Издавачка кућа Агноста недавно је издала други по реду роман једног од најнеобичнијих руских писаца из хладноратовске епохе, Јурија Мамлејева. Реч је о његовом позном роману под насловом Московски гамбит који је највероватније уобличен 2007. године, а који на српском језику данас можемо читати у сјајном преводу Душка Паунковића. Паунковић је за ову кућу превео и његово дело Бесани, писано шездесетих година 20. века. Уз неке раније преводе, љубопитљиви читалац би сада могао да стекне солидну представу о Мамлејевљевом делу.
Овом роману ће се љубитељи езотерије и геополитике веома обрадовати. Прво, сам Мамлејев је био оснивач и припадник уметничког кружока у Москви, Јужинске групе, која је утицала на генерацију мислилаца чијим идеолошким и политичким идејама данас сведочимо. Ликови који су описани у Московском гамбиту засновани су на историјским личностима, иако понекад могу представљати и синтезу неколико људи. Примера ради, главни јунак Саша Трепетов, могао би делимично бити изграђен по лику Евгенија Головина, док цео роман носи и аутобиографску ноту. У њему је описан живот (или бар нека његова варијанта!) неформалне културне, али и окултне сцене социјалистичке Москве из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Езотерична нота романа (мистицизам, психоделија, источњачке филозофије) заснована је на Мамлејевљевом отпору према материјалистичкој култури у којој је живео. Тако је у Московском гамбиту видљиви свет само параван за душевне, духовне, психолошке и којекакве друге дубине (алкохоличарске, рецимо). У њему има много ужаса, психозе, апсурда, суза, патоса, филозофије (мада ни приближно као у роману Бесани).
Што се геополитике тиче, није непознато да је Јужински круг, поред осталих, у младости надахнуо и Александра Дугина који је припадао ширем кругу ове необичне дружине. Данас у Русији трају живе расправе око питања колико се езотерије овог кружока задржало у Дугиновој мисли, а ставови се крећу од оних који је сматрају пресудном, до оних по којима је Дугин накнадно своје идеје базирао на наслеђу Јужинског круга (одбацивање модерне, постмодерне и рационалистичког запада). Понекад се за Мамлејева каже да је његова књижевност „отров из којег је Дугин пио“, јер је у њој нормализована екстремна индивидуална психопатија која даље отвара врата политичком радикализму. Тако Дугинови критичари Мамлејевљеву књижевност доживљавају као основу и знамење свега мрачног што је Русију задесило деведесетих година прошлог века. На читалачким форумима се Мамлејевљева књижевност понекад карактерише као „православни хорор“.
Московски гамбит се може читати и као политичка критика социјализма, манифестована кроз специфичну врсту отпора – унутрашњи отпор. Тако Јужински круг као скривена тема романа постаје симбол побуне, па самим тим читаоцу може послужити као упоредна основа за сличне врсте отпора у Источном блоку током Хладног рата, укључујући и југословенски простор. Но, ваља напоменути да Мамлејев због свог бруталног стила није глатко пролазио кроз решето руске критике: то што га је званична критика одбацивала није ништа наспрам тога што су га и неканонски књижевни гласови дисквалификовали као превише опасног и провокативног. За њих је због манира, атмосфере, фрагментарног начина писања, због наглих скокова из реалности у фантазију доживљаван као непријатан и тежак писац (самим тим и елитистичан). Другим речима, Мамлејев није писац за широку публику, већ за оне посвећене појединце, трагаче за духовним, религиозним и интелектуалним дубинама, али и за оне који пребрајају наслеђа великих руских и светских писаца у савременој прози. Да ли је књига заиста опасна као што се о њој пише? Да ако је читалац већ крхак, осетљив и мало напрсао. Али не и ако је порив за читањем заснован на истраживачким потребама и уколико читалац не сумња у своју веру и целовитост.
Мамлејев готово увек испитује шта се дешава са структуром личности онда када нема Бога. Док Достојевски поставља то питање, Мамлејев је, као његов настављач, у пољу Божјег одсуства. И шта бива тада? Јунаци се распадају, губе идентитет, све ружно излази на површину, реченица се прекида, нема циља, остају само плач, депресија, туга, слом и ништа. Тако се и Москва претвара у место „после живота“, у метрополу духовне пустоши, указује се више као психички него географски простор, па роман тако има тенденцију да читаоцу убије сваку назнаку романтизма при помисли на тај велелепни град (што је опет нека врста романтизма, чак можда и надоградња стереотипа).
Постоји и она димензија књиге која може бити занимљива психолозима или антрополозима: можда је кроз Мамлејевљеве ликове описана динамика распада личности, можда је у питању лабораторија граничних искустава, а можда јунаци и нису пали с ума већ су свеснији него што је то нормално или дозвољено. Са друге стране, књига се може читати и као продужетак Бесаних код којих је личност нестабилна, а можда и нарцисоидна.
