Иван Новчић рођен је 1972. године у Краљеву. Објавио је једанаест књига песама, једну збирку прича и роман. Аутор је низа студија, есеја и превода, а носилац је и вишеш награда Тома Радосављевић и Србољуб Митић. Овде доносимо избор из његове поезије.
ПРОСТОР
Прво смо побегли из државе Затим смо пронашли изгубљени град Дали су нам кућу на поклон Затворили у собу У соби беремо жито Просејавамо брашно Троножни сточић скакуће од среће Што је са нама Сувим хлебом хранимо зидове Ту једемо, дишемо, славимо и спавамо Са плафона киша влажи нам оранице Браве и кључеви, то су нам границе Соба нам је остава, школа и променада Некад нам држава беше мала Сад нам је соба цела домовина
КАД ЈЕ ОТАЦ БИО БОГ
Нисам имао времена за оца Да га храним, васпитавам и облачим
Да не би ноћу назебао Никад га јорганом нисам покривао
Обузет неким мислима Без мене је растао
Без мојих савета и препорука Кроз живот се сам пробијао
Ниједну пару да му дам Девојку у град кад је изводио
Онога јутра кад је умирао Ни играчку му нисам купио
ДОЛАРИ
Када бих добио Нобелову награду за књижевност На банковни рачун са мојим именом Легло би неколико хиљада долара Од оних што су им долари Једина Библија
Моја жена би то потрошила На зидове, глину, бакар и мермер Јер и она више воли доларе од књига
Када бих добио Нобелову награду за мир Постао бих славан као Вангари Матаи Сви моји немири стали би У повељу од папира Коју штампају они Што више воле немире од мира
НАЈЛЕПШИ ДАН
Постоје аскетске тезе Да је човек најсрећнији када му је свеједно За људе, за околину, за себе
То ме сети на моју шетњу по Холандији Када сам као грбавац узалудно тражио посао Једва видљив као длака у носу
На тргу на којем сам се умивао Мирисало је сочно цвеће Тело моје било је Искидано небо пред кишу
Седео сам неколико сати Ни гладан ни жедан Без наде, без слутње, без умора
И посматрао пролазнике и градске луталице Како некуда журе без циља, без повода, без смисла
Када би живот могао да стане у један дан Чини ми се да је то било тада Када сам са тим „свеједно ми је“ Провео најлепши дан у животу Ван људи, ван околине, ван себе
КАД ПРИМИШ ГОСПОДА У СРЦЕ
Кад примиш Господа у срце он ти не тумара по сновима као што то раде привиди и заблуде
Само седне тихо и ћути не завлачи руку под шињел у оно што не сме да се дира
И слуша шум са тебе свелог
Крвоток опалог лишћа
СЕЛИМ СЕ
Селим се на ону страну крутом вилицом шкргућем дрхтурим шкрипим
не јецај опипани ништа ти то није
то ти тупу оловку лижу
тупу ти оловку за ухо постављају
НЕНАПИСАНА ПЕСМА
Раздељен на више делова темељно одузиман сабран тек толико да ми брк у сутон не гледа сад бих се мало множио
Јер ти си та ненаписана песма на реци која тешке спрудове односи у луци пострадалој јесен сам ти смислена
И крв твоја упорно на одежде ми капа кусам ти ране мирна те је вода донела
Иван Новчић (1972), рођен у Краљеву. Објављује поезију, прозу и есеје у периодици и аутор је више самосталних књига. Књиге песама: Ампутација душе (2003), Шифарник страдања (2008), После потопа (2018), Галиција и друге шуме (2019), Песме о кавезу (2020), Кајафин избор (2021), Јауди племена мог (2021), Бестијаријум (2022), Фантазма (2022). Књиге изабраних песама: Љубав у Халдерну (2021) Проза: Срем и Суматра (збирка прича, 2017) Трн у пети (роман, 2022) Студије и есеји: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (2016, 2020) Доњи ракурс (есеји о филму, 2021)
Стела Поларе преноси избор из збирке поезије Љубав у Халдерну, Поетикум, 2021.
ФАУСТOВСКИ
За све је крив ђаво
За смрт штo свуда вреба
Бoлести, ратoве, глад
За све штo се изван
Oве кућерине дешава, он је крив.
Спреми колац, заоштри га
Кухињским ножем,
Подмажи маслиновим уљем
Да тој утвари ноћас станемо на пут.
Сунце је претворило у таму
Видиш ли, ни месеца нема
Кажем ти, репати је крив!
Рече Фауст
И склопи савез са њим.
ЗАПИС ИЗ СПАЧВАНСКИХ ШУМА
Преко шума злогласне Спачве
наилазим на просута црева војника
уплетена и крвава
црна од јутарње кафе.
Како су мала црева тих ратника!
Ипак, већа од радника у штрајку.
ТУЂИНА
Ко још памти клинце из улице
што су нас напустили без поздрава?
Да ли и они што одлазе скупљају сузе
у неком туђинском лавору?
Или је патња предодређена само за нас
што остајемо овде
лакоми и хроми.
Знам само да је небо чудно у туђини –
видео сам то
недалеко од Нормандије
када сам се ослобађао
домаћих негативних кристала.
Док размишљам о овоме,
на безименом скверу
испијамо чашице
пријатељ и ја.
Он ми шапуће:
„Овде је најбоље
без рачуна,
ко разуме и ко уме
да битише изван ума“.
ЕЛПЕНОР
„То није био мој рат“
узвикнуо је Елпенор
пренувши се из сна
док је падао низ степенице
и љутито махао.
Био је наш
али не и за нас.
Брате мој лепи,
сви би сад да побегну,
од капија Троје;
није добро бити
на неизвесним страницама
историје
јер тако кажу вране
из Киркине палате.
Не одричи се Одисеја.
Одрицање је бунцање,
а бунцање превртање,
колико год да боле
сломљена ребра
и врат заспали.
ВЕЛИКА ДЕЛА
Никада нисам сматрао
Да сам рођен за велика дела
Уосталом, и Хитлер је сматрао да је рођен
Да промени свет.
Као дечак себе сам увек видео на чамцу
На обали сиротињске Сицилије
Или негде у Мексику
На нетакнутој плажи Зихуатанеја
Са осмехом на лицу
Поред њених фино негованих пета
Како чистим тек уловљене рибе
Од крљушти, шкрга и црева.
Онда је дошла олуја
Ту, где сам рођен
Увукла се под нокте
Носимо је као бродови морске болести.
И ево, ја од тада пишем.
Мало пишем
Мало цепам хартију
Па у наступима беса
Све то згужвам и спалим.
Песме су моје крезаве бештије
Са ломаче утекле вештице
На плажама Венере.
КЉУЧЕВИ
Мој пријатељ из детињства
Који живи на обали Костарике
Позива да му дођем у госте
На неколико недеља
Каже: Oткада су срушене близнакиње
Никада толико јефтиних летова
(Чека ме барска столица
И флаша чилеанског вина LasMulas).
Само пожури, пожури!
Каже ми он
Близу је рецесија, а онда
Морамо све испочетка
Хоћу, хоћу!
Одговарам ја
Само да пронађем
Кључеве од кавеза.
Stella polare 