Шта читају историчари?
Под Жежељевим хоботничастим кровом на Сави, ове је године одржан 66. београдски сајам књига. По граду круже гласине да би ово могао бити последњи Сајам под том свемирском куполом, мада је у то тешко поверовати. Посета је, како се многима учинило, била нешто слабија, али је продаја историографских књига била већа него икад. Људи воле да читају историографију. То је био један од разлога да баш историчаре питам шта читају ове јесени.
Логично је да историчари читају историографију, међутим, љубопитљивост ме водила у другом правцу: шта колеге читају у „тајном животу“, када се ослободе професионалног дела своје личности? Или то ипак није могуће? Спорадично сам се осећала као хајдук који на некој кривини пресреће путника-намерника и који изненада врши претрес по његовом пртљагу, буџету, афинитету. Али читање и јесте путовање по опасном друму. Претресање туђих кеса се, у овом случају, претворило у живописне разговоре са колегама историчарима. На питање шта читаш, нико ми није одговорио са шта те брига.
Шта све колеге наведоше?
Бојан Димитријевић ове јесени чита словеначку књижевност, писце који су у време Југославије у политичком погледу били опозиционари. Од домаћих писаца Басару, а на штанду Академске књиге је купио неки ирски роман, Млекаџије, или тако нешто. Наслов га је привукао јер је у Ирској био „у полицији на пракси“.
Бојан Симић је рекао да ништа не зна и да га ништа не питам. Али пред хајдуком чак и уредник редакције за монографије на Институту за новију историју Србије (ИНИС) мора да поднесе какав-такав извештај: чита истраживања Давора Стипића о холокаусту, а упоредо са тим и Аутономију Косова и Метохије у Србији 1945-1969 (Балканолошки институт САНУ), Игора Вукадиновића. На Сајму је купио илустровану Кућу змаја за 6.000 динара.
На промоцији књига Андрићевог института затекох професора Милоша Ковића. А с њим не може кратко о књигама, био је то дугачак претрес. Он поче са историјом међународних односа. Каже да историчари из те области увек доносе лоше вести. Занима га реалан увид у оно што се догађа у свету, а то подразумева разумевање односа снага међу великим силама, што смањује дозу наивности. Осврнули смо се на нову књигу Олега Рудолфовича Ајрапетова, руског историчара, о спољној политици руске империје, која је изашла пред Сајам. Милош Ковић ових дана чита геополитичара Џона Миршајмера. У тајном животу који се у његовом случају одвија изван Београда, у кући у Богатићу коју је 1937. године изградио његов деда Светислав, а коју одржава са оцем, Ковић чита Лазу Лазаревића, Јанка Веселиновића и све што је избегао у основној и средњој школи. Чита по препоруци људи до чијег мишљења држи. Тако испада да људи до чијег мишљења држи читају руску историософију, Ивана Иљина, Константина Леонтјева, Николаја Берђајева. Пандан руским мислиоцима налази у Јустину Поповићу и Николају Велимировићу, чије списе види као алтернативу ономе што смо упили током школовања, јер свако време захтева нову историографију, нове интерпретације. Ту наведе пример француских аналиста чији је историогарфски стил потекао из пораза Француске. Питала сам га има ли његова тема, Источно питање, нову интерпретацију. Сматра да је ту тему дорадио и разрадио у књизи Велике силе и Срби 1496-1833 (Catena Mundi), у којој је скренуо пажњу на историју Цркве, посебно на њен допринос у политичком пољу. Од друге половине 19. века прошли смо, како сматра, кроз процес атеизације наше културе и историје. Томе су, у већој или мањој мери, допринели интелектуалци попут Слободана Јовановића, Владимира Ћоровића, Станоја Станојевића, Михаила Гавриловића, који су учврстили југословенску парадигму, остављајући веру изван научног дискурса. Занима га да се, као историчар, врати на „фабричко подешавање“ српске историје, а то је период пре Вука и Доситеја.
Сулудо би било сусрет са Гораном Милорадовићем очекивати на неком конвенционалном месту. Затекох га на другом спрату, у боксу лево, где се продају антикварне књиге како пребира по плочама. Питах га шта чита и шта слуша, кад однекле извуче плочу The Boomtown Rats, панк бенда са почетка осамдесетих година. Иначе, читао је Уелбека, свидело му се Проширење подручја борбе, а за Покоравање (Booka), рече да може да се чита и као ангажовани роман јер се бави садашњошћу и непосредном будућношћу у којој се већ налазимо. За разлику од других, он у тајном животу чита оно што мора, од чега живи. Кад падне вече, прижељкује читање неког стрипа, али нема више снаге ни за то.
Пеђа Марковић се спрема да чита књиге које је купио код једног малог издавача, Федон се зове та кућа, о историји менталитета, о разговорима са француским историчарима (није му јасно како се мали издавач бори са трошковима штампе за такве књиге које чита релативно уска публика). Пеђа рече да га сад занима методологија јер сматра да се наша историографија никада није методолошки довољно развила, па да треба читати „французе“ који су „открили“ модерну историографију. Што се књижевности тиче, каже да чита „нашег човека“, бугарског „чаробног писца“ Георгија Господинова, који је написао књигу о путовању кроз време, о историјским склоништима. Свидела му се и његова Метафизика туге (Fraktura).