Шта се крије иза одлуке Мамлејева да у наслов романа убаци реч гамбит која долази из шаховске терминологије, а која подразумева жртвовање фигуре зарад стратешке предности у надметању? У контексту романа „пешаци“ су спремни на жртву (која је и суштински појам хришћанства) зарад откривања сопствених дубина, макар оне биле мрачне, опасне, несносне. Мамлејевљеви јунаци се могу доживети и као доносиоци вести „с оне стране“ смисла и из зоне безбожништва. Наравно да роман не говори само о Москви у време социјализма, нити о алкохолизму као заштитном знаку московског андерграунда, већ о егзистенцијалним и метафизичким питањима као што су смрт, бесмртност, духовност, смисао, грижа савести и унутрашња слобода. Најлепше (и помало зачуђујуће) је то што су код Мамлејева људи без Бога ужасни. Уједно је то и најстрашније: зар смо заиста тако гадни кад нема Бога, зашто само лоше особине тада излазе на видело?
ЈУРИЈ МАМЛЕЈЕВ, БЕСАНИ, ПРЕВЕО С РУСКОГ ДУШКО ПАУНКОВИЋ, АГНОСТА, 2024, БЕОГРАД
Роман Бесани је необично дело руске и светске књижевности. Настао је шездесетих година прошлог века, а на нашу књижевну сцену ступио је ове године захваљујући заједничким напорима издавачке куће Агноста и преводиоца Душка Паунковића. У веома краткој уводној напомени аутор читаоцу сугерише да овај роман-загонетку може читати на најмање два начина. Први – као слику пакла на Земљи, што је, посматрано са религиозне тачке гледишта, увек поучно. Књижевна критика забележила је гласину да је двоје младих људи у Русији, читајући ову књигу сасвим случајно истовремено, одустало од планираног самоубиства. Други – уврнута и изопачена група убогих људи, скупљених с коца и конопца, жели да продре у забрањене сфере духа, односно да докучи и спозна Велику Непознатост. Мада је књигу изврсно превео, Душко Паунковић не препоручује њено читање онима са осетљивим стомаком. Да ли је такво упозорење на месту? Постоји један документарни филм о ратовању, који бележи сведочења војника о томе „какав је осећај кад убијеш човека“. Војник је то описао овако: када убијеш први пут, онда много повраћаш; други пут је лакше; на трећег седнеш и поједеш паштету из лименке. Тако је и са читањем ове књиге: ако се добро исповраћате на првој трећини, последњу ћете прогутати са паштетом.
Јуриј Мамлејев (1931-2015) био је интересантна личност на светској књижевној сцени. Своја дела је углавном објављивао у самиздату, јер таква каква јесте – његова књижевност није могла бити толерисана у главним књижевним токовима. Но, како у поговору српском издању пише Зорислав Паунковић, нетолеранција је била естетске, а не политичке или идеолошке природе. Мамлејевљева дела била су више пута одбијана у америчким издавачким кућама, а када је коначно успео да објави свој први роман, Бесане, најпре је био прихваћен у Француској. Осим тога, Мамлејев је био централна фигура око које се окупљала чудновата група руских интелектуалаца које је занимала езотерија. Реч је о групи Јужински кружок из које су потекла нека од знаменитих имена руске културе. Мамлејев је из СССР-а 1974. године мигрирао у Америку, одатле у Француску, а из ње се током перестројке вратио у Совјетски Савез. Ова кратка и крајње површна биографска напомена о писцу може бити од помоћи да се његово дело бар донекле разуме. Састављен од префињених уметника, Јужински кружок се посебно интересовао за „филозофију традиционализма“, па се тако у овом роману најприземнији народни полу-животињски свет сусреће са светом високог и суптилног интелекта, и ти светови се међусобно прожимају и заједно чине идеалну целину. Циљ њиховог сусрета је сазнање о томе шта се налази „са оне стране смрти“ („…ја, рецимо, не могу више да чекам смрт и оно што је тамо иза завесе! Боле ме живци!…“). Да би тај циљ постигли, ликови у роману не бирају средства. Они су макијавелисти. Оностраност покушавају да схвате кроз радикалан секс и кроз смрт („…цео свет и све онострано и тајно, висили су на кончићу секса…“).
