Mišel Uelbek – Stella polare

АКО НИЈЕ ПОЛИТИКА, ЗНАЊЕ ЈЕ НИШТА. О КОЛАБОРАЦИЈИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ПОВОДОМ РОМАНА ПОКОРАВАЊЕ МИШЕЛА УЕЛБЕКА

Текст је први пут објављен у: Култура полиса (Кп, бр.28, г. XII-2015), а потом у оквиру књиге: Гордана Ђерић, Сувишне речи. О интелектуалцима и знању, Београд: Златно руно, 2016.

У сваком случају, више верујем у

интелигенцију масе, него у интелигенцију елите.

Мишел Уелбек

Доскора слепо да би видело тоталитаризам,

мишљење је сада њиме заслепљено.

Ален Финкелкрот

Постоје књиге које бивају прећутане од критике и јавности зато што нешто непријатно или важно саопштавају о човеку, одређеном друштву или времену; своју валоризацију такве књиге обично добијају тек деценијама касније, за шта светска књижевност даје бројне примере. Ређи је случај да се то важно или непријатно у једној књизи анулира унисоним скретањем пажње јавности на нешто сасвим друго и тенденциозним интерпретацијама које вулгаризују саму књигу и питања која она покреће. Бука која је произвођена око романа Покоравање (2015) Мишела Уелбека, и пре изласка из штампе, наводи на помисао да је са његовом рецепцијом баш о томе реч – скретању пажње са критике образовања и субмисивности (као)интелектуалаца на медијски провокативније теме. Друга могућност је да тумачи напросто нису схватили о чему је реч у новој Уелбековој књизи и да није у питању намерно игнорисање њене основне теме него је реч о превиду или неразумевању – могућности да професионални читаоци (критичари) све слабије знају да читају и тумаче. У том случају тешко је одредити која је од ове две претпоставке поразнија за стање савременог мишљења – претпоставка да тумачи Покоравања углавном нису умели да представе садржај ове књиге на иоле коректан начин, због чега су се задржали само на медијски провокативној епизоди политичке визије Француске након 2022. године, или претпоставка да су књигу намерно и тенденциозно интерпретисали у сензационалистичком кључу, одвраћајући тако пажњу читалачке публике са питања слабости образовања и одговорности универзитетских професора за системску релативизацију вредности и пораз мишљења.

Уз тезу да је прекомерност приче о Покоравању била стратегија у служби прикривања и маргинализовања његове кључне теме, овде ће прво бити размотрен однос медија према садржају књиге и теми коју су новинари, политички и књижевни критичари издвојили као важну, да би у другом делу текста укратко били изложени наративни нивои Покоравања и генеза основног питања које Мишел Уелбек покреће овом књигом, а то је питање колаборације универзитетских професора, то јест субмисивности знања у односу на економско-политичке интересе. Претпоставка је да порив и смелост отварања најтежих питања, колико и талент убедљивог наративног уобличења истих, издваја слободно мишљење од сваког другог мишљења, Интелектуалца од образованог и интелигентног човека. Судећи према овим параметрима, Мишел Уелбек – упркос значењу носећих идеја свог упозоравајућег дела – даје какву-такву наду да Мишљење и Интелектуалац још увек могу да постоје.

Медији и Покоравање

О последњој књизи овог аутора, пре објављивања, писано је и у Србији неколико пута у децембру 2014. године, као о „новој Уелбековој провокацији“ која „исламом таласа Француску“ и књизи о „муслиманској Француској“.[1] У свим земљама у којима је очекиван њен излазак извештавано је на сличан начин, као књизи „једноставне идеје“ и фабуле.[2] На феномен ислама као циљани, наводно основни предмет романа, упућују и корице мађарског издања Покоравања, на којима је стилизована слика Монализе у традиционалном никабу.[3] Интерпретације романа су и пре и после његовог објављивања биле усмерене на медијски акцентоване феномене, попут ислама и политичких односа у Француској.[4] Углавном само на њих, без обзира на то што су, идеолошки и интересно, ове интерпретације неретко полазиле из сасвим различитих перспектива посматрања. Демонострирајући сву баналност корисничког начина мишљења такозване медијске интелигенције, и будући бржа од књиге, редукционистичка пропаганда говорила је унапред и уместо њеног садржаја. Заменивши га, нагласила је поједностављену (и за многе „узнемирујућу“) политичку предикцију „муслиманске Француске“, а као централну тему издвојила је парламентарне изборе 2022. на којима кандидат „муслиманског братства“ задобија поверење већине и формира владу. Ова епизода Покоравања, између осталог, била је згодан повод појединим тумачима да још једном доведу у везу (или поистовете) значење ислама са фундаментализмом.[5]

Тенденциозност тумачења прерасла је у јавни спектакл када се њен излазак 7. јануара 2015. поклопио са трагичним нападом на редакцију часописа „Шарли Ебдо“, заглушивши трезвена, савременим збивањима неоптерећена читања дела. Сусрет сензационалистичких интерпретација са дневнополитичком стварношћу, етикетирање аутора као „суморног џихадисте“ и „исламофоба“,[6] уз олаке квалификације Покоравања у распону од провокације и памфлета до порнографије, погодовали су тиражима књиге на свим језицима на које је превођена. Најбољи агенти и промотери Уелбекове књиге, испоставиће се убрзо, били су политички новинари који су, и пре објављивања Покоравања, „знали“ да је то књига о исламу и муслиманској Француској. С обзиром на вишедеценијску медијску производњу овог феномена у значењу највеће опасности и главног непријатеља, уз растуће социјалне напетости, конфликате и већ добро однеговани страх од ислама на Западу, тешко да су је другачије и могли прочитати.[7] Да је њен садржај представљен верније, без медијског предубеђивања и усађивања значења о теми Покоравања, вероватно не би било ни тих превода ни тиража распродатих у стотинама хиљада примерака за само неколико недеља. Било како било, обистинила се претпоставка Пјера Бајара да се и те како страствено може разговарати о књизи коју нисмо прочитали, посебно са саговорницима који то такође нису учинили (Бајар 2009: 12), као и Бартова утицајна теза о смрти аутора, то јест превласти интерпретативних значења романа над садржајима које је аутор уписао (или је мислио да је уписао) у свој роман.

