Komunističko osvajanje vlasti na Balkanu

Из Увода књиге Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947. Румунија. Бугарска. Југославија, Институт за новију историју Србије, Београд 2023.

Политички поредак који је настао после Другог светског рата развио се из савезничке победе над снагама фашизма и нацизма. Висока цена коју су Европљани платили у рату морала је да добије неки смисао.[1] Један од начина да смрт милиона људи добије историјски смисао био је да се из ратних рушевина подигну политички системи који би на дуже стазе гарантовали мир и стабилнији међународни поредак.[2] Због тога је питање изградње структура власти у послератним државама представљало прворазредни посао међународне заједице. Па ипак, уместо мира, из савезничких настојања да свет доведу у ред, изродио се Хладни рат. Тај рат је Европу поделио на два табора: социјалистички (у почетку народна демократија, касније источни тип демократије) и либерално-капиталистички (западни тип демократије). Свет је четрдесет година после Другог светског рата пулсирао у напетој атмосфери „осигураног узајамног уништења” (MAD situation). Биланс жртава Хладног рата био је вишемилионски.[3]

Балкан је током Хладног рата био подељен између социјалистичких земаља које су припадале „источном блоку”, Грчке, која је припадала „западном блоку”, и Југославије, која је прешла из једног у други табор.[4] У том смислу, балкански народи у другој половини 20. века делили су судбину остатка света. Али, за разлику од становника удаљених престоница, односно центара моћи из којих се Хладни рат водио и чије становништво његове страхоте није непосредно осећало, становништво Балкана, које је живело на периферији зараћених светова, почетак Хладног рата плаћало је „у главама”. Успостављање послератних структура власти у балканским земљама, поред осталог, одражавало је мучан процес клизања великих сила у Хладни рат и укључивање балканских народа у хладноратовски сукоб. Структуре власти које су на Балкану биле успостављене после рата, са једне стране, сведоче о националним и личним драмама Балканаца. Са друге стране, социјалистичке структуре власти које су на Балкану попут клина биле забијене између Грчке и Италије, изводећи тиме Совјетски Савез на Медитеран, могу бити сагледаване као део сложеног процеса почетка Хладног рата у Европи и шире.

Као разлози за увођење комунизма, односно социјализма, у земље Источне Европе, у литератури се наводе два фактора: њихова близина СССР-у и присуство Црвене армије на њиховим територијама.[5] Што се тиче близине, односно удаљености источноевропских земаља од СССР-а, то објашњење само је делимично тачно. Демантују га примери удаљене Албаније, у којој је „комунизам” успео, иако у СССР-у ближим земљама, попут Грчке или Аустрије, ипак није заживео. Ни присуство Црвене армије није био гарант успостављања „комунизма”. На пример, Црвена армија никада није прошла кроз Албанију, али је социјализам тамо био подигнут на ниво званичне државне идеологије, док кроз Аустрију трупе Црвене армије јесу прошле, и задржале се, али се у тој земљи никада није развио социјализам стаљинистичког типа.

Према марксистичкој теорији, комунизам се могао развити тамо где је друштво било оптерећено унутрашњим контрадикторностима, у друштвима која су била индустријализована, а радници незадовољни својим статусом. Историја је показала да се догодило управо супротно – „комунизам” је, уместо на индустријски развијеном Западу, „успео” у источноевропским земљама које се понекад описују као море сељака. Бугарска је имала 80% сељаштва, што је била околност која није обећавала могућност увођења социјализма (заснованог на потребама радника), али ни могућност увођења западноевропског типа демократских друштава.[6] У Бугарској је, примера ради, пред Други светски рат привреда расла, политички живот се стабилизовао, а друштвене тензије су опадале.[7]

Ни величина комунистичких партија у европским земљама није била пресудан фактор за успостављање социјалистичких система у њима. Судећи према фактору масовности партије, далеко веће шансе за избијање револуције постојале су у западноевропским државама које су имале снажне комунистичке партије. Примера ради, 1939. године шпанска партија је имала 300.000 чланова, француска 270.000, чехословачка 60.000, шведска 19.000, британска 18.000, холандска 10.000, белгијска 7.000 чланова.[8] Грчка комунистичка партија је крајем 1944. године имала око 200.000 чланова, а италијанска партија је 1945. године имала 1.770.000 чланова.[9]

Стаљин је, међутим, знао да у западноевропским земљама, упркос развијеним комунистичким партијама у њима, није могао придобити раднике за свој антиимперијалистички програм, јер су радници знали да радна места имају управо захваљујући чињеници да живе у колонијалним силама. Присталице антиимперијализма је, са друге стране, могао наћи међу Балканцима. Па ипак, невероватним се може чинити податак да је око 800 партијаца, колико је у августу 1944. године, на пример, имала Румунска комунистичка партија, успело да освоји и одржи власт у тој земљи све до 1989. године. Слично је било и у Албанији, у којој је комунистичка партија такође спадала у ред најмањих.

