Iz zbirke: Džejn Kenjon, Nek dođe veče, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2025. (https://polja.rs/proizvod/nek-dodje-vece/) Izabrala i prevela: Danijela Jovanović
U prolazu
Napuštamo Maui – orhideje na našim tanjirima, kitove koje smo gledali s balkona, mai tai koktele ukrašene voćem – penjemo se na deset hiljada metara sa penzionisanim učiteljicama, udovcima i mladencima. Muškarac i žena pored mene, mladi, krupni, bronzani i uspešni, dugo gledaju u lice jedno drugom bez straha ili stida. Nervozna, zahvalna zbog ruma, svog poslednjeg ostrvskog gutljaja, i cirkulacije krvi, počinjem da čitam Gogoljevu priču o slikaru čija ljubav prema luksuzu uništava njegovu umetnost. Ljudi spuštaju zavesice na prozorima, ostavljaju sunce napolju, i film Trag počinje. Nastavljam da čitam u svom bleštavom stubu svetlosti poput seoske učiteljice, dok iz mraka s moje desne strane dopire zvuk poljubaca. Slagala bih ako bih rekla da nisam krišom bacila koji pogled ka njima. Tokom sporog spuštanja u San Francisku shvatam da sam sve pogrešno razumela: „Ne brini, u redu? Nije se još uvek vratio.“ Prestala sam da pravim pretpostavke o njihovim zanimanjima i o tome koliko zarađuju zajedno. Ponovo su zaćutali. Dotakli smo pistu i poskočili tri puta. Kljun aviona se najzad spustio; Osetila sam kočnice. Žalost mojih suseda je bila stvarna dok su se rastajali kod kapije. On je imao vezani let za Tuson i otrčao je.
Septembarska baštenska zabava
Sedimo s prijateljima za okruglim staklenim stolom. Razgovor je uman;
svi su mu dorasli. Pčele dolaze na spiralno uvijenu koru kruške na tvom tanjiru. Iz mog krila ili s tvoje ruke dopire miris naše jutarnje intimnosti. Kroz vino prolazi zrak jesenjeg sunca.
Komadić istorije
Slatki dah nečijeg veša kulja kroz ventilacioni otvor. Tresak komarnika na vratima. „Nosiš li?“ – ženski glas – „Hoćeš, nosićeš!“ Čujem točkiće kolica za nošenje kako se kreću po trotoaru. Automobilska vrata se meko zavaraju, radilica počinje da se okreće i motor hvata zamah. Dečak na biciklu raznosi novine. Čujem Njujork Tajms kako u svojim plavim plastičnim koricama udara o pod drvenih verandi. U sledećoj ulici đubretarski kamion riče. Žena džogira, gura dečja kolica ispred sebe, ruke su joj ispravljene kao osovine, dečja svetla glavica divlje poskakuje na svojoj tanušnoj peteljci.
Putovanje: posle smrti
Vozili smo se pored farmi, brda terasastih zbog ovaca. Gačak je izleteo iz strništa: njegova senka mi je u jednom trenutku bila na krilu a zatim nestala. Auto je bio topao. Pospani, prošli smo krzo Devonšir: sunce i pljuskovi... Polja, smaragdna u januaru, sijala su se kroz bezlisne ograde, i videla sam čoveka kako čvrsto drži svoju platenu kapu i štap u jednoj ruci, dok savršeno učtivo šalje svog psa ispred sebe da pređe preko stepenika, naklonivši se kao glavni konobar. Našli smo sobu u hladnom hotelu pored mora.
Upravnik je ostavio mrzovoljnu devojku - nije imala više od osamnaest – i papigu da vode posao dok se on sunča u Portugaliji. Gledali smo je kako skida ključ sa zida i baca ga prema nama. Zašto su, pitala sam se, ulazna vrata širom otvorena u januaru, s oštrim morskim vetrom koji podiže vunene suknje lokalnih žena koje su prolazile sa korpama za pijacu prebačenim preko ruku, tela nagnutih napred zbog hladnoće i strmine kaldrmisanog brda? Dve vaze od oslikanog porcelana stajale su s obe strane vrata. Čovek bi mogao da stane u jednu i da još ostane mesta za pepeo... mada bi to morao biti čudan čovek, poput pesnika Dona, koji je navukao na sebe pokrov i pozvao nekog da nacrta prizor njegove samrtničke postelje; ili kao Turgenjev, koji je video kosti i lobanje umesto stanovnika Londona kako hodaju ulicama... O, kada ću ponovo biti gospodar sopstvenih misli?
Stella polare 