Сензационалистичке и скрећуће интерпретације књиге додатно ће, у најкраћем року и на необичан начин, потврдити основну тезу Покоравања о слабостима и субмисивности савремене интелигенције. Истовремено, оне ће оголити и начин рада „критичке“ машинерије. У намери да сакрију или бар скрену пажњу са непријатне истине о свом служењу, представници „критичке интелигенције“ ће сензационалистичким тумачењима садржаја књиге и етикетирањем аутора наставити свој основни, сада рутинизовани посао – фабрикацију страха и спектакла.

У насталој ситуацији „разговора глувих“, мало брже и радикалније него иначе, Покоравање је поделило судбину осталих „контроверзних романа“, мада је суштина остала иста – интерпретације, жељене или нежељене, надвладале су ауторски текст. Ако аутор није „умро“, мит о ауторству још једном је згажен, а сам аутор, бар на кратко, и дословно је занемео пред медијском усмеравањем и притиском који је диктирао тумачења романа, сугерисао и доносио закључке, да би касније био доведен у ситуацију да се оправдава од оптужби за „исламофобију“ и да „брани своју контроверзну књигу“.[8] – Није у питању расни састав нације него систем вредности, веровања, узалуд је понављао Уелбек у интервјуима.[9]

Као да је утркивању критике у маргинализацији Уелбековог текста (која је заправо била његова промоција) циљ био да нас подсети да књижевност никако није привилегован језик и да литерарност – оно што роман чини литературом – никога више не би требало да занима. И то је тако, књижевност, нажалост, мало кога још занима, али политички привилеговани феномени, посебно они који су дуго медијски произвођени као опасни и претећи, што јесте случај са исламом у нашој епоси, изазивају и те какву пажњу.[10] Знао је то и аутор када је писао књигу, јер ислам није „празан лист папира“, него је, поред свега што јесте, висококотирани медијски „производ“.

Захваљујући знању да је у одсуству политичке интригантности литература осуђена на невидљивост и са, наизглед, краљевском дистанцом према политичком или верском опредељењу, без предубеђења – о добром и лошем, чистом и опасном, нама и њима – сам Уелбек дао је свестан и недвосмислен повод сензационалистичким тумачењима: успело му је да испровоцира и додатно надражи најосетљивија места друштвене интиме и још да им се подсмехне. Поступак којим је у свој роман-алегорију укључио ликове познатих француских политичара и једног фиктивног представника „муслиманског братства“ који након изборне трке 2022. године добија подршку и успева да формира већину, био је довољан да на површину извуче сва друштвена предубеђења, напетости и страхове, да разголити слабости политичке јавности и интелигенције неспремне за политички-некоректне ударце. Напослетку, успело му је да свој роман, у стилу политичког пророчанства, наметне као тему разматрања на ударним страницама светских новина и портала. Управо тим поступком, који није основни у роману него медијски најупотребљивији, Уелбек је створио узбудљиву могућност као један од слојева шире приче која се многима није свидела. И уместо да јој откривају тајну, што би требало да буде први посао критичара, они су ту причу углавном поједностављивали, издвајали њене медијски функционалне делове, час је прилагођавали страховима које су произвели, час својим интересима, или су је цепали попут фотографије на којој су „лоше испали“. Шта год да су чинили – уплели су се у вешто постављену Уелбекову замку и, не желећи, поспешивали тражњу романа.

Чињеница да ни оцене других писаца, попут Алесандра Барика, као ни књижевне критике, углавном нису биле позитивне, није умањивала интересовање за књигу.[11] Напротив, оне вероватно и немају много утицаја на њену продају; или можда ипак имају – што су се критичари више трудили да је обезвреде, потражња за њом је расла. Покоравање је потукло конкуренцију на свим листама, а разлог што Уелбек постиже ванредан успех овом књигом понајвише лежи у његовом знању о стању ствари у медијском простору у коме постоји ограничен број вредносно негативно акцентованих феномена. Међу тим феноменима ислам је дуго у најужем кругу, ако није и на првом месту.[12] Други разлог је у његовој намерној провокацији постигнутој удовољавањем слабостима савремене критике и баналној знатижељи рецепције управо за феномен ислама и медијски произведену оркестрацију „проблема“ који с њим иду. Општој помами за књигом допринела је и заводљивост претпоставке о аутентичном укусу „истине“ сутрашњег дана, то јест пишчево постављању замке читалачкој публици која је путем електронских и штампаних медија сензибилисана углавном на политичко-пропагандне садржаје и предикцију збивања. Уелбекова „игра“ на карту већ увреженог „колективног страха од ислама“ показала се непогрешивом продајном стратегијом. Коначно, успеху књиге допринео је и стицај околности, то јест чињеница да се њен излазак поклопио са нападом на сатирични часопис.

Независно од тога, аутор је заслужан што му је успело да „конзументе политичких вести“, бар на кратко, преведе у читаоце озбиљне литературе. Чињеница да је његов претходни роман Карта и територија (2010) за који је добио Гонкурову награду продат у свега 45 000 примерака у Италији, а да је 85 000 примерака Покоравања већ било наручено у дану његовог изласка из штампе у овој земљи (15. јануара), да би за недељу дана било продато још 200 000 примерака, јасно говори да се круг читалаца знатно проширио у односу на оне италијанске читаоце који се занимају за високу књижевност.[13] Има још један разлог израженијег интересовања јавности за овај роман него иначе; оно је условљено поступком којим је Уелбек (насупрот већини аутора романа-алегорија, који о нечему важном и непријатном у садашњости говоре измештањем радње у далеку прошлост/далеку будућност или непознат простор) за своју нарацију изабрао најближу, догледну будућност, познат простор и неколицину аутентичних политичких актера Француске, не умањивши тиме његову наративну вишеслојност, алегоричност и могућности ишчитавања и препознавања у другим контекстима. Напротив.