На истом штанду, у исто време, затекох и другу звезду српске историографије: Немању Девића. Ових дана заједно радимо на једном тексту, али га никад до овог Сајма књига нисам питала шта чита изван историјске грађе. На питање је одговорио неочекивано, али разумљиво: „Не читам књиге, правим децу“. Па да, то не иде заједно. Ипак, у међувремену чита Николу Кусовца, његову књигу Ја националиста (или тако некако) која га је одушевила. У тајном животу се враћа на пропусте из средње школе, а то значи на Достојевског кроз којег покушава да се сусретне са собом. После овог снимка, Немања ми је још дуго причао о савременој српској књижевности. Испоставило се да, у међувремену, доста чита.
Сашу Адамовића сам затекла на Деретином штанду. Његова супруга, овог пута обучена у дивну плаву хаљину, Тајана Потерјахин, потписивала је своју најновију књигу Вукови и Пастири (Дерета). Прилика је била да питам Сашу шта чита. Чита историографију и понешто од савремене српске књижевности (препоручује Тајанину књигу и то управо историчарима који се баве Другим светским ратом), а уз њу и књигу чаробног наслова Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947 (у Сашиној интерпретацији „комунистичко преотимање власти“) која је недавно изашла на Институту за новију историју Србије. Питала сам га како иде продаја његове књиге о Трампу, а он рече да је задовољан и да предстојећи избори у Америци књизи тек најављују читалачку будућност.
Велику радост за мене је представљао сусрет са колегиницом са студија која сада живи манастирским животом као мати Нина. У манастиру Каменац, недалеко од Груже, Нина чита историју српског народа и Нушића, а купила је и Пчелицина издања Деца читају српску историју. Но, Нина налази времена да из манастира учи кинески језик, па је кренула у потрагу за кинеском тематиком и литературом. Замислите, њена калиграфска радионица, сасвим логично, носи назив Змајево гнездо. Још дуго смо разговарале наслоњене на ограду испред институтског штанда и Нина ми је, не скидајући осмех са лица, дуго и нашироко причала о Грузији и литератури коју чита о тој земљи и њеној историји. Тако дођосмо до Стаљина, његовог песничког опуса и његових превода дванаестовековних грузијских рукописа. Смејале смо се и томе што у нашим манастирима монахиње уживају у литератури о Мао Це Тунгу и Стаљину (уз Библију и друге верске списе).
На дежурству „код комшија“ (Институт за савремену историју – ИСИ), затекох и колегиницу Љубинку Шкодрић. Знам је дуго, често се сусрећемо у ходнику, читамо се и цитирамо, али никад је не питах шта чита изван струке. И чита Леу Ипи, њено Одрастање на крају историје (Геопоетика издаваштво). То је књига о одрастању у Албанији крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. То је онај Фукујамин крај историје, може бити, који се на Балкану још није десио.
Слоба Селинић, колега који никако не може да се ослободи сличности са именом чувеног писца, каже да ће ове године једну књигу купити јер само једну жели, а то је књига Драгана Тодорића. Тодорић је цео живот провео у кошаркашком клубу Партизан, био је играч, био је руководилац, сада је пензионер. То једино има смисла за читање, како сматра Слоба.
Камера телефона направи надесно круг ка директору Института за новију историју Србије, Милету Бјелајцу. Директор чита рукописе за које мора да напише рецензије. Управо је говорио на промоцији књиге колеге који ради таквим темпом да изгледа као да никада није отишао у пензију – Момчила Исића. То је књига архивске грађе са предговором приређевача, а њена тема је ревизија Солунског процеса 1953. године. Директор чита и списе дипломате Давинића (у издању Чигоје), мора да чита и књиге које су написали сарадници института на чијем је он челу, а од белетристике чита оно што његова госпођа прибави и донесе кући.
Никола Конески који је, уз Бојана Симића и Веру Крговић, душа и спиритус мовенс институтског ангажмана на Сајму, искључиво чита књигу Оливере Драгишић Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947. Румунија. Бугарска. Југославија. Каже још: ако нисте чули за ту историчарку, време је да прочитате њену књигу.
Јелена Шева је професорка историје и купац издања на штанду ИНИС-а. Јелена ове јесени чита Миомира Петровића, његову књигу Кротитељи времена (Лагуна), али то, установисмо заједно, значи да је већ читала и његову Средишњу пустињу. Поред ученичких радова, Јелена чита и Септологију (Трећи трг: Сребрно дрво), овогодишњег нобеловца Јуна Фосеа (одмах ми се допала ова напоредност), а за потребе наставе вратила се и Херодоту.
