ФАНТОМ СЛОБОДЕ ЈОВАНА МАРИНКОВИЋА
Радомир Н. Саичић, академик САНУ
(реч на отварању изложбе у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, 15. маја 2025)
Шта је сврха уметности? Један од могућих одговора могао би да гласи: сазнање о нама самима и о свету у коме живимо. Не само о ономе што јесте, већ и о ономе што би могло бити. Сазнање, слично као и у науци, али на радикално другачији начин. Док је научно сазнање дискурзивно и објективно, уметничко сазнање је субјективно и подразумева не само „имати“ (информације), већ и „бити“ (део света у који нас уметничко дело уводи. Овде се намеће паралела са квантном физиком, где стицање сазнања о посматраном објекту такође подразумева повезаност и интеракцију с њим). Давно је речено да нам књижевност омогућава да, током нашег кратког живота, проживимо многе животе. Исто важи и за ликовну уметност, где нас слике уводе у до сада непознате светове. Чиме нас обогаћују слике Јована Маринковића?
За мене су оне позив на метафизичко промишљање света и наше позиције у њему. Ликови – мање или више људски, понекад суптилни, каткад гротескни, геометријски облици, егзотичне животиње и детаљи у позадини, амбијент – све је то врло конкретно, фигуративно представљено, али слика одаје утисак да је у њој најважније управо оно што није приказано, или се бар на први поглед не види. Осећања сете и усамљености која из њих еманирају асоцирају ме на Де Кирика, или на Карла Кара. Ако уметност приказује „шифру бића“ (Јасперс), оно се овде превасходно показује у својој „бачености“ у егзистенцију (Хајдегер), али без наглашене судбинске неизвесности, нити са бригом као начином постојања (нпр. слика Зашто си тако тужан – туга је овде релативизована, није онтички трагична, већ више привремена жалост детета које ће једног дана, када небо на овој слици буде светло-плаве боје, тај дан дочекати са осмехом). Ведрина, спокој у изразу и животност ликова уносе оптимизам у иначе сумрачни амбијент слика попут Осматрачнице, Страшила или Монумента. На њима преовлађују тамни тонови, али оне нису мрачне. Гледајући их, наметнуо ми се фрагмент из Септалогије, норвешког нобеловца Јуна Фосеа, у коме главни лик – сликар Асле – своје слике оцењује посматрајући их у готово мрклом мраку и прихвата само оне које у њему светлуцају. Да ли је то покушај да се прикаже нестворена светлост, што је у појавно супротном изразу (коришћењем златне подлоге) циљ Православне иконографије? Слике комуницирају са посматрачем и, у зависности од расположења, различито се доживљавају: Предсказање, претећег наслова и садржаја, не мора нужно имати погубан крај… Свестан сам да, прављењем поређења са философским концептима, могу лако да упаднем у замку и начиним грешку која би свакако изнервирала аутора: не, његове слике никако нису промишљене илустрације или симболички прикази унапред дефинисаних философских поставки, то ми је јасно већ и на основу разговора са Јованом, који ми је описао процес настајања његових дела. Она никад нису онаква како су била замишљена; рад на слици кренуо би једним путем (којим аутор по правилу није био задовољан), чему следи рушење иницијалне концепције, радикалне измене, препуштање „ритму линија и боја“, све у ишчекивању да се деси чудо. Чини ми се да управо то чудо представља основ Маринковићевог сликарства. За њега сликарство није само професија (у смислу начина да, користећи своје знање и таленат, поштено заради за живот), већ много више од тога. По аналогији са зилотским натписом на зидинама манастира Есфигмен – „Православље или смрт!“ – за Маринковића је сликарство – као трагање за истином – смисао живота, начин да се из досадне, рутинске свакодневице вине у неистражене просторе духа, стварања и слободе. Претпостављам да је то и одредило назив ове изложбе: Фантом слободе. У том процесу трагања, техника је, наравно, важна, али није најважнија: за Маринковића већу тежину имају искреност, изворност, инспирација и игнорисање трендова и ефемерних парадигми ове или оне школе. Из разговора са аутором, познато ми је да је заузео веома критички став и дистанцу према академији, као и да, насупрот томе, гаји дубоко поштовање за дела аутора чију уметност означавамо као наивну и маргиналну. Размишљајући о овим питањима, сетих се реченице из 1. Посланице Св. апостола Павла Коринћанима: “Мудрост овога света је лудост пред Богом“ (1. Кор. 3:19), а затим и речи самога Христа: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а себе изгуби или души својој науди?“ (Лука 9:25). Под „мудрошћу овога света“ у овом случају подразумевам прилагођавање трендовима, духу времена, додворавање галеристима и широкој публици, као и друге начине да се кратко време земаљског живота, које нам је на располагању за стваралаштво, утроши (да не кажем проћерда) на стицање популарности и материјалног богатства. Не, Јован је увек трагао за истином, чувајући своју душу и стога је знао да и годинама ради на једној слици, док не би у резултату свог рада препознао истину, лепоту и праву вредност. Наравно, то је имало своју цену, када је реч о приходима и наградама. Међутим, прави познаваоци и посвећеници су увек били свесни високих домета његовог уметничког стваралаштва.