Постоји ли неко историографско објашњење за наведене контрадикторности?

Политички договор између западних Савезника и СССР-а био је основа успостављања социјалистичких система у источноевропским и балканским земљама, као и њиховог неуспостављања у Западној Европи, у којој су Совјети располагали са далеко више капацитета. Политички договори били су синхронизовани са наступањем Црвене армије ка Балкану у завршници рата. Отуда се савезнички консензус и совјетска војна сила могу сматрати најважнијим факторима изградње социјалистичких система на Балкану.

[1] СССР је на крају рата имао више од 20.000.000 жртава, Пољска и Немачка око 6.000.000 (ако се наведеном броју погинулих Немаца дода и око 1.500.000 погинулих фолксдојчера и више од 250.000 Аустријанаца, онда губици Рајха досежу приближно 8.000.000), Југославија више од 1.700.000, Јапан око 1.600.000, Чехословачка око 800.000, Велика Британија више од 650.000, Мађарска и Румунија по више од 600.000, Француска око 600.000, Италија више од 500.000, САД до 400.000, у Кини вероватно око 13.500.000 мртвих. Укупан број жртава рата износио је између 50 и 55 милиона људи. Томе треба додати и око 20.000.000 цивилних жртава. У: Андреј Митровић, Фашизам и нацизам, Београд: Чигоја, 2009, 8–11. Има мишљења да је број од 1.700.000 жртава у случају Југославије претеран, али да је чак и дупло мањи, Југославија би, по броју мртвих, са трећег места спала на четврто, иза Јапана. На пример, Богољуб Кочовић у књизи Жртве Другог светског рата у Југославији (1985) наводи да је у Југославији страдало 1.985.000 људи. У: Bogoljub Kočović, Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, London: Veritas Foundation Press, 1985, 41. Шире о броју страдалих и у докторској дисертацији: Ненад Л. Лајбеншпрегер, „Жртве Другог светског рата у политици југословенске државе (1945-1980)”, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за историју, 2019, 80–130.

[2] Према истраживањима Београдског центра за људска права, заснованим на анализи упитника који је Центар осмислио, а истраживање спровео IPSOS Strategic Marketing, на питање „Шта је, по Вашем мишљењу, најзначајнији догађај у светској историји?” убедљиво највећи број испитаника је одговорио да је то Други светски рат. Највећи број испитаника такође је сматрао да је најзначајнија личност у историји Србије Јосип Броз Тито. Dubravka Stojanović, Radina Vučetić, Sanja Petrović Todosijević, Olga Manojlović Pintar, Radmila Radić, Novosti iz prošlosti. Znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije, Beograd: Beogradski centra za ljudska prava, 2010, 133.

[3] Walter LaFaber, America, Russia and the Cold War 1945-1984, New York: Alfred A. Knopf, 1985 (fifth edition), 1.

[4] Појмови Исток и Запад у овој књизи коришћени су као одреднице за геополитичке целине и зараћене стране из хладноратовске епохе, не као културолошке одреднице у смислу исток – оријент, запад – окцидент, већ као Исток – СССР, Запад – САД, Велика Британија и Западна Европа.

[5] Skilling, H. Gordon, The Governments of Communist East Europe, New York, 1966, 2.

[6] Даниел Вачков, НРБ от началото до края, ур. Ивайло Знеполски, София: Сиела, 2011, 61 (Даниел Вачков, НРБ от началото до края…).

[7] Даниел Вачков, История на Народна република България. Режимьт и обществото, ур. Ивало Знеполски, София, 2009, 91.

[8] Donald Sasson, Togliatti e il partito di massa il PCI dal 1944, Roma: Castelvecchi, 2014, 11

[9] Архив Југославије (АЈ), ЦК СКЈ, IX, 48/XIII-95, Taktika KP, SP i SDP Italije 1921- 1958. Komunistička partija; Приликом Черчилове посете Москви у октобру 1944. године, када су се Черчил и Стаљин договарали о процентуалној подели Балкана, а Ентони Идн и Вјачеслав Молотов потом те проценте разрађивали и прецизирали, Идн је Молотову рекао да има „само једну молбу” – да италијански комунисти не буду активирани. У: Из протокола от среща на министър-председателя на Великобритания У. Чърчил с маршал Й. В. Сталин по въпросите на следвоенното мирно уреждане на света, Великите сили и България 1944-1947…, 268.