КРАТКА ПРИЧА НЕМА БУДУЋНОСТ
Прича постоји искључиво захваљујући сопственој прошлости из које вуче сву релевантност у данашњем тржишно-теоријском дискурсу који је заиста такав – стопиле су се паре и наука; идеологија може јамчити за профит; број продатих примерака постао је гарант квалитета; јавно мњење изједначило се с критиком.
Али то су све само околности, спољне трице и кучине а оне нама који приче читамо и/или пишемо не значе превише, ако ли у написаном препознамо искру која нам потпали дух, а неретко и тело. Не знам да ли сам у вези с било чим чешће осећао пријатне жмарце и узбуђење, него ли читајући књигу која ме је „одрадила“, која ме је заиста позвала да јој се придружим у ономе што је и како је имала да ми поручи. Чудан осећај који у себи крије заметак једне од саставних делова сваке уметности – жељу да се одмах некоме обратим како бих поделио оно што сам видео и доживео с другом особом, исконски несебични порив да се лепо пренесе још некоме.
Међутим, колико год је волели, кратка прича увек каска за својом осталом књижевном породицом. Поезија је поезија, то је изузетак, за књижевне сладокусце, као и блиске пријатеље и породицу оних који је пишу. У поезију ретко ко више зарања у лову за бисере речи пошто она то ни не нуди; преокупирана је маниристичким анегдоталним наклапањима о пишчевим свакодневницама у којима је успео да напабирчи један (1) кљакави стих не би ли те тристашездесетопетне досаде које вазда живи представио ипак као нешто необично. Хоћу рећи: кратка прича није успела уз све Карвере, Ваљаревиће и Буковске да се утисне у поезију, нити да поезију утисне у себе, макар и да је држи за руку док заједно читају неки роман.
Постоје, дабоме, међужанровске форме, рецимо такозване прозаиде, модерни епови, поезије у прози и обрнуто, а који долазе до публике искључиво ако издавач успе да их пласира управо као њихову супротност – роман. Дакле и поезија се може навелико читати, али само као нешто што није.
Краткој причи није пошло за руком да уради исту ствар као поезија – никад није дошло до тога да неку дужу причу препознају као роман, да јој дају то право. Ко? Књижевни естаблишмент, професори, критичари, други писци, силесија интернетских коментатора књижевности упитног профила – такозвани букстаграмери. Кратка прича једино може да се преобуче у роман у самом прелому, односно и раније, у договору писца и издавача. Немали је број „романа“ који су у ствари развучене кратке приче, а од тога да су кратке приче не би их спасили ни суманути језички испади Дејвида Фостера Валаса, камоли неинвентивне синтаксице викенд-писаца који их куцкају јер су им још у средњој школи наставници давали петаке из српског. Такве књиге се лако препознају, оне су испуњене бесмисленим микро-догађајима који ни на који начин не употпуњују било шта што има везе с главном причом, нити служе као контрапункти наративу, већ штрче попут мање или више успелих вицева, епизодица, детаљчића из живота ликова: мотиви мртворођених споредних прича.
Поред тих „филера“, допуница с којима се лако добије која страница више, ту су и калемљења – често ћете у таквим књижуљцима препознати спојене токове радњи који немају везе с везом, тако насилно накалемљене једне у друге да иоле концентрисанијем читаоцу неће бити јасно како је било ко то пустио у штампу.
Има ту сигурно још примера „буџења“ страница, али најпознатији је и најслађи за крај остављен – дијалог. Рак-рана српског списатељства, а и шире: дијалоге злорабе сви да би се још више продужио ионако превише разводњен књигић. То јесте најлакши и врло ефективан систем: ликови причају у недоглед, лупају се „ентери“, прелазе се нови редови као од шале, а читалац исто тако прелеће преко тих непребројних страница бесмислених дијалога и срећан је што му брзо иде с књигом која га не занима, или, ако је глуп, срећан је што му тако брзо иде с књигом за коју мисли да је добра, што све разуме.
На тај начин је кратка прича – односно писци кратке приче – издала и себе и роман: упропастила је солидну кратку причу, а роману ништа није подарила од онога што би од ње могао да узме.
