Dušan Mijušković je rodjen 1981. u Beogradu. Živeo je na raznim mestima širom sveta. Bavi se graničnim oblastima filosofije, umetnosti i duhovnosti. Krajem prošle decenije radio je kao novinar beogradskog NIN-a. Poeziju piše od detinjstva, no tek pre tri godine, počinje ozbiljnije da predstavlja svoju umetnost. Objavljivao je na književnim portalima i u magazinima: Hiperboreja, Fenomeni, XXZ magazin, Bludni stih, Enheduana, Časopis Kult, Strane, Kirk, Čovjek Časopis, Libartes. U pripremi je nova zbirka poezije. Živi u Beogradu.
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja u pljusku jedemo badem po smoli usoljenu ribu preko usana
Ti u hulahopkama pružaš ruke držeći bokore ljuski jabuka
Jutro je ogrezlo u soli
Vučeš prst po tanjiru zrikavci zriču
DAČA
Arseniju Tarkovskom
Plamen tišinom šume
Dišeš
Sediš na pragu
Kuća gori
KIPRIDA – VAŠKE, ŠAL
Doriha: (ispred instituta): Taj idol plavook o kom si sanjao kao dečak. To si ti? On (na vratima): U nedrima nosim temelj ove morske kuće, sa mora, to sam ja Doriha: Mogu li da te dodirnem? On: Možeš Dohira: Neka bude cvet na tvome telu On: Neka bude Ona: Mogu li da te dodirnem? On (zažmuri)
ASTRID
Astrid! Od gorkog snega prepolovljenje. Uzela si kliše i duputovala ulicama Sunaca. U svetlozelenu barku omeđanu suvarcima. Astrid. Traitons de métaphysique! Od snega javorovog snega. Uzela si kiše i doputovala u ravnicu. Zamirisao je solju jorgovan. Sa galerije, mirovao je prah tvoga Meseca. Kad pomislim na tebe i da ovo čitaš, Astrid, krv od suvaraka mog Meseca, isečen, na drvene rende sa stepenicama, iz drvene fioke naočigled sveta, o Astrid, nataloženo besnilo, u tvojoj i mojoj krvi; otvarala si se gola. Bila si odsutna u neveče. Gola od umora i polutalog besnila u mojoj krvi. Mogla si se videti nataložena kad se povukla noć kao val. Podne je. Astrid, oh, kada pomislim na tebe. Astrid. Oprosti što ti ne odgovaram na pisma.
TAČKE CVEĆA
povratak Kaće Białobrzeski iz posete roditeljima, u Ulm, 27. novembar 1973
Jedno sećanje Persefon na ožuj crven i mek usredotoči se na nabore s listova i krila vila na tanku medenu vilicu na sam vrh vrt boja na Bejrut ulice lica asfalt po kom skakutahu čađ i izmišljene nepregledne uvijene žene u krila villinih konjica pevajuć Fatihu u snu zrcala zamađijane senjkom trave
URSULA
Jedne noći u smoli ruzmarina dolazi žena u sandalama jako crvenih usana iz žbuna ruzmarina usnama uperenim u paru u kući iza zadimljenih prostorija gde se karta
Na zglobovima ruzmarina ljuljuška perle dok talasi privlače galebove otopljene su koštice Ursule i višanja
Vrbovo stepenište izraslo iz groba vodi do mora muzikа klizi nizbrdo ka molu dok smokve mirišu kamenovom stazom šipražije se naginje u vruću noć
Kretanje u sobama postaje razogvetnije nedrom boksitnih planina mlada žena usnama crvenim od rude otapa pljuvačku steže veš
BERLIN ČETRDESETPETE
Tri žene sede na steni kamenom panju guduri ždrelu nehajne hladovine zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod vade zelenkaste papirne didrahme da žene jedna drugoj pokažu strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top dolazeći svod vojske sa Urala tri žene sede na kamenom panju gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina kukuruzovina još neposejana miriše iz polja nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima ni svodovske piruete bela labudova pera po provaliji pozornice nedohuktala zaspala razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane trag od karmina na opušcima već u bari leži smeju se jedva senke se ocrtavaju na licima stegnutim od grča
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
U ponoć zapovednik sa Pankova uzviknu oganj
ZATEČENA
Tražio sam te po ciglanama i pronašao sam te u košulji
Stella polare 