Алегоријом о блиској политичкој будућности Француске, Уелбек је успео посредно да осветли стање дискурса и слабости академских елита у другим друштвима западне демократије и друштвима за која су ови дискурси и демократија узорни. Али више од могуће слике политичког поља у блиској будућности (како је углавном тумачено Покоравање) својим поступком Уелбек је оголио оно што већ јесте у једној другој сфери – сфери образовања и академског света, којом се аутор превасходно бави у свом роману. Слика коју је приказао углавном се није допала интелигенцији и политичком естаблишменту, и ту је, по свему судећи, узрок раскорака између преовлађујућег тона критике и онога што је аутор уписао (или ми мислимо да је уписао) у свој роман. Могуће је да је пријем књиге ишао у смеру бучног поништавања написаног, то јест смрти аутора, јер је њоме Уелбек оголио неке друге смрти – смрт знања, образовања и могућности интелектуалца – које, из најразличитијих разлога, не признајемо, или се правимо да не видимо да су се десиле. У прилог претпоставци да је популистичка критика ове књиге циљано ишла на маргинализацију основног њеног питања – колаборације академске интелигенције и слабости универзитета – иду и речи филозофа Мишела Онфреа. У разговору са Недом Валчић Лазовић (Политика, 18.02.2015) о медијском препакивању Уелбекове књиге и њеним непријатним истинама које би требало потиснути у други план, и које медији упорно потискују, Онфре је казао:

„Ово је на првом месту књига о покоравању интелектуалаца. Ислам је у другом плану, ово је, најпре, роман о колаборацији. Зато се не треба чудити што су сви новинари колаборационисти и интелектуалци који колаборирају с масовним медијима оштро критиковали то дело које наглас каже оно што Француска тајно мисли, а што масовни медији спречавају да се каже и чује.“[14]

Наративни нивои Покоравања

Као сваки ваљан уметнички текст и Покоравање је полифона фабула, надређена животу, и може се ишчитавати као фузија неколико текстова или нивоа нарације: једног о пропасти универзитета, покоравању, колаборацији или смрти интелектуалаца – као најважнијег, другог о феномену конверзије и поетичком оживљавању Жориса-Карла Уисманса (1848-1907), декадентног натуралистичког писца и писца раскида са натурализмом, трећег, најрабљенијег нивоа разумевања, у смислу политичке предикције блиске будућности, четвртог нивоа који се може представити горком шалом на рачун последица системског релативизма вредности или, још пре, текста у значењу и функцији политички-некоректног изазова дискурсима мултикултурализма, постмодернизма и релативизма. Поред тога, ова књига може се читати и као љубавна прича са тужним крајем, књига о дометима и апсурдима еманципације жена, о идеји повратка искључиво мушком тржишту рада или о друштву које завршава у полигамији, да наведемо само неке. Сви ови слојеви испреплетени су у компактној целини Покоравања – сложеној и на минуциозан начин изведеној причи о академском животу и интелектуалцима – чији је идејни и формални оквир уметнички пут Жориса-Карла Уисманса.

О овом писцу огољене искрености и наличја живота главни Уелбеков јунак Франсоа, и истовремено наратор Покоравања, писао је докторску дисертацију: Жорис-Карл Уисманас, или излазак из тунела. Лична и професионална еволуција наратора Франсое, професора књижевности на Универзитету Париз III, изграђена је према узору на Уисмансов развојни пут, који одликује полагани вредносни (и животни) преображај од књижевног натурализма и типичног представника декаденције до католичанства.[15] Идеја преобраћења, узорна и за главни наративни ток, у првој верзији романа, писаној под насловом La Conversion,[16] требало је да се одигра по истом сценарију као и у Уисмансовом животу. Према Уелбековом казивању, план ове верзије предвиђао је да се професор Франсоа, попут Уисманса, преобрати у католичанство. Не успевши да изведе ову идеју („осетио сам се немоћним да опишем преобраћење у католицизам“) Уелбек од ње одустаје 2013. године и одлучује се за конверзију главног јунака у ислам, што, у контексту у коме пише, чин преобраћења чини изразитијим а пријем књиге интригантнијим.

У низу других ово је несумњиви показатељ да Покоравање никако није „о исламу“ и да је у Уелбековој нарацији ислам заменљив феномен било којим системом вредности или веровања који се пита о смислу и регулисаности универзалног поретка. Стога интерпретатори, који су условљени медијски произведеним исламом (дневнополитичким извештавањем и социјалним конфликтима који су добрим делом последица таквог извештавања) сасвим „промашују тему“ када учитавају да је ислам основно питање у роману. Изузевши контрастну функцију ислама либералном индивидуализму и систему односа који постепено доводе до нужног преобраћења у вредносно другачији поредак, Уелбек о исламу не расправља, и то је највећи неспоразум између писца, несавесних аналитичара и тенденциозних критичара. И још нешто, једини миље у књизи, дат целовито и до детаља, јесте академски миље, од уводних реченица до последње. Ауторове речи захвалности[17] на крају романа још непосредније сугеришу да је Покоравање намењено првенствено универзитетској публици и да су мета његовог изазова и прецизне дескрипције понајвише послушни универзитетски професори, који се ничему не би успротивили (и који се не противе) у замену за задржавање сопствене позиције. Како је и зашто тумачима ова чињеница углавном промицала, убрзо је, не само Мишелу Онфреу, постало јасно; бујица критике била је индикација онога што не чујемо, димна завеса која је требало да обезбеди да оно што је присутно и закључано у роману остане и дословно у њему закључано.

Вратимо се идејном и формалном оквиру Покоравања: то је стваралачки пут писца Жориса-Карла Уисманса који „тече“ упоредо са другим наративним токовима у роману. На једној тачки тог пута, можда најважнијој, Уисманс успева „да у књизи која је била осуђена на то да разочара исприча приповест о једном разочарању“ (Уелбек 2015: 44). Исто то десило се и Уелбеку са Покоравањем: он је знао да ће ова књига критичаре да разочара, и она јесте многе разочарала, али је Уелбек успео да исприча озбиљнију и важну причу нашег времена која се тиче разочарања у привиде које по навици, из незнања или опортунизма, називамо интелектуалцима и елитама. Успело му је и да конформизам универзитетске класе и оприсутњену болест пристајања на све, поступком преувеличавања и „убрзањем догађаја“ прикаже на тачан и исцрпан начин.

Мајсторство аутора огледа се и у начину оуметничења тог разочарања, кроз два паралелна пута – Уисмансов стваралачки и академски пут професора Франсое. Конверзија овог натуралисте у католика била је Уелбеков књижевни узор за начин дочаравања, након више од једног века, битно промењених узрока конверзије професора Франсое у ислам, мада је и у једном и у другом случају преобраћење имало значење изласка из тунела, то јест изласка из неиздрживе ситуације. Све остале епизоде у роману, само су то – епизоде у функцији осветљавања релативности или губитка свих вредности, пораза рационализма и меритократије услед слабости карактера и корумпираности академских елита. Предочавајући ситуацију „тачке прелома“ оних о којима се мисли да мисле, Уелбеков наратор кроз поткупљивост и безусловну сарадљивост универзитетских професора наглашава добровољност ропског служења, оживљавајући истовремено академски контекст полаганог одумирања мишљења који је довео до коначног пораза мишљења и нестанка последњих представаинтелектуалца.

