Превод текса: Владимир Коларић
Мишима је естетизовао смрт. Исто су урадили и француски уклети песници, Оскар Вајлд и многи други. Шта разликује Мишиму од уобичајених представника декаденције по овом питању? Може ли се он назвати декадентом?
Они о којима говоримо век или два након смрти не уклапају се у формалне дефиниције, већ сами постављају векторе. Да ли је Мишима декадентан? Узмимо његов најновији превод на руски – „Девојка из добре породице“. Ова књига је више од онога што је Мишима написао у комерцијалне сврхе – женски роман за потребе широке публике и за попуњавање свог банковног рачуна. Он узима потпуно баналну причу, равне ликове, обичне људе: девојка жели да се уда, али када се уда, почиње да брине да би је муж могао преварити, али се све завршава срећним крајем. Истовремено, Мишима открива такву психологију, достиже такве дубине патолошких фантазија, да „Мадам Бовари”, „Камера Опскура” или чак Кафка постају једноставно и лако штиво у поређењу са њим. Да ли је ово декаденција? На неки начин, да.
Али ово само по себи, као и химна смрти, па чак и жеља за њом, није ништа ново. На крају крајева, Д’Анунцио, па чак и Сент-Егзипери, тражили су смрт, а Гогољ и Симон Вајл су се тихо убили. Али писати цео живот о смрти, о заљубљивању у њу, о томе како је смрт апсолутно оличење лепоте и највишег ероса, а онда отићи и убити се – то захтева поштење, одлучност и праву веру у оно о чему пишете. Мишима је све то имао, потврдио је да је спреман да одговара за своје речи. Врло мало људи то успева, а није ни чудо што је његово јавно самоубиство шокирало чак и саме Јапанце. А ово је тешко назвати декаденцијом. Политичари тих година су га називали идиотом, сводећи све на шокантно понашање неуравнотеженог писца. Заиста је чудно бити искрен у 20. веку, ићи до краја у оним убеђењима која су била супротна општеприхваћеним.
Како се префињени јапански дечак, који је похлепно упијао све западно, претворио у страственог патриоту? И зашто је Мишима (као Лимонов, његов руски брат близанац) одједном одлучио да ојача своје тело, напумпа мишиће, формира сопствену војску и утиче на историју?
Могло би се рећи, на пример, да је посреди компензациони механизам: слаб по рођењу, али амбициозан младић жели признање, жели да постане један од правих мушкараца, било да су то дечаци из комшилука, разбојници или ратници. Он преобликује своје тело и своје размишљање. Али ово је опште место. Расуђивање у таквим категоријама не даје све одговоре када говоримо о заиста изузетним личностима, новим демијурзима.
Да ли у њиховом случају имамо посла са високоуметничким нарцизмом, коме је постало тесно у оквирима књижевности, или са стварном политичком вољом?
И Мишима и Лимонов су били веома интелигентни људи. И чудно је претпоставити да би могли озбиљно да размишљају о политичком успеху. Мишима је, и пре, а посебно после заузимања војне базе и погубног говора пред њеним војницима, јасно схватио да се Јапан неће ослободити све те ругобне модерне капиталистичке суморности коју је мрзео, да се неће одрећи понижавајућег послератног устава, да неће вратити цару његов божански статус нити се вратити самурајским идеалима. А покојни Лимонов, који се са Запада вратио у Русију, схватио је да, супротно његовим сновима, наша земља неће „преокренути“ перестројку, неће поново постати оно моћно царство у коме је све било једноставно, поштено, сирово, али моћно и лепо на свој начин.
Крајем 20. века постоји осећај (а Мишима је овде можда главни пример) да радикални естети могу бити само људи са десничарским ставовима. Да ли верујете у везу између нечијих политичких симпатија и његове осетљивости за лепоту?
У модерним и савременим временима, левичарски ставови су победили, они су постали избор када нема избора. Све економске и политичке платформе су сада изграђене око капитализма и демократије. Речено нам је да је ово најбољи избор, да нема алтернативе. Како се ово уклапа у праву демократију, када би требало да постоји избор? Нека свако мисли својом главом – или се сетите изјаве Армина Молера: „Управо зато што се залажем за слободу, ја сам против либерала“.
Стога, чак ни десничарска и конзервативна, већ традиционалистичка мисао постала је алтернатива, па и естетска. Естетска компонента је у њему израженија и разноврснија. Сви мислиоци традиционалистичких погледа говорили су, у суштини, о истој ствари – а наши јунаци су их, углавном, понављали. Лимонов је помало раван и директан, он је за оне осујећене младиће из радничких насеља који су ступили у његов политички табор. Мишима, који доноси сопствену естетику смрти, томе додаје неке традиционалне јапанске идеје, па чак и езотерични будизам.
Мишима и Лимонов, следећи филозофе традиционалисте, кажу да свет није хоризонталан, већ вертикалан. Човек се заиста остварује не у могућности да гласа за три идентична политичара (а нико неће дозволити да различити учествују на изборима) или да бира између триста производа. Човек је истински слободан само у служењу и тежњи према горе. Не треба га усмеравати хоризонтално (полице са робом у супермаркету су распоређене хоризонтално, демократски), већ вертикално (сви верски објекти, било да је то будистичка пагода или хришћански храм, усмерени су навише, у небо).
