ЏЕСИ И ЈА, нови роман Владимира Коларића, (Пресинг издаваштво, 2024)
Четврти по реду роман Владимира Коларића Џеси и ја је прича о мушком моделу и музичару Џесију, који често путује, упознајући најразличитије уметнике, а који ће сви одреда у Џесију препознати не само музу, већ и избавитеља из сопствених креативних и егзистенцијалних глибова.
Старим Коларићевим читаоцима биће познат језик и суманута мрежа бројних токова радњи и ликова. Новим читаоцима овај роман ће бити одличан увод у Коларићево прозно дело, пошто је наратив конструисан на сталоженији и не толико замршен начин као у ранијим романима.
Ово не значи да се Коларић предао или „продао“ или да се бацио у тешку комерцијалу. Џеси и ја је и даље на трагу његових предходних књижевних авантура: то је забавна, језички уједначена, вишеслојна књига која одмах упија читаоца у свој измаштан универзум.
Сума најразличитијих могућих ликова, скупљених на свим меридијанима, и физичким и метафизичким, и „стварних“ као и оних из уметности, то јест с филмске траке, додатно оживљава тај свет, а не оптерећује га. Не дешава се да се имена гомилају, а има их довољно да се радња грана, не губећи главну нит.
Од свих ликова у роману – од Владимира Коларића (лик у књизи овог пута, не сам писац), преко Џесија и Камдена, до Фалучија, Грејс, Мили Пирс и Алертона Гринвуда-Алберта Голдблума – пред читаоцем је увек исти проблем, предочен на различит начин. Сви ови ликови трагају за смислом који су изгубили током година и у каријерама за које нису више сигурни да су оне које би њима чиниле добро: они су уметници којима је смисао бављења уметношћу за тренутак нестао пред очима. Иако не присуствујемо тим тренуцима – сем код Џесија – јасно је како је свима њима потребан Вергилије да им помогне у навигацији кроз онтолошке мрачне воде.
„Појединац може да промени све у тренутку […] херој и свети краљ, онај у којем се стичу све енергије које су у том тренутку потребне за један темељан, онтолошки преокрет…“
Камден је тако у фабули доживео велику уметничку кризу у којој му је помогао пријатељ Алертон, а због чега жели да сними филм о његовом животу с Џесијем у улози Алертона. Међутим, Камден се налази у сличној позицији као Алертон: помаже Владимиру у његовом проналажењу Истине. А за Владимира је ту и Софроније-Рони, његов прагматични алтер-его и добар пријатељ. Свима њима заједно Џеси, млади манекен и музичар, служи као пројекција уз помоћ којег покушавају да се помере с уметничких, духовних и животних мртвих тачака.
„….свако од нас двојице има свог Џесија, односно пројектује у њега оно што жели.“
Камден хоће да Џеси игра главну улогу у његовом филму. Фотограф Фалучи прави добре фотке искључиво кад му је Џеси модел. Мили Пирс дозволи себи да се отргне од малограђанске досадне свакодневнице и самооствари се као уметница тек кад се сретне с Џесијем. Док Владимир Коларић жели да напише роман о Џесију; и не само то, већ у разговору с младим манекеном посредно тестира сопствену веру, причајући с младићем преко ватсапа схвата да је он, Коларић, теми пришао превише „теоријски“, а да Џесију вера представља нешто својствено за шта му нису потребне књиге и вакеле, већ Бога схвата и чак види јасније него он, Коларић.
Софроније-Рони то и примети у једном од многих поповања Коларићу: „…а тај Џеси ти у свему томе није нека шатро муза, него више као неки водич, имагинарни водич, али стварнији од било ког реалног…“
Џесију, тако, други ликови придају месијанске или христолике особине, видећи у њему избавитеља и искупитеља за све њихове грехе.
„Знаш, треба ми то, јер ни сам више не знам ко сам. Капирам да то грозно звучи, прилично кичасто и отрцано, али стварно тако осећам. А мислим да би Џеси, односно писање о њему могло да ми помогне.“
Међутим, и сам Џеси – колико год био „са обе ноге на земљи“ – има сопствених превирања: малтене робује фотографу Леу Фалучију, а због чега га позирање пред објективом све мање занима; све више жуди да се посвети компоновању музике. Насловном јунаку ће се у том преображају наћи његова стара школска другарица и новооткривена љубав Мили Пирс. Она не само да ће оснажити Џесијеву жељу да се „прешалта“ на музику, већ ће тиме успети и да га ослободи од Фалучија. А сам Фалучи ће тако схватити да је у ствари Џеси створио њега, а не обрнуто: Фалучи једино фотографишући Џесија изнедри уметничку слику, сви остали модели које фотка изгледају лажно. А све то још једном потврђује Џесијеву месијанску функцију унутар компликованих односа и радње распршене на све четири стране света.
