Gang of Four – Stella polare

Овај текст је посвећен старом пријатељу, београдском музичару Боривоју Борцу, и графиту исписаном на Бранковом мосту: ’И пост-панкери су панкери.’

Мелбурн, октобра 2025.

Gang of Four / Entertainment! О духу непослушности и побуне

Универзитет у Лидсу је 1970их година постао централно место британске музичке и културне сцене због концерата одржаваних у кантини преуређеној у концертни простор, The Refectory, на главном кампусу универзитета. У овом простору који је могао да прими 2000 посетилаца својевремено су свирали The Who (снимивши легендарни албум Live at Leeds), Led Zeppelin, Jimi Hendrix, Iron Maiden, The Rolling Stones, The Kinks, Pink Floyd, Rory Gallagher, Ten Years After, Queen, Paul McCartney, Deep Purple, Derek and the Dominoes, Sisters of Mercy, и други музичари и састави. У то време Лидс се профилисао у модерни британски град у ком шира политичка и друштвена превирања играју важну улогу. Један од круцијалних елемената ових превирања била је економска нестабилност која је погодила Велику Британију. Резултати економског успона Британије у претходне две деценије, изменили живот у Лидсу али су и утицали на окретање питањима социјалне правде и артикулисање духа побуне у наступајућим годинама.

Четворо студената Универзитета у Лидсу који су постали чланови састава Gang of Four уписали су уметничке курсеве, и формирани су на прогресивним идејама и на друштвеној клими која је доминирала у Великој Британији у деценији штрајкова и кризе. Током овог периода протестовали су поштански радници, рудари, и други маргинализовани припадници британског друштва. Економска криза се осећала у свим порама живота. Ово се нарочито односило на незапосленост и инфлацију која је достигла 24%, високу стопу задуживања, трговински дефицит и стрмоглави пад фунте. Рани покушаји да се економисти ухвате у коштац са инфлацијом 1970их су резултирали незапосленошћу и деиндустријализацијом. Током овог периода млади су постали заинтересованији за теме које ће ући у жижу јавног, политичког и медијског простора у време Тачеризма (1979-1990).

Није без основа тврдити да се политизација студентских маса наставља на талас политичког превирања на Западу (и Истоку) током 1960их, посебно на америчким, европским, канадским и аустралијским кампусима. У том периоду нове генерације студената су се побуниле против тоталитаризма, расизма, сексизма, социјалне неједнакости и Рата у Вијетнаму. Иако је ова побуна с временом инкорпорисана у ancien regime, бунт је имао и специфични локални елемент, везан за уметничку и културну, али пре свега музичку сцену у Великој Британији.

Певач Џон Кинг (Jon King), гитариста Енди Гил (Andy Gill, 1956-2020), бубњар (Хјуго Бурнам) Hugo Burnham и басиста Дејв Ален (Dave Allen, 1955-2025), који је заменио Дејва Волфсона (Dave Wolfson), су се после раних персоналних промена издвојили као окосница бенда у његовом раном периоду. Енди Кориган (Andy Corrigan) из култног бенда Mekons дао им је име Gang of Four, видевши наслов у новинама у коме се говори о партијском пучу који је завршио владавину Четворочлане банде. Тешко је установити какви су били ставови британске универзитетске младежи према оном што се догађало у Народној Републици Кини. Да ли су те политичке позиције биле површне, издиференциране или сличне мутном односу француских интелектуалаца према догађајима у СССР-у након револуције? Да ли су студенти из Лидса знали за последице Кинеске Културне револуције, бруталну елиминацију политичких неистомишљеника, насилништво и екстремизам правоверних? Да ли су знали за случајеве канибализма у провинцијама? Одговори на ова питања би захтевали интервјуе са савременицима.

Прве две године у историји бенда представљају почетак једне од најуспешнијих каријера у историји Западне поп музике, и артикулисање еклектичног музичког стила који је чинио основу једног новог, милитантног поетског израза. Gang of Four је наговестио нови приступ музици који није било лако дефинисати већ од песме Damaged Goods (1978), једног од најуспешнијих дебитантских синглова у историји британске музичке сцене. Стихови ове песме потрошачког наслова наговештавају интерес бенда за сексуалну политику, искривљене визије љубави формиране у култури касног капитализма, конфузију између страсти и љубави, фетишизам, комодификацију, и друге мотиве којима ћемо се вратити касније. Ове теме су артикулисане једноставним језиком, али уз често понављање и примену дијалошке форме у заградама, преиспитивање, иронију и друге поетске елементе којима се у питање доводе званични наративи и идеолошке формуле:

Your kiss so sweet

Your sweat so sour

Sometimes I’m thinking that I love you

But I know it’s only lust

The sins of the flesh

Are simply sins of lust

Sweat’s running down your back

Sweat’s running down your neck

Heated couplings in the sun (or is that untrue?)