Ипак, кратка прича јесте слабија од романа, ако ни због чега другог, управо због своје величине. Не може се сумо рвач од сто кила такмичити с оним од двеста, иако су у питању иста правила истог спорта. Један је јачи просто због веће масе. То га, наравно, не чини и вештијим спортистом. И то је оно где би кратка прича требало да буде задовољна својом позицијом – романе пишу и Курта и Мурта, па чак и компјутерски програми, а за кратку причу нико није блесав да се ухвати. Ту се на миру може брусити занат, а кад се он довољно развије, или ће природно да потече бујица и настане роман, или се то неће десити – и то ни на чију штету или корист. Ето, поменуо сам Карвера. Зашто је само њему било дозвољено да пише искључиво приче? (Песмичуљке, закржљале кратке приче које је подметао као поезију пијаним групи-литератерушама не рачунам.) Зато што је он од њих успео да направи паре и име, па није морао да бира најдужу скаску у фиоци и развлачи је као на медиевалној справи за мучење док не заличи на роман.
Не треба помислити како је кратка прича неки полигон за вежбање писања романа, него управо супротно; мислим како у свакој краткој причи чучи све што има један роман, али да је то толико компресовано, црнорупашки, па кратка прича каткад упија превише светлости, постаје затворена у саму себе, изгради одређену херметичност и не дозвољава читаоцу да продре у њу тако лако како му то често полази за руком с романом, који је због свог обима, колико год мајсторски написан, проходнији. Такође, кратка прича захтева одређену надградњу од стране читаоца, иште његово уписивање, активирање свих предрасуда у најпозитивнијем могућем смислу, као и могућност да у празнинама у којима очекује расписаног писца и мрвице хлеба као путоказ, буде храбар и домашта све што му фали, али не мањка што је писац био лењ да напише, већ што је писац био довољно добро расположен да поверује у читаоца.
Подразумева се да све време говорим о „класичним“ романима и кратким причама. Експериментале уратке које ни много образованији и паметнији људи од мене не знају где да сместе, како да уоквире и дефинишу не узимам у обзир јер су то изузеци, који, чак и ако потврђују правило, не чине битну разлику у овој причи. С друге стране треба додати и то да за све године бављења књижевношћу, писања, читања, студирања, дружења с људима од тастатуре, одлазака на књижевне вечери, предавања, и подучавања писања, нисам налетео на некога ко ће искрено, као из топа, одмах навести да му је омиљена књига рецимо „Марфи“, или „Роморанка“, већ ће обично ти „који језик претпостављају свему“ навести неко опште место као што је Бернхард, очешати се евентуално о још једног Аустријанца попут Зебалда да би финиширали свој истанчани књижевни укус с трећом К&К наследницом – Елфридом Јелинек, коју је у последње време заменио Јун Фосе. И то ће отприлике бити то. А кад узмете да читате књиге људи који деле фасцинације према поменутим ауторима и насловима, схватићете да су их или сасвим лоше прочитали, или да их нису ни читали, или, још горе, да их имитирају, а немају умећа да изимитирају ни сами себе, камоли неку књижевну величину светског ранга. Штампани галиматијаси које изроде писци тог типа обично заврше похваљени од стране пријатељски наклоњених критичара, али то је отприлике то: утицај, па и на тај јадни језик који пирсингују својим фасцинацијама, изостаје.
Кратка прича тако опет остаје без свог јасно дефинисаног места, загубљена у времену и простору, немоћна да се помери ни напред ни назад, без трунке елана за последњи пробој, а то би било – апсорбовање романа. Краткој причи то никад није пошло за руком, па ни онда кад је роман написан најфрагментарније могуће, с лабавим повезницама у својим тематско-идејним оквирима, ликовима, радњи, догађајима итд. С друге стране, роман је у једном залогају успео да поједе кратку причу (и песму, и еп, и есеј, и драму…) и све што је она имала да му понуди, сасвим слободно се служећи целокупним краткопричашким приповедним погодностима (скраћивањима, елипсама, сажимањима, крњим описима, убрзањима, скоковима, епизодношћу, фрагментарном формом, карикатуралним ликовима, итд.) а да се нимало не поколеба, нити да напусти милост лаика, као ни стручних читалаца.