Равена, Далас, Хјустон, Београд, Парис, Њујорк, Малибу, Кан, Лондон, Руан, Мадрид, Н. У Нормандији, Енсенада, Бостон, Дуранго, Аризона, Небраска, Индија, па и измаштана Аркадија. Све су то градови, земље, потконтиненти и митска пространства кроз која јунаци Џесија и ја јурцају, бачени у квази-детективски наратив који их, док прате врло лабаве трагове сопствених мисија, води час на исток, час на запад.
Однос Истока и Запада је једна од главних тема овог романа. Тај условно речено „сукоб“ (јер у роману класичног сукоба нема, сем на високо метафоричком нивоу) проткан је кроз разне односе и епизоде унутар ширег плана романа. Пада ми на памет Набоковљев предговор Лолити, у којем пише како је Хамберт Хамберт у ствари стара Европа која квари нови континент. Доста времена је прошло од тад, не само саобраћај, већ и комуникација (ватсап апликација итд.) начинили су џиновске кораке унапред и технологија се побринула да „кварење“ које Набоков спомиње буде не само муњевито, већ и толико замршено, па се често не зна где је оно почело, где се тренутно налази, и где би могло да се заврши. Овај ниво нарације најочигледнији је у лику Алертона Гринвуда који је рођени Американац, потомак ходочасника који су 1620. године допутовали у Нову Енглеску на фамозном броду Мејфлауер. Алертон не само да је главни покретач радње (Камден га тражи како би добио дозволу да сними филм о њему), већ је и главни показатељ „бумеранг ефекта“ или боље рећи „јо-јо ефекта“ (кад већ главни лик сам демистификује своје америчке књижевне узоре) а који се десио између Европе и Америке: Алертон се „враћа“ у Енглеску, постајући нека врста иберкапиталисте, малог божанства које на свет гледа с највишег спрата највишег небодера у Лондону, не марећи много за послове смртника, толико се одричући сопственог Ја да је променио име у Алберт Голдблум.
Идентитетске кризе, верска преиспитивања и унутрашња гибања главних јунака обогаћују Џеси и ја још једним значењским слојем. Тако и најобичнија куповина грамофонске плоче у себи садржи микроплан спољних и унутарњих борби. Џеси је пасионирани музичар и као такав више воли аналогне носаче звука попут аудио-касета (на којима искључиво снима своју музику) и плоча. Не само да ће пронаћи своју Магдалену у продавници винила, већ ће и купити албум Кета Стивенса, рођеног у Лондону као Стивен Деметри Георгиу (од оца Грка и мајке Швеђанке), а који је касније прешао у Ислам и променио име у Јусуф Ислам. Колико тога што се тренутно дешава у свету (избегличка криза, Шведска и Енглеска које се све теже носе с новонасталом демографском ситуацијом, рат Истока и Запада, верски сукоби) може да се компресује и смести у просту куповину плоче, показује сву Коларићеву умешност: и као занатлије и као филозофа.
Ту је и спомињање брода Мејфлауер, још једног богатог рудника слободних асоцијација. Алертон не само да постане ђаволска фигура, већ се нађе и као анти-дионизијско божанство у филму Тамна Аркадија Клеменса де Роша, а што је можда „трећа шестица“, додата на 66 дана колико је требало морепловцима Мејлфауера, Алертоновим прецима, да пређу Атлантик.
Тамна Аркадија је филм унутар филма, то јест, романа. Пројекција овог заборављеног експерименталног филма довешће до једног од главних преокрета у књизи, али ће, као и куповина плоча, заузимајући мало простора, успети да још једном успостави нову идејно-тематску раван. Историја уметности памти више слика с натписом И у Аркадији ја, што је алтернативни натпис за Сети се смрти, једног од главних тема у Џеси и ја: проблем смисла, уметности, њене функције у животу и шта је то уопште живот. Да ли пуко чекање смрти, или управо њено побеђивање кроз уметност, као нешто што, поред душе, једино може да надживи самог човека. На то се онда надовезује и питање Креације: шта је уметник, да ли само проводник, да ли самостални рушитељ и градитељ, да ли је уопште потребан у оваквом свету? Реакције ликова на филм Тамна Аркадија једини су тренуци кад се у роману назре став самог аутора: живот је борба против мрака смрти, односно против тога да се у смрти види једини крај. Хришћанима какви су скоро сви јунаци у Џеси и ја, смрт је само прелаз. А филм Клеменса де Роша даје једну мрачну сатанску визију живота где је смрт његово једино исходиште. Самим тим и тај филм постаје контра-филм, пошто уметност, чак и кад је девастирајућа, она ствара, служи човеку да боље разуме свет и да га допуњује, а не да је злоупотребљава како би лакше западао у заводљиве загрљаје дефетизма. Гроб филмаџије Клеменса де Роша стога нема ни годину рођења ни годину смрти: он је ништавило, отеловљење мрачних сила које су ту одувек и које ће увек и бити ту, а којима ликови покушавају да се одупру.