Colder couplings in the night (never saw your body)

Damaged Goods

Политички укотвљен у времену кризе, бенд је на првом албуму Entertainment! (1979, EMI Records, Warner Bros. Records)дефинисао нове путеве британске музике кроз мешавину пост-панка, фанка, даба, денс музике и ритма и блуза. Насловна страна албума инспирисана је идеологијом и естетским приступом Ситуациониста. На њој видимо контакт белца и Индијанца на три вертикално постављене сличице из стрипа. Уместо детаљно исцртаних њихових лица, видимо мрље црвеног и белог, које указују на стереотипе у вестернима и масовној култури:

Индијанац се смеје, мислећи да му је каубој пријатељ.

Каубој је задовољан, јер је Индијанац преварен.

Сада може да га експлоатише.

На полеђини албума види се безлична британска породица. Отац објашњава: Трошим већину своје зараде да бих остао дебео. Мајка и деца коментаришу: Захвални смо на оном што нам остави од хране.

Критика колонијалног, експлоататорског система, сардонични удар на социјалне неједнакости и слике породичне хармоније указују на преиспитивање релација силе, призивајући Мишела Фукоа и Жака Лакана, марксистичку теорију отуђења и дисекцију односа индивидуалног и политичког у тоталитарним друштвима, у делу Хане Арент.

Али ово је (и) музика за игру.

Гитариста Енди Гил је свој интензивни гитарски treble-heavy стакато стил развио кроз гласне, узнемирујуће деонице којима доминира коришћење педале и које игноришу хармоније, користећи оштре, испрекидане звуке. Гил је избегавајући мелодијски склад и користећи бескомпромисни гитарски звук упарен са фанк и диско ритмовима и везом Бурнамовог бубња и Аленовог баса, наглашенијом од од било чега што смо имали прилике да чујемо у ери пост-панка, изнедрио посебан музички стил. Неки чланови групе, као певач Џон Кинг, апострофирају раднички етос и јединствени звук састава Dr Feelgood и гитаристу Вилко Џонсона (Wilco Johnson) као кључне утицаје на Гила. Кинг који је Dr Feelgood гледао шест пута у само неколико година, наводи да је Вилко свирао гитару као што се свирала у Делти Мисисипија. Колико је то утицало на музичко формирање састава Gang of Four? Послушајте Keep it Out of Sight (1975) или She Does it Right (1975) и ствари ће бити јасније.

Писац овог текста не жели да тражи паралеле у блиским и технички савршенијим Гиловим претходницима на музичкој сцени, као рецимо Хендриксу (који је често упоређиван са Стравинским), бар не када је у питању његов иновативни приступ. Радије бих препоручио џез експериментатора Телонијуса Манка и његов приступ. Манков биограф пише да је пред оцем, џез пијанистом покушао да имитира свог идола и био одмах упозорен: ’Правиш грешке на погрешним местима’. Слично је са Гиловим гитарским деоницама које делују дивље, спонтано, попут укључивања на нечије гитарско уштимавање или пробу, али су веома прецизно структуисане, дисциплиноване и не могу се (лако) имитирати.

Глас певача у извођењу Gang of Four није доминантан као што је то случај у поп и рок групама. Глас лишен инструменталне пратње, двогласје, постављање питања, давање одговора и a parte говор (коментари у заградама) постали су својеврстан reality check када је у питању политичка позиција састава. Ништа није нити може бити стабилно нити дефинитивно утврђено, јер све релације силе су нестабилне, сугеришу песме Gang of Four. Паузе су изненадније и фреквентније него што је то уобичајено, промене ритма, завијање гитаре, понављање и потенцирање фраза константно шире нелагоду али и проширују хоризонт очекивања. Остављајући публици време да усвоји или одбаци оно што је управо чула.

Да ли је ово миноран или субверзиван приступ популарној музици? Нешто на трагу Делезовог и Гатаријевог читања Кафке: немогућност да се важне ствари изговоре било којим другим осим и искључиво језиком већине, комерцијалним језиком на ком се ’муца’ и ’заплиће’ да би се у питање довеле доминантне истине?