Ово је потпуна духовна самоспознаја, откривање особе, стицање небеског, оностраног потенцијала. И ту одмах постаје јасно зашто се садашњи капиталистички свет толико плаши ових једноставних и дугогодишњих истина. Јер тако духовно пробуђеном, оствареном човеку овај свет просто постаје непотребан. Хармоничној личности нису потребни ови милиони одлазака у куповину, не требају им индустрија забаве и психоаналитичари, дијететски суплементи, а и од стреса ће ређе оболевати. И, наравно, он неће имати потребу да ратује.
Уосталом, о томе су говорили сви мудраци – од алхемичара до руских космичара Фјодорова и Циолковског. Навика нам је да им се смејемо, као да су полудели, као код Мишимине последње побуне. Али не само да нису били глупи (уосталом, развоје исте алхемије су савршено користили савремени фармацеути, па чак и комерцијални проналазачи), а да јесу не бисмо о њима причали толике векове.
Ово је права слобода и права лепота. О томе можете читати у Лимоновљевом „Дисциплинарном санаторијуму” (тако он назива садашњу цивилизацију), или још боље, у оригиналу – у „Побуни против савременог света” црног барона Јулијуса Еволе.
Левица, која је у прошлом веку са ентузијазмом формирала нову естетику (футуристи, битници итд.), данас деконструише сам појам естетике, замењујући га „прихватањем” и толеранцијом за све унутрашње и спољашње манифестације човека. Зашто се тако жестоко боре против лепоте? Да ли је ово популистички покушај да се „ружни“ и „обични“ привлаче на своју страну?
Ово је иста та парадигма капиталистичке демократије под заставом постмодернистичке философије. Ниче је већ рекао све о овоме. Савремена западна цивилизација се развила по хришћанском моделу – то је дато, ми не разматрамо друге опције (мада колико би било занимљиво покушати да замислимо свет изграђен, на пример, на идејама зороастризма, суфија, џаина или чак друида, којима се, иначе, сада диве многи еколози).
Али човечанство није изабрало истинску службу и љубав, не хришћанство високе готике, катедрала и сакралне музике, већ ову „демократску“ верзију религије робова и гомиле. Бити развијен мајстор, прави браман или кшатрија је тешко, не може то свако. Много је лакше бити у гомили, роб (раније су се људи покоравали феудалцу и монарху, сада – компанији и држави). Малим људима се даје хлеба и игара да не мисле ни на шта друго. Некада је мали човек ишао на гладијаторску борбу, сада гледа ХБО серију о томе или чита Пељевинову књигу о авантурама вештачке интелигенције у старом Риму. Ништа се није променило.
Нова француска филозофија је постала својеврсно оружје у борби против лепоте – бави се широким спектром концепата, али лоше функционише са темама вере или уметности уопште, боље деконструише него што гради. А ако претпоставимо да човека не чини само особине развијеног мајмуна, већ и суптилније ствари, онда долазимо до закључка да ова философија нове ере једноставно не може да одговори на сва његова проклета питања.
Данас се уметнички таленат човека цени много мање од његове или њене способности да се уклопи у друштвено прихватљиве начине самоизражавања. У ком тренутку и због чега се интересовање за нарцисе (укључујући Мишиму и Лимонова) променило у оштру осуду, па чак и дијагнозу?
Саму реч „нарцис“ нам је усадио систем, од Фројда до данашњих психоаналитичара и тренера напредних вештина. Али „нарцисима“ можете, на пример, назвати и пасионаре (са наклоном Лаву Гумиљову), и тада постаје мало јасније шта такви људи покушавају да кажу свету.
Узмите рецимо Мишимин позив на повратак идеалима правог, древног Јапана. Екстравагантан писац, лудак, шта уопште можете очекивати од њега? Систем се смеје, све му је јасно. Али погледајмо Мишимине идеје и његову слику из другог угла – не као болесног сањара и историја ће бити на његовој страни.
Средњовековни Јапан је изнедрио све због чега га волимо: изузетну књижевност, уметност, духовне праксе (од зена до чајне церемоније, калиграфије, борилачких вештина, итд.). Чиме се савремени Јапан јможе похвалити у културном смислу? Аниме, манга, Ј-Поп, ТВ серије, драме, неки уређаји. Књижевност? Поп писац Мураками.
Данас се обично све мери економијом. Погледајмо данашњи Јапан из ове перспективе. Економски бум је одавно прошао, Јапан се спушта низ ранг листе водећих светских економија, ствари не иду тако глатко у заибатсу корпорацијама, проблем старења становништва и гомила других нерешених друштвених и политичких питања. Што се тиче модерне дигитализације, Токио је инфериоран у односу на Москву, јер су изграђени у време општег економског процвата.
