Драган Хамовић (Краљево, 1970), пише песме, есеје, критике, прозу и радове о српској књижевности и култури. Радио као библиотекар, уредник, а сада је научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду.
ИЛИРИК
На подручјима старог Илирика,
Мрежи топоса крвавих епоса,
Драматика је, неретко лирика,
У смеси која бива и несносна.
Вечно припити. Не може трезније.
(Чокоти земни а сладост соларна!)
Ми, ветерани из горње Мезије,
Осетљиви на питања морална.
Ратник сам, извор и увир кајања,
Крто оруђе, са роком трајања,
А бивше време пије и једе ме.
Границом царства која се устали,
Ми, несмирени, од борбе сустали,
Кућимо себе, последње бедеме.
УЛИЦОМ МАЈКЕ ЈЕВРОСИМЕ
Низ трасу Улице Мајке Јевросиме
Струја ме понесе и тако носи ме.
Здања се надносе, заседе удесе,
Обруч без пробоја кроз кањон Сутјеске.
Свега је превише, мајко Јевросима,
Телу отежалом на кртим костима.
Мани се подука, госпо Јевросимо,
Увозне моралне лекције сносимо.
Снаге су отпора у борби смањене,
Прте на савести мртве и рањене.
И даље наступам, асфалт је нераван,
Mимо мапе пута корак усмеравам,
Тражим уски пролаз (како да смислим га?)
Где нема туђинских трупа и квислинга.
СТАРО САЈМИШТЕ
„Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени“
Његош
Сајам је празан a никад празније
Главом што шета, иначе непуна:
Источни, крајњи пункт Ендехазије,
Јудејско-српски лагер крај Земуна.
Нема овдашњих, нема ни странаца,
Нити сликара (прошле су године!)
Ни павиљона, ни падобранаца –
Скокова, давних, са куле Шкодине.
Нема изложби, нити трговања,
Филипса – ТВ огледног програма,
Мајера, Геца, глади и тровања,
Депортација, ни планског погрома.
Нема ни зиме што крати болове,
Погледа који у небо залута,
Нема телеса да Савом доплове
Обезличена, од воде надута.
Ни ромског кварта да се ту лоцира.
Нема бронзане скулптуре модерне:
Нејасне форме која асоцира
На расцеп, кад се човештво подере.
Повест поравна а људи нахере,
Кула тек стрчи да жртве узвиси.
Градови личе на пуне лагере,
Земља на блештав сајам несувисли.
ПОХВАЛА ПЕРИФЕРИЈИ
Случај ми бели барјак пободе,
Уз саучешће воље слободне:
Предајем ти се, градски ободе,
Себе и своје струје подводне.
Град човечића и зградурина,
Урбофилије црква саборна,
Пројектована општа урвина,
Задивљујућа, али напорна.
И свако храна својој звери је
А не верује нико никоме:
Главу – у заклон периферије
И клијај, макар у тлу плиткоме.
Људи се махом лако поводе,
Хрле у сусрет гротлу, средишту.
Ја пловим Теби, тихи ободе,
Аутобусом, ка свом седишту.
АУТОБУСКА СТАНИЦА „МИЛАНА ВУЈАКЛИЈЕ“
Ту је крајња тачка. Сви смо дотакли је:
Раскршће с улицом славног Вујаклије.
Главе препаметне, просечне, приглупе,
Лађе ГСП-а у себе прикупе.
Врата се отворе, возило испразни:
Излазе му стране речи и изрази.
Линији што кружи, касни и не касни,
Путници остају заувек нејасни.
Људи се размиле, речи из речника,
Чете несрећника и полусрећника.
Житељи прелазе путање опасне,
Не стижући сами себе да објасне.
Смерају високо а спадну на ниско,
Док насеље мукло, ново бежанијско,
Иза ограде се живима прикрада...
Уморнима који пристижу из града...
OPEN SOCIETY
Ако је важнo што дуже трајати,
Робо пролазна роком и порозна,
Укључи се у „Open Society“,
Избор без бола и препун поноса.
Бар на тржишту скупље ћеш стајати
Грађо човечја, фрагилна, потрошна:
Душа је древни „Open Society“,
Много пре фондова Џорџа Сороша...
Нећеш на моћне вечито лајати
Него ћеш гладан свој репић подвити!
Споро се гради „Open Society“
Кад главом зврје све сами хобити:
Могу их кршити и преспајати,
На крају буду опет првобитни.
ЛИТИЦЕ
Живот је све стрмији а човек на литици:
Прво општежитељи па идиоритмици.
Светом који нагважда, светом који тихује,
Стихија у свему је – поредак у стиху је.
Ко ће да нас оличи, прожме и уобличи
Када смо једнозначни, безнадежно обични?
Жива вода отиче – престаје да притиче
У људе опустеле, у часове критичне.
Суплементи насушни и анксиолитици –
Вапе фини варвари и банални мистици
Развучени између небеса и патоса:
Помислим на гребене у подножју Атоса,
Изнад плавих чељусти – литице са Каруље,
Где светле и бораве неки људи жаруље:
Посели су прегледне позиције ивичне,
Извидница пропасти која се попримиче.
Stella polare 