Уелбек циља на хомоекономичност, подразумевану политичност и укотвљеност универзитетског рада у политичко поље, чак и када је тај професор, попут Франсое, несвестан тога и „политичан колико и тоалет-папир“ (Уелбек 2015: 45). Чин преобраћања овог професора у ислам, условљен променама након парламентарних избора 2022. године, у функцији је наглашавања одсуства аутономности интелектуалног рада: да би задржао свој посао на факултету, или да би га поново добио, професор Франсоа лако бира да се преобрати, пређе у ислам и прилагоди се новим приликама. У случају да игнорише захтеве нових прилика или одбије конверзију, сав његов интелектуални рад пада у воду, не постоји. Поступком којим прво пензионише свог главног јунака, да би га након преобраћења у ислам вратио на посао, Уелбек поручује да знање не вреди ништа (и да не може да се преноси) уколико није уподобљено владајућој политици. Другим речима, аутор разголићује уобичајено деловање система и предочава оно што је углавном познато, а што се не признаје и о чему се јавно не говори: да су академске праксе уткане у темеље сваке политичке моћи – оне власти која је сада, једнако као и оних које могу доћи. Отуда су академски „режими дискурса“ и „политике дискурса“ који су с временом довели до прихватања сваквог сценарија као рационалног избора – уз покорну захвалност за могућност или „част служења“ – прва адреса на коју је, пре свих других, упућена ова озбиљна и истовремено хумористична књига. Будући да је писана из равнодушне позиције (као)интелектуалца након постмодернизма, она је ауторско виђење последица до којих су довеле управо филозофија и политика постмодернизма и релативизма.

Предмет Уелбековог романа нису грамзиви академски радници гладни новца, утицаја или привилегија, који образовање схватају једино као уносан бизнис, нити су то „произвођачи докторских диплома“ или „брзометни интелектуалаци“ који, као и сувишак било чега другог, обезвређују универзитетско образовање. Нису то ни „стручњаци“ који „сисају одасвуд“, ангажовани на десетини факултета и програма, незаобилазни у исто толико комисија и других тела. Не. Уелбек појаву интелектуалне поткупљивости представља у њеном обичном, такорећи стандарном виду, који не подлеже моралној одговорности или законским санкцијама; у оном обличју које је скоро подразумевано у академској пракси да се пре може сматрати „узорним“ него проблематичним. Франсоа, главни јунак романа, био је безмало беспрекоран док процес професионалне афирмације, уз нове политичке прилике, није донео и нове изазове. Изради своје докторске дисертације посветио је седам година, професор је књижевности на једном факултету, једва да има неколико менторских искустава за петнаест година рада и нема никаквих других функција или привилегија. Он није ни прохтеван ни расипан. Ништа специјално и не жели – све своје ужитке свео је на конзумацију јела и секса са својим студенткињама. Зато ће му се понуда да настави свој посао за плату од десет хиљада евра и могућност да истовремено има три-четири жене, уз услов конверзије у ислам, учинити тако привлачном и спасоносном, као његов лични излазак из тунела.

Овом, на махове црнохумористичном књигом, Уелбек развејава митове о елитистичкој супериорности на којима је тзв. интелектуализам паразитирао као надчовечанска делатност, наговештава узроке и последице интелектуалног лутања од Просветитељства, чији је смисао још мало коме препознатљив, до дискурса политичке коректности и потпуне равнодушности професора према предметима свог изучавања. Истовремено, демонстрира идеје које су посејали претенденти на интелектуалне послове, и које су их довеле у ситуацију да ропски служе – јер ништа друго више не могу, пита се о прихватљивом решењу након доба банализације и деконструкције свих вредности, тражи, попут Уисманса, спас из ситуације (тунела) у којој смо од релативизације, изједначавања и умножености вредности дошли у ситуацију без икаквих вредности. Описујући тунел и могући излазак из тунела у који су нас довели слабост карактера и болест воље оних који се баве васпитањем света, он детектује и разобличава систем који уместо зналаца производи послушнике и каријеристе.

Под лупу јавности аутор изводи самоунижене институције интелектуалца и знања, које су заслужне, никада одговорне, како каже, јер у нашем, још западном свету, осећање одговорности и интелектуалац увек су била два неспојива света. Очима непристрасног посматрача приближава сам врх планине знања и културе на којој седи универзитетски професор, лишен осећања и према ономе на чему „седи“ и према гомили „патуљака“ испод себе.[18] И најважније, Уелбек не критикује; представљајући је, он лукаво зарања у спиралу системског релативизма. Пакао будуће садашњице слика мирним језиком, као да је у питању редовно стање, провоцирајући тако, политички-некоректним средствима и „у невреме“, утицајне (најкоруптивније и најслабије) карике наше друштвености: академске и, посредно, медијске елите, као утемељиваче и чуваре сваке власти у новијем периоду.

Таквим поступком Уелбек испоставља тачан рачун након пораза мишљења и краха вредности које су биле у темељима западне културе, говорећи о баналној култури потрошње и хедонизма која није могла одједном да завлада друштвом.[19] Становиште његовог наратора очекивано је у периоду владавине конзумеризма, дискурса политичке коректности и дискурса мултикултурализма – он је незаинтересовани, скоро равнодушни релативиста, који се лако договора и прилагођава новим приликама. Будући да је Покоравање писао „изнутра“, из позиције практикантског актера и сведока иморалног става, одговори критике и нису могли бити другачији од постојећих – бучни и контрапродуктивни. Осим омаловажавајућих етикета оних који су се препознали, мало тога смо добили.