Но, да се вратим на слике. Помињао сам то осећање „бачености у свет“, усамљености и меланхолије, мистичну атмосферу, али ћете видети и слике које зраче сасвим другачијим садржајем, као што је Вундеркинд, из кога избија животна енергија, разиграни Мали музичар, или Поларни светац, који топи арктички лед и уноси зеленило у бела поларна пространства. Неке од изложених слика су ме асоцирале на радове Маринковићевих претходника: загонетна атмосфера Сећања на раскршћу подсетила ме је на недавно преминулог Воју Станића, док је Хијерархија вероватно инспирисана Фантазијом (Главе породице) Влаха Буковца, али са снажно израженим личним печатом аутора, попут Листове транскрипције Паганинијевог виолинског концерта (3. став концерта бр. 2 у бе-молу, Ла Кампанела). Не заборавимо цртеже – „Математику ликовне уметности“ – како их је сам аутор окарактерисао, који обухватају портрете и фантазмагоричне приказе, али о којима ми је теже да конкретно говорим, јер су, изузев два, сви „Без назива“. Мени лично недостају још неки које сам имао прилику да видим, где је са мало туша постигнуто много, где минимум мајсторски повучених линија структурише иницијалну празнину папира и који се одликују прецизношћу, лакоћом и прозрачношћу; један такав пример је цртеж датиран на 2. новембар 2023. године (једини који је прецизно датиран).
Неко је рекао да се уметност рађа из незадовољства, унутрашњег немира, трагања за смислом и потребе за самопревазилажењем. Чини ми се да је сликарство Јована Маринковића на тој линији: иако су неке од слика приказаних на овој изложби инспирисане филмовима, оне ословљавају дубоке аспекте живота. И као што задатак философије није да даје одговоре, већ да поставља питања, тако и слике Јована Маринковића деле са нама запитаност аутора над тајном света и људског постојања, обогаћују наш доживљај егзистенције и позивају на трагање за чудесним, у свету и у нама.
Још да укажем на занимљиву коинциденцију: захвалност за прилику да видимо слике Јована Маринковића у овом сјајном амбијенту, који изванредно одговара како природи Јовановог сликарства, тако и његовом раније поменутом афинитету за Арт брут и маргиналну уметност, дугујемо директорки Музеја наивне и маргиналне уметности – госпођи Ивани Башичевић Антић. Интересантно је да је у овом тренутку, у Галерији САНУ у току репрезентативна изложба нашег великог уметника Илије Башичевића Босиља, коју је она поставила. Уметника чије се изванредно дело одликује управо особинама које највише импонују Јовану Маринковићу: изворношћу, искреношћу, неконвенционалношћу, раскидом са било каквим традицијама и унапред задатим обрасцима, приказом једног новог, паралелног света, сасвим реалног пред нашим очима.
Stella polare 