ПОЕЗИЈА СА ЗАПРШКОМ
Владимир Коларић
Поезија Надежде Пурић Јовановић у збирци „Поезија индустрија“ (Пресинг, 2024) је чулно евокативна и она која говори снажним, истовремено готово наметљивим, ироничним и аутоироничним гласом, којим пред нама и у нама безмало материјализује укусе, мирисе и призоре из сећања, углавном уз детињства и младости у социјалистичкој Југославији. Пуно је ту мириса запршке, боросана, мензи, мора, али никад кроз призму помодне носталгије, непрестано разбијане често готово подсмешљивим, дрским, чак безобразним тоном песничког гласа – наглашено самосталног и женског, који се изборио или жели да се избори да му нико не попује или заповеда – али и стално присутним искуством потоње приватизације, колонизације и, најзад, сталним бременом сећања на историјска страдања која су постала наша друга природа, која су нас дубоко формирала и као заједницу и као појединце.
Ауторски глас се, зато, када се опомене Аушвица, као симбола безумног, масовног и систематског злочина, односно историјског па и онтолошког зла као таквог, истовремено сети и (нашег) логора у Бањици, и он се ту не пита о неким великим епохалним темама и догађајима, него о томе како су логорашице „направиле фигурице од хлеба“. То су та сећања и запитаности која нам се чулно урезују, као на траку, као ожиљак од вакцине, још у детињству, и прате нас даље кроз живот, без обзира на историјске, идеолошке, породичне, па и наше личне мене.
Поезија се у овим песмама види као сећање, али оно које у себе укључује и оно заборављено, потиснуто, јер иначе то више не би била поезија него документ. Она у себе укључује неизвесност, непоузданост наших чула, сећања, наших личних, породичних и колективних интерпретација, мешавину наших и туђих утисака, сна и јаве, илузија и онога за шта смо уверени да је (макар некада била) стварност. Песништво је тако „одустајање од џиновског алгоритма“, оно неће апстракцију и схеме, него баш та мала, жива и – неопходно је – чулна сећања, не интерпретације него призивања, које у себе укључује и наносе онога што није поезија, али што поезију не сме да негира, потисне или обесмисли.
„Проговорити у одређеном тренутку
још не значи да ћемо изговорити истину до краја,
нешто ћемо већ забашурити, нешто
прокријумчарити у тобожњем сплету асоцијација –
да буде реч чисто сунце“,
пише песникиња, пошто песник није поуздан сведок, ни себе самог, ни других, ни историје, али од њега то и не можемо тражити, јер он не сведочи о чињеницама, већ нам преноси светлост неког тренутка, неког човека, ствари, нечег што у њему живи без обзира да ли се икада, или да ли икада баш тако догодило, да ли је тако изгледало да ли је тако изречено – он преноси неко присуство као такво.
Песник и поезија зато не служе моћи и шибицарењу, интригама и групашењу, наметању великих истина обавезујућих за све, а којима песник само треба да буде мегафон, па онај поменути, понекад дрски, безобразни и (ауто)иронични глас, и поред признања сопствене „прилагодљивости“, ипак најављује како ће једном и он открити „како су нам запржили чорбу“.
Опет чулна, гастрономска, олофакторна слика, дакле, цео наш усуд, све те велике приче и упитаности, сагледавају се из перспективе нечег чулно опипљивог и у крајњој линији животно-егзистенцијално базичног, од „запржавања чорбе“. Неко нам је запржио чорбу и на нама је само да кусамо и да се не питамо да ли нам се свиђа и да ли је то баш оно што смо хтели.
Али ауторски глас неће на то да пристане, јер за њега поезија није кусање заповеђеног и задатог, али то га осуђује на усамљеност, стални одбрамбени гард, један накострешени и не увек социјално прихватљив, па ни социјално интелигентан имиџ. Том гласу као да би лакше било да припада мушкарцу, па да може да се фајта и букачи, а не да се понаша онако како се од жене очекује – мазно, интригантски, из другог плана, стално плетући и запетљавајућу. А он ипак припада некоме, односно некој која је нигде, јер није ничија и не жели да постане нечија. А знамо како је то у једној родовској и клановској средини каква је ова у којој тужно обитавамо, у којој тужно обитава ова култура, а пре свега њена такозвана елита, далеко (само)сапетија од множине народа ког често толико презире.
Песнички глас зато пева о једној поезији као индустрији, производњи поезије у којој нема места за оне са „дугачким језицима“, али „слабим лактовима“, за оне без залеђине и који не желе да се приброје ни једном од прописаних и благословљених група, јер им све подједнако смрдуцкају на лицемерје и каријеризам, малограђанштину и таштину, на сујету и на интригу, а поезија не би смела да буде ништа од тога, па ни да томе приђе близу. А опет као да не само да песник-песникиња, него да и сама поезија обитава у свему томе, у том кавезу преваре, лажи и самообмане, и то не из перспективе неке мистификоване поезија, него онога што би она требало да буде, ако уопште има икаквог смисла да постоји, у времену кад је економски смисао једини који је заиста рачуна.
А ти опиљци, праменови сећања, ти укуси и мириси – то смо ми, и на њих имамо право, као што имамо право на свој глас и на фајтање са глупостима и себи и другима, на неприхватање, на поезију – то је оно што нам све време говори ова збирка – имамо право најзад на себе саме, какви год да смо. Поред све те дрскости, фрктања, ироније, ово је зато једно дубоко емотивно песништво, огољено истински а не по идеолошком налогу, огољено у рањивости свог бића, јединственог и непоновљивог, овде-и-сада ситуираног, под теретом света, историје, и коначно под теретом самог себе, онога што је постало и онога што можда никад неће постати – на несрећу или на радост, ко ће га знати.
Stella polare 