Краткој причи тако не преостаје много тога, она може да живи у учмалом стању ствари које подразумева: конкурсе на којима се у најбољем случају узме нека кинта и поједе који бесплатни жужу; антологије; срамежљиви превод од стране неког пријатеља из другог говорног подручја, а који бизарном игром случаја набада и српски; читање наглас на књижевним вечерима.
Збуњујуће је како управо због своје краткоће кратка прича би требало да буде много више ближа садашњици у којој је распон пажње око три секунде. Тако би цртица, медитација, кратка-кратка прича логично требало да постане популарна, али није, нити ће бити: људи који читају хоће роман, а кад оду на друштвене мреже да гледају глупости, хоће управо то – глупости од највише тридесет секунди.
Кратка прича, дакле, нема будућност, већ је ту само зато што је некад била изнад свих ових ванкњижевних употреба. Награде које се додељују збиркама кратких прича све више одражавају крајност амбивалентног приступа овом књижевном роду. Збирке прича Сваштаре изједначене су са збиркама прича a la Концептуалних, а ове се опет без проблема такмиче с колекцијама новела. Неретко се дешава да, барем код нас, неки аутор добије награду само за једну причу унутар збирке, или, још смешније, за једну причу коју је издао на најбезбеднијем месту на свету, које гарантује да нико сем пишчевих пријатеља из каквог жирија, није могао да је прочита – у књижевном часопису. Ускоро ћемо доћи до ситуације како ће се награђивати, грантовати и у звезде ковати и писци који су своју причу послали само на мејл једном критичару, а можда ће неко да смисли и, попут какве приче Филипа К. Дика, како треба доделити награду и у футуру неком аутору, пошто толико верују у његову дисциплину и његов таленат.
Чеховљевска пауза:
(Сваштаре – писац је скупио с колца и конопца сав свој минули рад, смислио добар наслов, ставио најјачу причу на почетак збирке, мало слабију на крај, а између измешао све што је имао, не би ли скупио тих стотинак страна у Wordu да издавач може мирне савести палити пресу и трошити папир.
Концептуалне – оне које би мањак било какве приповедне вештине да забашуре језичким вратоломијама које је сваки поштени надреалиста прележао са дечјим богињама. Оне ће се неретко наћи и међу романима, у којекаквим наградним такмичењима, јер, кад већ не личе ни на шта, могу личити и на роман, па што не покушати.
Новеле – колоквијално речено – најређе и најнејасније, приче од 30 + страница. Одговор како од њих није постала кратка прича крије се вероватно у лењости аутора да се бави штриховањем. Како од сваке није постао роман, исто тако – лењост да се развије или споји више њих.)
Чини ми се да кратка прича може да потражи свој спас још једино у некаквој врсти мимикрије, намерног преласка у романескне сфере, али са јасном свешћу да је то и даље кратка прича, прецизније: збирка кратких прича.
„Фиксап“ романи су одавно изашли из моде, али љубитељи научне фантастике их се врло радо сећају, а можда и неки који нису толики фанови жанровске књижевности, али воле да гледају филмове, па да понекад и прочитају предложак по којем је неки филм снмљен. „Ја, робот“, „Тетовирани човек“, „Пикник покрај пута“ и ко зна колико још наслова који спадају у тај чудни међужанр – „фиксап“ – могли би поново да заживе као кратка прича која се малецно курвнула с тржиштем, естаблишментом и читаоцима, па кроз избор кратких прича, понудила и нешто што личи на роман, али то заиста није – једну лабаву склопку која те приче, праве кратке приче, држи на окупу, не само тематско-идејно, већ и на најприземнијем нивоу, у смислу кроз чија уста је прича испричана.
Наравно, ова идеја је већи „сај-фај“ од поменутих књига, али човек може да машта. Исто тако замишљам да ћемо сви ми који волимо кратке приче, невезано за њихов књижарско-наградни успех, успети да превазиђемо све фрустрације које писање кратких прича носи, те да ћемо их просто писати и писати и писати, све док оне не добију оно једино што заслужују – квалитет.
Stella polare 