Испоставља се да је нездрави „нарцис“ Мишима дао најадекватнију оцену друштва коме припада. И он је био довољно заинтересован да све те ствари сагледа из љуске свог „нарцизма“.
Просечан човек лако оптужује и Мишиму и Лимонова да су уништили животе многих својих следбеника и политичких присталица. Да ли уметник треба да буде одговоран за митове које ствара и животне стратегије које показује? Где је граница после које се заиста може говорити о кривици пред друштвом ако уметник није починио ниједно кривично дело?
Чуо сам такве замерке упућене Лимонову у вези са његовим младим политичким савезницима. Они су се суочили са правим прогоном јер је њихова борба била стварна. Једном сам разговарао са човеком који се одавно удаљио од свега овога и почео да живи другачијим животом. Али очи су му засветлеле кад се сетио младости. Са висине свог нагомиланог животног искуства, он је свакако могао трезвено да процени утицај Лимоновљеве харизме коју је искусио у младости, али није жалио ни за чим. Нека свако сам одлучи колико је уметник одговоран према њему. Не могу да судим о таквим стварима.
Ако се човек осећа страствено и треба да трансформише свет, али се не усуђује да постане херој, које друге занимљиве путеве уметност и философија могу да му понуде? Живот према Мишиминим примеру није једина стратегија за страствену особу, зар не?
Неки људи иду другачијим путем од оног који су поставили Мишима и Лимонов. Они предлажу да се не излази на улицу или да се пише блог, већ да се „иде у шуму“, како је саветовао Јингер, прави визионар и мудрац. Предложио је другачији формат отпора, неконформизам другачије природе. Појединац који не жели да буде статиста у друштву спектакла напушта га, покушава да се што више извуче из система, налазећи уточиште у „привременим аутономним зонама” (Хаким Беј). Трезвено и стоички гледа на свет споља, радећи на промени себе. Остаје усамљеник или се придружује групи других усамљеника. Постепено акумулира снагу у себи и, као Заратустра из пећине, коначно излази из ове задубљења у себе. Сасвим је могуће да ће изгубити последњу битку, али он о томе трезвено калкулише.
Јапан се монструозно удаљио од свега што је Мишими било драго. Да ли је Русија постала идеално оличење Лимоновљевих фантазија – и геополитичких и естетских?
Није. Лимонов је по психолошком типу сличан Летову, који каже „Увек ћу бити против тога“. Летов се борио против СССР-а, али када се распао, почео је да осећа носталгију за њим. И ово није вечити тинејџерски рокерски протест. Једноставно је видео да су модерна времена још гора. Лако је замислити да би Лимонов и даље сваки дан писао гомилу постова на Телеграму. Држава је заправо спровела нешто од онога о чему је Лимонов говорио (вратила је Севастопољ, почела да прича антизападним језиком о смеру некакве националне конструкције, прогласила курс за излазак из „глобалног села“), али оно главно, суштина, није се променила. Држава, било која држава у њеном садашњем схватању, не може и не жели да мења саму себе. Ово подсећа на Летовљев мото „убиј државу у себи“. Тако је Лимонов живео по овом моту.
Мишима је одличан пример романтичног јунака из уџбеника. Зашто су такви јунаци увек осуђени на неуспех у животу? Да ли је могуће постати херој који је остварио не само уметнички већ и животни тријумф – или је успешан лични живот неспојив са лудилом и романтиком, са лепотом и високим сновима?
Савремени свет, као што смо већ схватили, готово је немогуће променити. Док људи радикално не промене своју свест, док се не подвргну метаноји, „промени мишљења“, све остало – устанци, револуције, државне реформе – бесмислено је. Стога је пораз јунака неизбежан. То су знали чак и средњовековни Јапанци, који су чак имали концепт лепог пораза. О томе можете прочитати у преведеној књизи „Племство пораза. Трагични херој у јапанској историји“ Ајвана Мориса. Када причам о поразу и посебној јапанској „поетици туге“, увек се сетим прелепог хијероглифа 愁. Састоји се од елемента „јесен“ изнад елемента „срце“.
С друге стране, Мишима је описао устанке самураја, у којима је шачица људи са мачевима напала владине трупе наоружане пушкама и топовима. Отишли су да изгубе и умру. Њихов пораз је био победа, само одложена. На крају крајева, „морамо моћи да искористимо све, чак и смрт, у сврху нашег живота“, како је писао Шестов. И колико су, иначе, етички принципи Бушида са његовом максимом „пут самураја је смрт“ слични мотоу европског витештва „ради шта мораш, а биће што буде“ (данас је, чини се, моралним иперативом посао Кроулијев мото „ради шта хоћеш, то је једини закон”)… А ето, сећамо се и говоримо о њима, овим новим и последњим самурајима, а не о онима са којима су се борили. Тако да је то заиста победа.
Александар Чанцев је писац и јапанолог, аутор књиге „Побуна лепоте: Естетика Јукија Мишиме и Едуарда Лимонова“
Разговарао Алексеј Черников
Текст је објављен на сајту Сноб.
Stella polare 