„Тачка прелома“ о којој Уелбек пише у роману Покоравање може се изразити и са другачијих становишта са којима се, и не споменувши их, писац обрачунава и које дрско изазива; међу њима, можда је најважнија фукоовска традиција, односно река следбеника ове филозофске мисли. Тако би се речима Фукоа, идеалног представника јапијевског доба и крајње декаденције западњачке аполоновске оријентације (Паља 2002: 263) о предмету Покоравања могло рећи да њиме аутор разграђује механизме и системе односа који се активирају у циљу одговора на неку неодложност (тачку прелома), условљавајући ситуацију опште подређености вредностима и канонима новоуспостављеног апарата, мреже. Или, још ближе, Уелбеков наративни поступак, фукоовским речником, може се представити као наративно откључавање и деконструкција механизма којим односи моћи условљавају могуће знање, а којим оно (знање) учвршћује и поспешује учинак те исте моћи (Фуко 1997: 31). У Покоравању је, дословно, управо о томе реч.

Читање Покоравања у другим контекстима

На површном и крајње суженом плану на коме је роман углавном интерпретисан, централно место у анализама заузима ниво политичке предикције друштвених односа у Француској након исхода парламентарних избора 2022. године, са нагласком на исламу („муслиманском братству“) – феномену који служи подизању медијске пажње и одржавању страха. Да ли из разлога условљености политичким извештавањем и застрашивањем, на чију је карту Уелбек свесно играо, или због увођења аутентичних ликова, тек, дело је углавном прихватано као историјска читанка догледне будућности Француске или њено обистињујуће пророчанство, мада је, на том нивоу, и према речима аутора, Покоравање књига претпоставке, која нема везе са савременим животом.[20] Стога се дословност и усмерење критике на аутентични политички контекст испостављају озбиљнијим мањкавостима тумачења, због чега ћемо размотрити заблуде везивања критике искључиво за прилике у француском друштву и сажето упутити на могуће паралеле овог наративног нивоа у контексту који је овдашњим читаоцима ближи. Испоставља се, наиме, да је за привидну документарност француског контекста лако изнаћи једнако уверљиве пандане у другим друштвима сличног светоназора и уређења и то је, поред осталог, онај важни зачин о истинама независним од места и времена, које Покоравање чине антиципативном литературом и сврставају у ред дела трајне вредности. Још више, овом књигом исписана је будућност у контекстима које сам аутор, током писања, није ни претпостављао.

Равнодушан, скоро незаинтересован став Уелбековог наратора Франсое, професора књижевности и стручњака за Уисманса, довољно је далеко од свега да може да се забавља и да истовремено поставља озбиљна питања садашњице у нашим друштвима, још западним и социјалдемократским (Уелбек, 2015: 9). Сва друштва која се могу препознати у овим одредницама, или која тек теже да постану друштва западне демократије, наћи ће своју слику и прилику на страницама Покоравања, као што ће и сваки искрени професор пронаћи бар мало од свог мишљења у Франсоиним ставовима.[21] Јер ова књига осим што говори о појединачним признањима, несавесним и лошим споразумима о којима се наглас и без стида не говори, речју, о покорености и колаборацији, још више говори о препознатљивом стању западних друштава, и посебно о слабостима и коруптивности интелектуалних елита, које погрешно називамо и интелектуалним и елитним. Чињеница да се аутор „изнутра“ суочава са комплексношћу француске ситуације, или се обрачунава са владајућим концептима постмодернистичке теорије, предочавајући њихове последице у контексту који најбоље познаје, не значи да је у књизи искључиво реч о специфично француској ситуацији. Напротив, ова полифона књига на алегоричан начин упућује на атмосферу и преовлађујуће дискурсе сваког демократског, мултиетничког, грађанског друштва које се, након неких будућих избора, нађе у ситуацији да одлучи и изабере свој свој пут. Она, посредно, зазива дискурсе о узроцима и прошлости, оживљава присуство једног другог говора, говора који се не чује а који је делатан кроз поступке професора Франсое и његових колега; то је говор културне критике и друштвене теорије који је не само познат него и заједнички друштвима која се сматрају либералним и демократским.

Тако посматрано, сви ликови, партије и институције о којима аутор пише (и које су углавном аутентичне) – заменљиве су, и лако им је изнаћи еквиваленте у другим друштвима западне демократије. Уелбеков „национални фронт“ са својом аутентичном председницом симбол је било које национално оријентисане партије у Европи, као што је „муслиманско братство“ са имагинарним лидером Мухамедом Бен Абесом на симболичком плану препознатљив у ма ком покрету заснованом на вредностима вере или неком другом вредносном систему јасних правила која се морају поштовати. Таквом поставком Уелбек истовремено циља и на будућност и на узроке стања кроз перманентни ехо политика дискурса (реалности достигнутих права и вредности у било ком секуларном друштву социјалнодемократске оријентације у Европи) које нужно доводе до тога, бар у смислу прихватљивијег решења, да „муслиманско братство“ успева да формира парламентарну већину пре него „национални фронт“.

У домаћем случају то би била прича, или сасвим замислива ситуација, у којој партије социјалнодемократске оријентације након избора у догледној будућности радије подржавају „муслиманско братство“ муфтије Муамера Зукорлића у формирању владе само да на власт не би дошао „национални фронт“ Санде Рашковић Ивић; али не из разлога програмске неприхватљивости политике овог „фронта“, него што у случају већине коју би формирао муфтија Зукорлић постоје извесни изгледи да ће влада Емирата (УАЕ) издашно финансирати Београдски Универзитет и да ће, уз Интернационални универзитет у Новом Пазару, то бити најбогатији универзитет у региону. Поједностављена или не, ово је прича из Покоравања у којој, након формирања владе „муслиманског братства“, Саудијци одлучују да свој новац уложе у Сорбону (исламски универзитет Париз-Сорбона) и учине га најбогатијим универзитетом у свету. Према већини политичких питања равнодушна, партија „муслиманског братства“ препушта ресоре финансија, економије, безбедности и унутрашњих послова коалиционим партнерима, али у питањима образовања, за њу најважнијем ресору, никоме не чини уступке.

„За њих је суштина у демократији, и у образовању; друштвена група код које се бележи најповољнија стопа репродукције, која уме да преноси своје вредности – она ће и победити; у њиховим очима све је то проста ствар, док су економија и геополитика само бацање прашине у очи. Онај ко контролише децу – контролише будућност, и тачка. Најважнија ставка, ставка око које ће апсолутно захтевати задовољштину, јесте образовање деце“ (Уелбек 2015: 73).