Без обзира на јединствени музички профил групе који је било тешко дефинисати, политички профил бенда из Лидса је јасан. Милитантни отпор устројству касног капитализма и спрези корпоратних и државних интереса који се манифестују кроз експлоатацију и растуће социјалне разлике у друштву отупљеном потрошачком грозницом, постао је заштитни знак састава. У једној од песама деби албума, I Found that Essence Rare, девојка на телевизији се шета у бикинију, не знајући да је ’обучена за хидрогенску бомбу’ (Hydrogen Bomb Bikin Atoll тест, 1. марта 1954):

Aim for the body rare, you’ll see it on TV
The worst thing in 1954 was the Bikini
See the girl on the TV dressed in a bikini
She doesn’t think so but she’s dressed for the

H-Bomb
(For the H-Bomb)

I Found that Essence Rare

Критика великих имена службене историје је још занимљивија. Права историја живи у собама и у књигама. Синкопирано понављање стиха којим се у питање доводи кодирање супериорности у медијском дискурсу писано je као што каже певач бенда, једноставним енглеским језиком, без придева, или метафора. Да поновим, на ову музику може (и) да се игра:

The past lives on in your front room
The poor still weak, the rich still rule
History lives in the books at home
The books at home

It’s not made by great men
It’s not made by great men
It’s not made by great men
It’s not made by great men

Not Great Men

Сардонични описи романтичне љубави у холивудском кључу упозоравају нас да су искривљене слике опасне, преносиве и токсичне. Antrax није само анти-љубавна песма политички ангажованог пост-панк бенда већ чудесно компонована нумера која се отвара једноминутним гитарским уводом, наставља фанк ритмом из ког је гитара потпуно искључена, да би нас подучила критичком поимању љубави, без музичких хармонија и наметнутих естетских канона. Уз мало подсећања на Кафку.

And I feel like a beetle on its back
And there’s no way for me to get up
Love’ll get you like a case of anthrax
And that’s something I don’t want to catch

Antrax

Критика капитализма у кризи провејава кроз песме о патриотској дужности, преданом раду и дисциплинованом служењу држави и компанији. Ове тужне песме одсликавају дух колективног безнађа и лажних нада, сервираних кроз доминантну идеологију и истрошене пароле владајућег режима.

I’m hearing talk of joy in labor

I’ll tell you this you can leave me out

The motherland’s no place to cry for

I want some sand to hide my head in

Guns Before Butter

Текстови песама Gang of Four непогрешиво идентификују малог, фрагментисаног појединца у хладном, фрагментисаном друштву. Брак без љубави упоредив је са превлађујућим осећајем усамљености у широј заједници. Он и Она су странци, он са чиром на желуцу и главом испуњеном културом (нешто попут сламе), она пуна амбиције и конформистичке оданости правилима капиталистичког система:

At home he feels like a tourist
At home he feels like a tourist
He fills his head with culture
He gives himself an ulcer
He fills his head with culture
He gives himself an ulcer

…

At home she’s looking for interest
At home she’s looking for interest
She said she was ambitious
So she accepts the process
She said she was ambitious
So she accepts the process

At Home He’s a Tourist

Албум Entertainment! је Gang of Four лансирао у орбиту популарних бендова чије време долази. За 28 дана, као пратећи састав панк рок бенду Buzzcocks, одржали су на турнеји по Северној Америци 35 концерата. Изградивши репутацију, постали су представници јединственог музичког и политичког израза на британској пост-панк сцени.

Три године по почетку владавине Маргарет Тачер, рат на Фокландима је означио наставак политике интервенционизма. Песма I Love a Man in a Uniform (Songs of the Free, 1982) који је омекшао тврди гитарски звук дебитантског oстварења, постала је уз Damaged Goods једна од најслушанијих песама састава, створена за радијско емитовање. BBC je 1982, током Фокландског рата забранио песму I Love a Man in a Uniform. Није то био само моменат цензуре, као забрана Годаровог Малог војника или Понтекорвове Битке за Алжир већ моменат када британска музичка сцена гласно проговара о неодрживости једног система, антиципирајући његове једнако неодрживе алтернативе. A таква позиција у којој уметник није ангажован насупрот владајућој партији или политици већ систему, је ретка и издиже овај састав изнад времена у коме је стварао.