Увек ћутљив колега Александар Милетић, аутор монографија о Миловану Ђиласу, једва се упустио у разговор. Али разговор беше занимљив! Александар чита Мехмеда Соколовића Радована Самарџића и баш му прија његов међустил. На сајму је купио књигу Александра Ломе И на небу и на земљи (СКЗ), што је била прилика да споменемо и књигу Миодрага Ломе Библијска праисторија и Мојсијево петокњижје (Хришћанска мисао). Александар чита и Хамсунове Плодове земље, а његова књига о Миловану Ђиласу одлично се продаје.
Милутин Живковић, ухваћен у сравњивању сајамског рачуна Института за савремену историју, прописно одевен и мало збуњен, рече да чита само стрипове Астерикса, Таличног Тома, епску фантастику, понекад научну фантастику. О колеги нисам знала да је колекционар стрипова, мислила сам да их чита својим синовима. Каже да нисам питала.
Не знам тачно којег сајамског дана на нашем штанду затекох историчара Милана Кољанина. Иако је у пензији, активан је и продуктиван, а чита углавном историју области којом се стручно бави – историју Другог светског рата, чита Иву Голштајна, његову књигу о Јасеновцу, а чита и књигу Радета Ристановића о комунистичком покрету отпора у Београду (ИСИ). На питање шта чита у тајном животу, Милан Кољанин је на тренутак изгледао као да никакав тајни живот у његовом животу не постоји. У ствари, скоро није читао нешто од белетристике и књижевности, а последње што је у рукама имао из тог домена били су Орвел и Хаксли. На Сајму је ове године купио књигу Симе Ћирковића о шпијунажи. А и унуцима је купио неколико књига.
Колега Драгослав Илић је из Бањалуке потегао на Сајам књига у Београд. Видех га на штанду ИНИС-а како загледа моју књигу. Одлучио је да је купи. Потом ја одлучих њега да га питам шта чита. У последње време га интересује тема односа историографије и памћења, па чита Сећање у камену – окамењено сећање, аутора Хајке Карге у издању Biblioteke XX vek. Уз то и Фридлендерове Године истрбљења (Вулкан издаваштво). За супругу тражи нешто из области фантастике.
Сајам књига не би био то што јесте, бар за историчаре, кад нас не би посетиле колеге из Бугарске, а најчешћа и најредовнија гошћа је Маријана Стамова. Дошла је на истраживање у Архив Југославије, са истраживањем историје Албаније и Косова је, бар на неко време, завршила и сада отвара нова поља. Дошла је да погледа и да купи стручну литературу.
Борис Вулетић је студент историје. Каква прилка да видимо да ли данашњи студенти читају исто што смо читали и ми! Читају. Трећа је година студија, занима га 19. век, па чита два Милоша, Милоша Ковића и Милоша Јагодића, а занима га и историја Југославије. Замислите, Борис на штанду Института за новију историју Србије саопштава да је купио половину издања Института за савремену историју! Какав пораз. Његов колега чита Константина Снежане Ферјанчић, а међу студентима, у зависности од године студија, интересовања се протежу од историје Византије, преко ренесансе, Ле Гофа и Бродела, до савремене историје.
Далибор Денда, пуковник доцент на Институту за стратегијска истраживања, овога пута без униформе, али са цегером на рамену, дао је себи слободно – каже да не чита ништа. Ипак, у његовој кеси пронашли смо књиге Милоша Јагодића, а накнадно је признао да понекад и прочита књиге о којима мора да говори на промоцијама. Каже још да је увек најбољи говорник на промоцијама књига које није прочитао.
Данијела Јовановић је наша најстидљивија и најсвестранија историчарка необичног стила писања и још необичнијег одабира тема које у монографијама обрађује. Уз то пише песме, а са енглеског језика преводи поезију, прозу и историографију. После размене књига (тачније, она је моју купила, а ја сам њену књигу Ватра добила), Данијела је признала да обожава да чита Штефана Цвајга. Поуздано знамо да је њен опсег далеко шири, да је разнолик, да не кажем – Данијела је пробирљива прождирачица књига.
На штанд нам у једном тренутку дођоше студенти из Кине. Они који говоре српски, одлично га говоре. Углавном су на истраживањима, па их занима историја Југославије и историја југословенско-кинеских односа. Углавном читају историјску грађу из Архива Југославије и Дипломатског архива. Неки од њих су студенти докторских студија у Минхену и у Србији су на студијском боравку. Чита се литература о Титовом Покрету несврстаних.
Ко о чему, Раде Ристановић о покретима отпора у Европи и могућности примене европског приступа тој теми на југословенско искуство. Питала сам га да ли чита женине књиге (Ирена Колај је ауторка више интересантних монографија), и признао је: чита, углавном када су потребне неке консултације из домена историографије.
Радосав Туцовић, Научни сарадник ИСИ, ових дана чита књигу Милана Ристовића Mussolini ante portas:италијански фашизам и југословенско искуство 1919-1925 (Службени гласник), а следеће му је на реду, док његова беба одраста, нешто о СС дивизијама на југословенском простору.
Вера Крговић Сивчевић је радни век провела у администрацији Института за новију историју Србије, па је доживљавамо као историчара. Њој се, изгледа, историографија смучила, па ове године чита само каталог наших издања.
Stella polare 