Зато нова влада улаже, пре свега, у образовање, купује станове за наставни кадар у Петом и Шестом париском арондисману, чак и предавачима који нису у стању да објаве ниједну публикацију достојну тог назива обезбеђује плату од десет хиљада евра (Уелбек 2015: 160). Једини услов предавачима да задрже своје место на универзитету јесте прелазак у исламску веру; подобност је неопходна, компетенције излишне. Наравно да ће универзитет и даље остати „аутономна“ и „независна“ институција, која ће само прилагодити наставне планове новој државној политици. Та прилагођавања, у друштву које је свесно релативности уверења и вредности на којима је утемељено, биће „формална“, имаће спољна обележја, муслиманске симболе. Пишући о реформи образовања коју финансира саудијски принц и променама наставних програма књижевности (једноставним превођењем католицизмом надахнутог Рембоа у ислам), Уелбек пише о релативности наших знања и предмета, равнодушности професора према предметима свог изучавања и дисциплинама, о поништеним критеријумима разликовања који су мало-помало довели до стања опште произвољности. Читано у јужнословенском контексту, аутор описује више него препознатљиву праксу академског релативизма, идеолошког пресвлачења и препакивања наставних програма на факултетима друштвене и хуманистичке оријентације кроз коју су (под реторичким кишобраном „модернизације“, „унапређења“, „реформи“…) пролазили језици, теорије или аутори у овом делу света;[22] уз то би се могла документовати и постојаност воље професора за покорним служењем, без обзира на природу система или број „преобраћења“.

Осим на слабости карактера, својим „инсајдерским“ поступком Уелбек указује на несигурност знања, потенцирајући спрегу знања и политике, или, пре, тоталну подређеност знања економско-политичком интересу. Кроз познате ситуације он разобличава начин и лакоћу с којом представници универзитета који су „аутономни“, колико и такозвани „независни интелектуалци“, омогућавају успостављање система било које власти, начином необично једноставним – налажењем уточишта у том систему или безусловним служењем (колаборацијом).[23] Уелбек тако на површину истерује загрљај политичког и приватног интереса представника „знања“, чинећи да упоредо са поступком релативизације наставних програма, након преобраћења професора Франсое и његових факултетских колега, чујемо и „одзвањање“ нечујних говора релативизма, постмодернизма или атомизације друштва. Једноставни приступни обред, изражен новоговором и понављањем неколико мантри и формула, јесте похвални говор слуганству, обезвређености и вољном прихватању ропског положаја. Истовремено, то је говор о искључиво интересној оријентацији, рационализованим или нужним изборима који су последица претходних одлука, либерализације свих вредности, успостављених правила дискурса и законских решења. Као да се жели рећи да је ноншалантан однос према темељним вредностима знања (наставним предметима или њиховој разградњи) последица ранијих пракси и дискурсних формација којима је та релативност успостављена. Ако се поново послужимо фукоовским појмовима, то би значило да нема релативизма вредности изван дискурсног обликовања и формација које су њихов релативизам произвеле у знање (педагогију релативизма).

И заиста, у времену након интелектуалне помаме за деконструкцијом и немарне равнодушности према ремек-делима књижевности којима се хранило образовање (и на којима је почивала култура) и у ситуацији када су све вредности постале једнако вредне а забава заменила стваралаштво, тешко да би се могло потезати питање аутентичне припадности било чега или рангирања вредности: јер, одважити се данас на заснивање разлика међу људским колективитетима у природном поретку ствари значи намах искорачити из подручја знања (Финкелкрот 1993: 82). Зато је, као нужна последица „педагогије релативизма“ и „тријумфа неразликовања“, прелазак Рембоа у исламску веру сасвим известан (Уелбек 2015: 160). Или, другачије, од релативизма вредности до колаборације, издаје и покорености – мали је корак.

Још једна страна ове књиге остала је незапажена, она која се тиче огољавања унутарњег механизма напретка, индивидуалног и ширег, друштвеног напретка, ако се без задршке тако могу назвати брзе промене система. У времену у коме је ова идеја постала не само носећа него и циљ коме се не сме ништа приговорити, Уелбек подозрева да напредак обликују најпослушнији и најкористољубивији међу нама. Нема напретка без служења и покорности, због чега јеу нашим друштвима, још западним и социјалдемократским, тај напредак баш такав какав јесте. Наравно, уколико обезвређени атомизовани систем, у коме се крећу ликови Покоравања,и којима је лични интерес једино важан, условно и даље сматрамо друштвом. Право је питање да ли сви ови појмови, попут запада (који се простире све докле доспева сателит и интернет конекција), социјалдемократије, напретка, друштва… још ишта значе или су сувишни, отежали од неодговарајуће употребе.

Теоријско залеђе: уместо закључка

„Ако права истина лежи у понизности,

глас из пустиње нам понавља на ухо:

Као ништа је свако мјерљиво биће.“

Пол Вирилио, 2011: 78.

Прича о слому моралних вредности, покоравању и безусловној сарадљивости оних који васпитавају свет почиње пре једног века, одмах након Првог светског рата. Као тачка прелома узима се и година 1927. када Жилијен Бенда у есеју Издаја интелектуалаца описује своје савременике, (као)интелектуалце који се олако одричу идеја хуманизма и идеализма да би пригрлили „утилитарни реализам“. Објашњавајући опасности таквог развоја, Жилијен Бенда антиципира надолазећу бруталност Другог светског рата и даје незаменљиви пророчки допринос моралној историји човечанства и опису њеног пада. У исто време у Немачкој, његов савременик Роберт Музил идентификује појаву човека без карактера, жалећи што је доцкан схватио да такав човек има пионирски значај за надолазеће време (Музил 2013: 97; Ђерић 2014: 87-103). Упоредо са до танчина описаним развојем овог типа човека, који можда и није човек, Музил у својим есејима пише и о губљену свих вредности, идеала, нестанку морала и испоруци интелектуалног посла по најнижој цени (Музил 2013: 65).

На Музиловог Човека без својстава и знаменити Бендин есеј о издаји интелектуалаца крајем осамдесетих година прошлог века враћа се француски професор књижевности и филозоф Ален Финкелкрот, како би приказивањем развоја идеја у неколико дисциплина описао крах хијерархија које су утемељивале западну филозофију. Било му је, наиме, стало да историјски објасни начин на који је принцип задовољства – тај постмодерни облик појединачног интереса – почео да управља духовним животом успостављајући дух колаборације[24] као врхунски принцип нашег времена (Финкелкрот 1993: 127-129). Аутор Пораза мишљења превасходно пише о периоду постмодернизма у коме је индустрија забаве, без икаквих запрека, ушла у домен високе културе и за себе пригрлила сав углед који је припадао стваралаштву, да би закључио како у добу у коме „мржња културе и сама постане културна, живот испуњен мишљењем губи сваки смисао“ (Финкелкрот 1993: 121).