The good life was so elusive
Handouts, they got me down
I had to regain my self-respect
So I got into camouflage

The girls, they love to see you shoot

I Love a Man in a Uniform

Наравно да преостају питања. Суочавање са милитантним и експерименталним формама нас никад не оставља равнодушним. Да ли су чланови Gang of Four у својим песмама одражавали дух времена у коме се радничка класа у Британији налазила у безизлазном положају a често и у ендемском сиромаштву? У коме су чак и мали заведени акционари у доба Тачеризма сматрали себе капиталистима, а пензионери бирали између куповине лекова, нове вештачке вилице и плаћања рачуна за струју, док се интензивно размишљало и о одласку? Песма Стренглерса Spain, изашла је 1984, наредне деценије почео је одлазак на југ, у Европску Унију, и та тенденција је постепено расла кулминирајући 2010, са 400,000 Британаца регистрованих у Шпанији. Да ли су ове песме одјекнуле довољно снажно широм Западног света или су чланови бенда, потписујући уговоре са еминентним кућама као што су EMI, Warner Bros, Polydor, V2 остали само велики б(р)енд духа побуне?

Писац ових редова се са том позицијом не слаже, присећајући се реакција на нове тенденције у раду Gang of Four после њиховог трећег албума Hard (1984). ’Они сада свирају диско?’ – питање које се често чуло међу љубитељима пост-панк музике. Њујорк Тајмс је написао да је бенд ’компромитовао гитарски звук’ у име звука који је ближи традиционалној диско музици. Компромитовао? Озбиљно? Годину дана касније, велики и утицајни састав New Order, је након револуционарног мешања гитарског звука са synth-beatom на свом трећем студијском албуму Low Life (1985) померио перцепције пост-панка заувек.

Годину дана касније.

Перципирање пост-панка и његових инкарнација није тема овог текста, али било би занимљиво оценити како је на музичкој сцени еволуирало интересовање за социјалну правду, и како се оно одразило на музичке тенденције широм Европе. На пример, у земљама које су чиниле окосницу Европске Уније у којој је јединство стварано опасним идеализацијама и истинама којима није потребно доказивање. Или у културама Источне Европе где је доминирала мимикрија колонијалног, и где се стихијски и некритички преузимало све оно што је било увезено, без увида у економску и геполитичку стварност, интересе или фрустрације Западне публике.

Kao и увек, у исто време можемо уочити означавање и почетак стварања неког тренда али и клице коренитих промена. Свега неколико месеци пре него што је настао албум Еntertainment! Денг Сјао Пинг је први и једини пут у животу посетио Сингапур где се срео са тамошњим премијером Ли Куан Јуом. Пронашавши нови економски модел за развој своје земље, у годинама које долазе послао је хиљаде кинеских технократа и менаџера у посету малом граду-држави, да би овај модел изучили и променили глобалну историју двадесет и првог века. У исто време, један британски састав, назван по Четворочланој банди, реликту Културне револуције, почео је да поставља питања о одрживости капитализма, а затим тихо, на прелазу векова одлази у заборав. Толико да се писац ових редова који се сећа њиховог гостовања у Загребу 1981, сетно насмејао угледавши најаву концерта у Croxton Parku, Thornbury, малом ресторану са коцкарским машинама мање од километра од његовог пребивалишта, 2019, уочи епидемије и затварања. Gang of Four су 2025, после смрти гитаристе Енди Гила (2020) и басисте Дејва Алена (2025), најавили опроштајну турнеју. The Long Goodbye.

Шта је остало од милитантног приступа политици на њиховом дебитантском албуму? Gang of Four и њихова музика су комодификовани тако да су (п)остали пратећи, обавезни саундтрек за филмове и серије на комерцијалним каналима и платформама. На истим каналима на којима је прогресивно мишљење изронило као једина приступачна и прихватљива идеологија, али без зрна субверзивног, безбедна, озваничена, привилегована, агресивна култура правде и кенселовања, увијена у холивудски целофан, без трунке сумње или дијалошког преиспитивања, лишена шумова, пауза, какофоније и спонтаности реаговања, елемената који су прославили дебитантски албум састава Gang of Four, и као таква,удаљила се од идеала социјалне правде – и заклела на верност старом режиму. Тај режим је у песмама овог бенда препознат као корен проблема са којима су се Западна култура и цивилизација суочиле у време њиховог успона.

И суочавају се, без изузетка, и данас.

Мелбурн, октобра 2025.