| Др Александра Павићевић, етнолог и антрополог, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности. Објавила је пет научних студија, велики број научних радова и есеја из области културе и уметности. Заситивши се научне „објективности“, своје трагање наставља кроз писање поезије и прозе. Члан је црквене певнице „Свети Јован Дамаскин“ и женске певачке групе МОБА. Живи са породицом у Београду. Њена прва збирка поезије носи назив Преостале речи (Удружење књижевника Србије, Београд 2021), а овом приликом преносимо неколико песама из њене друге књиге поезије Молитва јесењег јутра (АСоглас издаваштво, Београд 2024). Илустрације у књизи: Горан Витановић |
Гроб
Сушимо се после кише
Земља и ја
Лакомислено одбацујемо облачни плашт
Упијамо сунце
Као да га није било данима
Све до костију
Дубље од дна.
Лежимо ћутећи
Птице причају уместо нас
Влажном травом зарастају моја стопала
Жуто лишће прекрива мој стас.
Гледамо у небо
Земља и ја
Испраћамо у тишини
И последњи зрак
Сиво се опет над хумком надвија
И лик мој нестаје под даждом грумења
Тоне у мрак.
Ране
Причали смо давно
Ти си знао више него ја
А ја нисам знала да знаш
Мислила сам да се плашиш да ме волиш
Па зато говориш те безумне ствари:
Да писац не живи већ пише
Да његов живот започиње на сопственом гробу
Да он не жуди и не жели
Да не чезне и да се не нада
Једном упознавши патњу
У њу се не враћа
Јер и најмања бол
У њему се у море туге претвара
И он тада постаје утопљеник чији глас никога не узнемирава
Јер сви знају –песник је и уобичајено је да над животом и над собом запева!
Ти си знао више него ја
А ја нисам знала да знаш
И без престанка сам тражила и желела све изнова и изнова
Док ме ужас на крају не савлада
И живот ме преплави
Извесност прогута
Вера нестаде да реч свет ствара
Оста бела хартија неисписана
Поред постеље што ме сном дубоким мами и призива.
Изненада ме ипак прену близина смрти
Дошла је та мисао ниоткуда
Дар, без молитве и хтења
Као да је мука моја Некога ипак забринула
Јебига. Нисам то хтела, ни тражила!
Ничија сам и за мене, чинило се, нема више лека.
Запретене слике у души запушеној од вина и дувана
Од ишчекивања помиловања
Увек неко страда.
Било ти је изгледа жао Твога створења
Твоја сам?
Радост ненадана
Не због краја мукама
Не због новог сусрета
Уморна, вечности се плашим
Доста ми је у огледалу живљења.
Та ме мисао на чудесан начин ослобађа
Лудо! Каже ми – прежали већ једном себе
Давно си умрла!
Моја си!
Уосталом, то си у једној песми и написала
Милост се звала.
Спокој припадања.
Душа
Ниси ти за смрт створена
Ни за тужно уздисање
За прошлим временима
Није за тебе гозба пијана
Ни заборав у загрљају теби сличнога
Ниси ти за растанке саздана
Долина плача није гробље твојих надања
Од светлости ти си изаткана
Душо чудесна
Од лутања уморна
За вечност одавно
Љубављу откупљена.
Како ћеш се ти спасити
ако и ја одем?
Чија ће те љубав разликовати
од пропалих и остављених
од самотних и безнадних?
Признање
О, љубави највећа
О, тишино најдубља
О, вечности спокојна
Који си свуда и све испуњаваш
Како да Ти кажем
Како да признам
Да на Тебе последњих дана ретко помишљам?
Чак ме ни жал
Увек присутна
Теби не враћа
Ни страх
Ни кривња
А камоли сунчано јутро
Што крај мене сву ноћ почива.
Опрости, висино постојана
Твоје име на јастуку не изговарам
И сузе моје нису оне што их Твоја мати пролива
Уместо бројанице његове прсте са својима укрштам
Крв нова у моју увире
Пýт се његова у мене улива.
Не суди милости најнежнија
Што лудост, а не мудрост у мени превлада
Што колена своја Теби не приклањам
И Твој лик замени други
Уз његов се образ привијам.
А знаш Ти, а знам и ја
Крхка је срећа којој прети крај
Ал нека је!
Нећу сад тамо где ме стрпљиво чекаш
Још мало само пусти
Да сањам
Да чезнем
Да живим
Да љубим
Вечности Твоје
Земаљски сјај.
Молитва јесењег јутра
Пораних јутрос
Пут луга и шуме
Да испратим звезде и дочекам дан
Да сретнем све оно што се под небом буди
У потку таме уплиће светлост
Промрзла земља шапуће сан.
Дисање снено...
Из потпуног мука
Тишина се чује
Успаван корак ритам јој даје
Под сунцем раним
И камен и трава и капљице слане
ко бисери сјаје.
Удах и издах и удах и издах...
У крај` ливаде
Гај се румени
Што у њему некоћ играше виле
Нема их више
Ни младића њини`
У сећању пустом и књигама живе
И песме, и тајне, и љубави жарке, и чежње, и наде...чудесне силе.
Само још дрво ка небу стреми…
И чујем сад како песници многи
Колеге, другари, сестре и знанци
С подсмехом кажу, што риму јуриш
И она у давна времена спада?!
Ко да се друкче говорити може
О последњем месту мира и склада?!
Сећање бледо...
Једино природа Бога још памти
Њему се она податно даје
Не пита, само постоји
Избора нема, реко би, јадна!
Јаднијем створу ко свећа да пламти.
Путељак уски...
Помилуј, Боже
Сваку твар
Травку, лишће, осушен цвет
Труло дебло
Високу јелу
Воћку што пролеће чека
Род да донесе
У Твоју клет.
Помилуј, Боже облак и кишу
Сунце, снег, мраз и иње
Маглу што се по земљи густо ваља
Ветрове добре, поточић брзи
Његова вода у безводном крају море је сиње.
Острво једно...
Молим те, Боже за моје мртве
Сенке њихове свуд около живе
Тело им земља, а душа где је?
Умири их, драги
Ангелским појем
Због немоћи моје, а не због жртве.
Милости хоћу...
И децу моју помилуј, Боже
Мучене главе што страдају лудо
Младост је горда
Опроста нема
Отац и мајка премало могу
Тек старост ће рећи да живот је чудо.
Ту престаје моја снага...
И још те молим
За брата и друга
Непријатеља међ` људима немам
Љубави дај нам
Већ дао си шчедро
Ал и ми смо деца
У страху пред мраком
Ноћ је дуга.
На пучини пустој, разапето једро...
За себе само једно Tи тражим
Да крај ми буде ко јутрошњи сан
Ходам кроз шуму
У корак са Тобом
Ко Женик ме за руку држиш
Туге нема
Смелост је нада
На обзорју стазе
Бескрајни дан.
Рефрен
И ово се јутро будим са мојим недостајањима
Умивам се његовим погледима
Облачим његовим додирима
Пијем воду из његових дланова
У дан ступам сигурним корацима
Само срце стоји
Стрепи пред немањима...
Stella polare 