Чини се да од ове идеје почиње Покоравање Мишела Уелбека, које је на трагу двадесетовековних теорија о издаји интелектуалаца[25] и крају европске цивилизације и културе.[26] Оно је, између осталих утицаја, и књижевни наследник филозофске мисли Алена Финкелкрота о опасностима педагогије релативизма, али и ауторски изазов последицама атомизације и индивидуализације демократских друштава, појава које су ескалирале у деценијама након објављивања Финкелкротовог Пораза мишљења. Описом друштва у завршној фази деинтелектуализације и краха свих вредности и веза,[27] након три деценије, Уелбек је у Покоравању својим средствима на велику сцену поново извео мисао о свеопштој потчињености и „релативизму који завршава у похвали слуганства“ (Финкелкрот 1993: 111).

Антиципирана будућа садашњица, о којој пише Уелбек, јесте време у коме је мишљење већ сасвим загубило појам свог деловања. У таквој ситуацији (као)интелектуалцима (као)друштава, која су постала свесна релативности својих вредности и уверења, није остало ништа друго до да искористе слободу бирања свог сопственог ропства. Наиме, како је некадашња сврха мишљења (да ствара духовне хијерархије) с временом сасвим поништена – разарањем темељних вредности, педагогијом релативизма, једнакошћу и равноправношћу различитих облика изражавања, те бркањем компетенција и снага (Музил) – привид интелектуалца има још једну једину могућност: да се подређује солилоквију моћи и да слави онога који га покорава. Ова луцидна прогноза свеколике произвољности знања у блиској будућности, која је у ствари снимак наше садашњице, више нема значење пораза мишљења, како ју је одређивао Финкелкрот, него је њено значење ескалирало ка нестанку могућности и последњих ниша за интелектуалца и мишљење уколико није колаборантско. Али оно најважније, што је лукаво разоткрило Уелбеково Покоравање, односи се на знање – оно је ништа, нема га и не постоји ако није политички уподобљено.

После свега, разумљиво је порекло одијума према Мишелу Уелбеку и неуобичајено снажан ангажман скретача пажње са основне теме ове књиге. Независно од спектакла који му је приређен, роман Покоравање сведочи зашто је његов аутор глас који се ишчекује. Све медијско подметање није му ни помогло ни одмогло да постане неспоразум Француске и света – његов изрод у нашем времену. И ова књига, на сасвим нов начин, казује да Мишел Уелбек то јесте – због самог себе, упркос самом себи, против самог себе.

[1]http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2014&mm=12&dd=16&nav_id=937119; http://www.naslovi.net/2014-12-17/rtv/nova-provokacija-misela-uelbeka-muslimanska-francuska/12709812.

[2]http://www.newyorker.com/magazine/2015/01/26/next-thing.

[3]Hulala – Couverture choc pour la traduction hongroise de „Soumission“ de Michel Houellebecq.

[4]http://www.theguardian.com/books/2015/feb/06/soumission-michel-houellebecq-review-france-islamic-rule-charlie-hebdo; http://www.metronews.fr/culture/soumission-de-michel-houellebecq-ni-bete-ni-mechant-ni-dangereux-le-livre-polemique-a-plutot-plu-a-la-redaction/moav!4o6jyMeZOdH1M/; http://www.europe-israel.org/2015/03/soumission-michel-houellebecq-decrit-une-france-en-2022-avec-un-president-de-la-republique-musulman/http://www.fdesouche.com/545405-michel-houellebecq-convertit-france-lislam-prochain-roman-soumission

[5] О стратегијама стручног и публицистичког извештавања западних медија, којима се поистовећују значења ислама са фундаментализмом и штетним учинцима ове редукције, видети у поглављу о Едварду Саиду. Упореди: http://www.newyorker.com/magazine/2015/01/26/next-thing.

[6] Етикету „исламофоба“ Мишел Уелбек добио је први пут након објављивања романа Платформа (2001).

[7] Дијагнозе да је реч „франкофобичној“ и/или „исламофобичној књизи“ углавном су давали политички новинари (стручњаци за производњу страха) са којима је Уелбек и намеравао да се поигра, како би на још један начин осветлио жалосно стање савремене критике. http://blogs.mediapart.fr/blog/sylvain-bourmeau/020115/un-suicide-litteraire-francais.

[8]http://blogs.mediapart.fr/blog/sylvain-bourmeau/020115/un-suicide-litteraire-francais

[9]http://tempsreel.nouvelobs.com/culture/20150105.OBS9312/michel-houellebecq-la-republique-est-morte.html

[10] О медијском покоравању и застрашивању света поступком издвајања и понављања вредносно негативно наглашених феномена писао је Едвард Саид у неколицини својих књига, посебно у Кривотворењу ислама (1981). У Уводу другом издању ове књиге (1997) констатовао је да је у међувремену од петнаест година само појачан степен отвореног непријатељства према исламу и његовог стереотипног представљања у стручним и медијским извештајима на Западу. Будући да је након слома комунизма ислам доследно произвођен у најопаснијег непријатеља, овај појам (уз тероризам, исламизам, фундаментализам…) постајао је полако основно средство медија за сејање и оприсутњење страха у западним друштвима. Замену „главног непријатеља“ једним другим непријатељем који изазива још већи страх, Едвард Саид илустровао је бројним примерима. Више у : Саид 2003; Ђерић 2014: 55-87.

[11]http://www.courrierinternational.com/article/2015/02/09/ventes-de-soumission-de-houellebecq-du-jamais-vu

[12] Од када је након пада комунизама феномен ислама медијски произведен у „најопаснијег непријатеља“, јавни делатници су у незнању, посебно у земљама са значајним уделом грађана муслиманске вероисповести, како уопште о исламу да говоре. О парадоксалности и лажности јавних дискурса овим поводом говорио је Мишел Онфре, најпродуктивнији филозоф данашњице: „У Француској постоји једна унутрашња исламофилија и једна спољна исламофобија. Дискурс који шире елите у Француској је познат: ислам је религија мира, толеранције и љубави. Али, за све то време, Француска, широм планете, бомбардује муслиманске земље што ствара на хиљаде недужних муслиманских жртава, а све то под изговором да се бори против тероризма.“http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ateizam-nije-garancija-vrline.lt.html.