„…празнина из мојих неуспелих писања преливала се на цео мој живот.“
Ипак, то зло успева на неко време и на различите начине да их удаљи од циља, односно од самоспознаја и остваривања љубави. Тако су малтене сви односи међу ликовима нестабилни, међусобно су отуђени. Владимир Коларић све више губи жену Милену и сина Болета, предајући се себичним жељама да се по сваку цену докаже као уметник. Камден Смит нема ниједну блиску особу крај себе, а филм којим је заменио живе људе исто тако не може више да надомести мањак љубави. Џеси се сасвим одвојио од породице, препуштајући се демонском утицају Леа Фалучија. Мили Пирс не може пред сопственим партнером да буде оно што жели – уметница. Најснажније је све то представљено у сцени Џесијевог повратка са светских путешествија у породичну кућу, а након мајчине смрти. Дом затиче празним, исцеђеним од живота који га је испуњавао у виду његовог оца Џејкоба и сестара Мисти и Лоре; то је Џесијев изгубљени рај, који он мора да поврати.
Штета је што и други ликови нису имали тако јаке солаже, најпре гомила споредних ликова које Коларић спомене успут, а касније не одиграју никакву битну фунцкију, чак ни као коментар на неки други лик или ситуацију. Доерти, Лени, Ненси, па и Грејс, као и још пет-шест споредних карактера добро су искоришћени зарад шире слике, и динамике у поступцима главних ликова. Такође, корисно симулирају „сведоке“ у већ споменутом квази-детективском наративу, али ипак не дају довољно целокупном делу. Овја проблем се јави понекад и у главним токовима радње. Епизода Камденовог путовања кроз простор и време, а кад најзад дође до Алертона-Алберта, делује исхитрено, односно, важност коју има за цео роман, прекретницу коју представља за главни ток приче и све ликове, можда је требало темељније расписати.
Џеси и ја доноси силесију мотива, тема и идеја које опседају уметнике од памтивека: борба добра и зла; конфронтирани светоназори а религија а појединаца; потрага за смислом; појмљење уметности; шта раздваја реалност од фикције итд, итд.
„Реалност је оно што ти створиш, рекао је, оно што призовеш у постојање, то ми као људи можемо и то је наш прави задатак.“
Међутим, оно што чини добру књигу јесте начин на који се све те познате теме и идеје представљају, а у Џесију и ја је посебно изражена суптилност пласирања информација и иронија, које је тако тешко створити, а не оставити утисак лажно скромног аутора; односно запасти у сарказам и озлојеђеност. На 142 странице Џесија и ја нема ниједног лошег примера, већ је из реченице у реченицу, из пасуса у пасус показана огромна дисциплина у контроли приповедања, односно све оно што је стављено пред читаоца је од почетка до краја у истом кључу, док везови међу сегментима остају добро скривени. Све те побројане борбе, превирања спољашња и унутрашња, приказани су искључиво кроз ликове, догађаје, радњу.
Крај је право мајсторство приповедања. Не само због кружне структуре, која је одлично произашла из свега о чему је Џеси и ја (збиља и уобразиља, уметност и живот), већ и због хепиенда који у ствари није срећан крај. На први поглед односи су сређени, смисао живота и уметности пронађени, ту је и права мала породична идила. Међутим, да ли је то заиста породица, или њена пројекција? Да ли све време гледамо филм, односно читамо сценарио? Да ли смо сви ми, и „прави“ и „измаштани“, заробљени у врзином колу реалног и „реалног“; осуђени да изнова измишљамо једни друге, доказујући се међусобно да смо „ми“ „прави“, а „они“ „лажни“?
Питање остаје отворено, а одговор лежи у самој књизи, у деловима попут ових:
„Камден је са осмехом наставио како му се понекад чини као да ни Џеси ни Алертон у ствари не постоје, него да смо их нас двојица само измислили, као што стварамо своје књижевне или филмске ликове.“
„Коларић је жртва сопствене имагинације.“
„Ни са чим ми не смемо да се суочимо“.
Stella polare 