Мамлејев се директно и индиректно реферише на известан број писаца руске класичне књижевности, а понајвише на Достојевског („Из удаљеног угла у њему се одражавао страшни портрет Достојевског, Достојевског с непомичним и страдалничким погледом“). Ако одјека Достојевског игде у овом роману има, онда га треба тражити у екстремним психичким стањима главних јунака. Осим тога, главна тема романа је потрага за душом. Убоги ликови успевају себи да поставе и таква питања као што су ко смо ми, шта је човек, одакле долазимо, где идемо, шта бива после смрти…
Мамлејев из веома радикалног угла приступа питањима вере, религиозности и духовности, проблематизујући пре свега хришћанство („…на крају крајева, просто је недовољно апсурдно за нас!“). Ако је гласина о оно двоје младих који су после читања ове књиге одустали од самоубиства тачна, то је сигурно због тога што после ове књиге читалац постаје жељан вере у вишу силу од себе самог, вере у Бога, постаје жељан доброте, лепоте, смисла, реда, чистоће, целовитости, логике, светла, дана, сунца и живота.
У роману је, поред осталог, тематизовано (атеистичко?) полазиште да религија ограничава човека. Мамлејев је у тај проблем уронио тако што је своје јунаке распустио, ослободивши их вере у Бога, а доделивши им веру у нову, нарцисистичку ЈА-религију. С обзиром на последице понашања јунака у оквиру ЈА-религије, јасно је да човека, пре него што ослободи своје авети, нешто мора ограничити. Нарцисоидним јунацима на које је Мамлејев усмерио наш поглед, ништа теже не пада од прихватања сопствене ограничености, од прихватања своје обичности, просечности и ништавности. Најтеже им пада спознаја да они сами неће доживети Оностраност, јер су ипак обични људи, а уз то су још и сакати, како физички, тако и психички и духовно. Да би ствари заоштрио до крајњих граница, али и до крајњих консеквенци, Јуриј Мамлејев је указао на заразност и привлачност нарцисистичког типа личности, тако што је и један чисти или савршени верник потпао под утицај ове опскурне групе људи. И не само да је почео као омађијан да слуша и усваја њихове небулозе о ЈА-религији, него је доживео такву регресију да се претворио у кокошку: ко-ко-да било је једино што је могао да изговори током највећег дела романа, све док пред крај приче није зажалио због тако страшног пада. То је уједно и једна о већих дрскости које је Мамлејев у овом делу показао као писац.
Како знамо да је ово књига о пропитивању религиозности, вере и духовности? Јунаци су од прве странице толико одвратни, прости, неподношљиви, гори од свиња или бубашваба, али их као такве муче високопарна питања, попут оног где иде душа после смрти. Такво питање чујемо у унутрашњем монологу главног јунака већ код првог убиства које почини. Мамлејев нам се у једној реченици помало и открива, указујући на поступак који је у роману применио: „Неки су пак сматрали такво објашњење профаним и говорили су о негативном, чудовишном путу ка Богу, поред осталог помоћу богохуљења“. Да ли је такав контрапункт био срце интелектуалног и духовног трагања Јужинског круга? Да ли ове теме којима су се Мамлејев и дружина Јужинског круга бавили долазе само из њих самих или су испровоциране и нечим другим? Само једна реченица у целом роману указује на политички и идеолошки контекст као могући извор оваквих трагања: „Хи, хи… И то после тупог, идиотски-мртвачког утувљивања у детињству да после смрти нема ничега…“
Колико год био гадан, роман је занимљив због тога што његови јунаци до Суштине покушавају да допру кроз најмрачније делове сопствене личности. Ако пођемо од претпоставке да је структура личности састављена по моделу ид, его, суперего, онда је овај роман о томе како изгледа попуштање суперега, или како изгледа ослобађање људских најмрачнијих порива. И шта онда бива? Па не бива ништа. Није им помогао радикализам. Нису ништа спознали. Само су, за казну, живели лоше. Али то је велика идеја! Читаоцима је тако на увид дато колико у крајњој слободи можемо бити одвратни („И, уопште је овде, каже, у логору лепше него на слободи“). Степен ужаса који „ослобођени“ јунаци чине из реченице у реченицу, из пасуса у пасус, има само један циљ: да учврстимо веру у потребу нашег ограничења. Можда чак устанемо и у одбрану малограђанштине!
Мамлејев, дакле, ниједном од својих јунака није дозволио да спозна Оностраност. Отуда и наслов књиге. Бесани су они који немају мира, који немају сна. Какав их немир мучи? Хоће да знају! Шта би хтели да знају? Где нестаје човек, шта бива после смрти и у чему је тајна живота! Тема је, наравно, стара – то што јунаке мучи је прародитељски грех. Ко има миран сан? Онај ко се подредио вишој сили и ко не пропитује њену вољу. Онај који верује. Отуда је ово књига о Нарцисима: „Надљудски нарцисизам је један од главних принципа…“. Један од главних принципа чега? ЈА-религије. У роману је ЈА најпре поистовећено са Богом, а потом му се чак признаје инстанца која је много већа, јача и даља од Бога: „Ја иде много даље… (…) Огроман значај има бескрајна мистична љубав према себи…“.