[13]http://www.courrierinternational.com/article/2015/02/09/ventes-de-soumission-de-houellebecq-du-jamais-vu

[14]http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ateizam-nije-garancija-vrline.lt.html

[15] Од романа Насупрот извесно је Уисмансово напуштање натурализма и његово преобраћање у католичанство; романи који су следили – На путу и Катедрала – представљају завршну фазу његовог духовног пута, то јест естетски доживљај конверзије и одлучност окретања верујућем начину живота и Цркви. Сличности између Уисманса и наратора Франсое су циљане и несумњиве, мада се, након Покоравања, могу изналазити сличности и између Уисманса и самог Уелбека; наиме, осим језика, жестоког стила, интересовања за наличја живота, тешке и најважније теме, заједничка им је склоност ка хумористичном и црнохумористичном изразу. Такође, од сада се и за Уелбека с подједнаким разлозима може говорити као писцу који презасићеност осредњошћу превазилази изналажењем нових путева уметности и књижевним искушавањем најтежих питања.

[16]http://tempsreel.nouvelobs.com/culture/20150105.OBS9312/michel-houellebecq-la-republique-est-morte.html; http://blogs.mediapart.fr/blog/sylvain-bourmeau/020115/un-suicide-litteraire-francais

[17] „Нисам студирао и све моје информације о овој институцији добио сам посредством Агате Новак-Лешевалије, вишег предавача на Универзитету Париз X – Нантер. Ако моје приповедање бива бар донекле уверљиво, захвалност за то дугујем искључиво њој“ (Уелбек 2015: 264).

[18]„..(О)ни који се домогну статуса универзитетског професора не могу више ни да замисле да би некакав развој политичких догађаја могао ма и најмање да утиче на њихове каријере; они су се осећали апсолутно недодирљивим“ (Уелбек 2015: 70).

[19] „Тако то бива у овим нашим друштвима, још западним и социјалдемократским, тако то бива са свима који заврше студије, с тим што већина њих тога није свесна, бар не одмах, будући хипнотисана јал’ жељом за новцем, јал’, можда, потрошачком жудњом, како хоће то код оних примитивнијих, оних код којих се развила жешћа зависност од појединих производа (они су мањина; код већине, код оних промишљенијих и сталоженијих, развија се једноставна опчињеност новцем, тим ‘неуморним Протејем’), хипнотисана, дакле, још више, жељом да се докаже, да себи створи положај у друштву на којем ће јој завидети у једном свету у којем влада такмичење, они, подјарени обожаваоци разнородних икона: спортиста, модних креатора, интернет портала, глумаца, манекенки“ (Уелбек 2015: 9-10).

[20]http://tempsreel.nouvelobs.com/culture/20150105.OBS9312/michel-houellebecq-la-republique-est-morte.html

[21]„Ја, у ствари, нисам био створен за просветног радника – петнаест година касније, сам ток моје каријере потврдиће да од почетка нисам био за то. Неколика искуства с менторским радом, у који сам се упуштао не бих ли свој живот подигао на виши ниво, врло рано су ме учврстила у уверењу да је преношење знања у већини случајева немогуће, да су разлике између људских интелигенција екстремне, и да ништа не може ни да отклони, па чак ни да ублажи ту темељну неједнакост. Оно што је можда још само додатно погоршавало ствари, ја нисам волео младе – чак ни у време када се и за мене могло рећи да припадам њиховом табору“ (Уелбек 2015: 15).

[22]Измишљање нових„језика“ и одбацивање заједничког језика, процеси „преобраћења“ наставних програма, друштвених теорија и класичних писаца (условљене променама политичких и државних оквира) нису непознате него уобичајене праксе просветних власти у јужнословенском контексту. Овдашњи пандан Артуру Рембоу (1854-1891), страственом католику кратког животног века и богате песничке заоставштине, чије се верско опредељење мења у новом политичком контексту да би и даље његово дело могло да буде предмет проучавања, свакако би био Петар Петровић Његош (1813-1851), који је такође доживео само 37 година. Његошеви спевови имају судбину да се с променама режима сваки пут изнова тумаче у политички-исправнијем кључу и неретко у сасвим супротстављеном значењу у односу на претходно (Wachtel 2004: 131-153), тако да у некој будућој „конверзији“ не би било необично када би међу бисерима арапске књижевности Луча микрокозма засијала посебним сјајем.

[23] „(П)овиновати се запту новог саудијског режима у очима многих представљало је чин помало сраман, чин такорећи колаборационистички; али овако, кад су ту дошли у оваквом броју, једно другом су држали страх, и њихово задовољство било је тим веће што је непосредан повод за окупљање био пријем новог колеге“ (Уелбек 2015: 252).

[24] Духом колаборације у српском академском контексту бавио се Милан Брдар у књизи Хроника разорене Троје (2012); приказ књиге писао је Слободан Антонић под насловом „О колонијалној интелигенцији у Србији“: http://www.nspm.rs/prikazi/o-kolonijalnoj-inteligenciji-u-srbiji.html.

[25] Правећи разлику између издаје интелектуалаца о којој је писао Жилијен Бенда (која се тицала издаје идеја, али је чувала интегритет, основно интелектуално поштење и стил) и савременог вида издаје интелектуалаца, Небојша Катић закључује да се ова последња издаја углавном тиче голе егзистенције и корупције. „Издаја савремених интелектуалаца је од друге врсте. Она је пиљарска, служи само личној користи, њоме не господаре идеје, већ само хладна калкулација у чијем средишту су новац и глад за публицитетом.“ Више видети: https://nkatic.wordpress.com/2011/03/30/izdaja-intelektualaca/

[26]http://www.fdesouche.com/545405-michel-houellebecq-convertit-france-lislam-prochain-roman-soumission

[27] „Демократски човек поима самога себе као независно биће, као друштвени атом: одвојен у исти мах од својих предака, савременика и наследника, он тежи да задовољи своје приватне потребе…“ (Финкелкрот 1993: 126).