Са Мамлејевим читалац никада није сигуран да ли је озбиљан или се шали, да ли је ироничан или саркастичан („Ето га: руски езотеризам уз воткицу!“). Не знамо да ли је ова књига само плод пишчеве маште или је пројекција мрачних делова његове личности. Можда се, скривајући се иза ауре и недодирљивог ауторитета књижевности и уметности, кроз писање и сам лечио. Јер, ако је све ово што читамо носио у себи, онда су убиства, клања, сакаћења, порнографија и поремећаји овде испољени на најздравији и на најбезболнији могући начин. Да ли да му верујемо када за себе каже да је „само посматрач“ света који описује? За себе је говорио да је Истраживач и Сведок. Да је готово научник. Има још места на којима је испољио своју научничко-посматрачку дрскост: за њега је лудило његових јунака стање у којем је ЈА очувано. Тако, по Мамлејевљевом мишљењу, изгледа целовита личност. А у ствари изгледа неприхватљиво и опасно. Но, шта ако не греши… Историја би могла да му да за право… Па ипак, историја, па и еволуција, указују и на другу могућност: да је нецеловито ЈА лепше и безбедније од помахниталог целовитог ЈА. Иначе нас не би ни било…
Пошто је овај роман загонетка за самог аутора (уколико та његова изјава није била обичан маркетиншки трик), све су могућности његовог тумачења и интерпретација могуће. Ево једног: ово је највероватније религиозни роман у којем је потреба за ограничавањем нашег бића препозната као мера нашег опстанка. У прошлости је било много примера који су нас упозоравали на последице људског посезања за божијим ингеренцијама, од Едипа, до Хитлера, од нарциса до атеисте. На такав закључак наводе многе секвенце овог дела, а можда највише његова завршница:
„Падов је одједном пренеражен осетио: `оно што чини ЈА само што се није срушило. Све ће се једном срушити и шта ће бити после`, шапутао је. Осовио се и тетураво кренуо из јарка. Једноставно је пошао напред, исколачених очију, низ усамљени друм, у сусрет скривеном свету о којем ништа не сме ни да се пита.“
Бесани су, дакле, они који питају. Па шта каже, Мамлејев, шта да се ради?
Да се једноставно крене напред, исколачених очију у непознато, и да се тако живи сопствено непоновљиво искуство које ниједна уметност или наука не могу описати, јер је живот живљи од сваке слике и није без разлога на време речено да живот и смрт морају остати тајна.
Appendix: Необична димензија овог романа је у томе што је Мамлејев детектовао нарцисизам као срце проблема. Само су нарциси, попут његових јунака, у стању да почине толике и такве гадости и да донесу толико мрака. Бога називају газдом, сматрајући да они сами немају ништа са Творцем. За њих је живот „само одмазда“, а своја непочинства правдају са „зашто би се Ужас плашио ситних ужаса“. Њихова Ја-религија није религија егоизма, пошто они егоизам схватају као издају највишег ЈА (нарциси и немају его, приказани су као људи који унутар себе немају ништа осим црне рупе). Њихова слика света је таква да се „све позитивно уништава, а све грозно и негативно, напротив, постаје стандард“. Један од ликова је „сам себе родио“, а остали му се диве и сматрају да ће због тога „далеко догурати“. Себе сматрају жртвама нормалних људи: „Ми овде патимо због насиља нижих бића!“ Суштину нарцисоидних бића Мамлејев је описао кроз однос према еротици, наглашавајући њихов аутоеротизам: „…љуштура жене одједном је мистериозно спала и он је иза ње јасно угледао свој истински предмет љубави – самог себе“. Једини начин да нарцис има сексуални однос са женом је да замишља себе као њу: „Убрзо је разрадио тајну психолошку технику општења са женом… где је она била само голи механизам задовољења, а страст, машту, љубав и све остало је усмеравао на себе.“ За Мамлејевљеве јунаке је најјачи извор сексуалног узбуђења њихово тело: „Чак се и моје трансцендентно ја боље види у љубави. Сваки мој додир сопствене коже је молитва, али молитва себи…“ Но, жена би се у таквом односу осећала повређеном („донекле збрисана“, „Ана је била као иза неке завесе“), али прихватањем нарцисистичке игре стицала је и велику моћ над њим („…тим разумевањем његове тајне, Ана га је потпуно очарала“). Нарцисоидни ликови код Мамлејева опијени су сопственом самопрокламованом величанственошћу. Један од њих претио је да ће написати циклус песама о себи, о Ја-религији. Нарциси немају личне историје и не уче из сопственог искуства. Није немогуће претпоставити да се Мамлејев овом књигом подсмева подсмевачима историјског искуства.
Stella polare 