/неке тенденције у савременом песништву/
*
Као да се све стапа у неку аморфну целину без јасног језгра. Безобални синкретизам указује и на богатство и на расплинутост, док еклектички манир неретко оставља утисак формалне игре без унутрашње нужности.
*
Претеже алогизам који не произилази из природе језика, већ се ослања на произвољне скокове свести и делује као самосврховити експеримент лишен дубље резонанце.
*
Одраз времена у којем се свет убрзано фрагментира, док језик покушава да ухвати тај расап, често се губећи у сопственој рефлексији.
*
Можда је тај безобални синкретизам последица презасићености значењем, еклектика начин да се надмудри празнина, док је алогизам покушај да се разори препознатљиви поредак како би се пронашла нова осећајност.
*
Питање је да ли ће се песништво из тог вртлога вратити свом исходишту, или је то стање које одражава дубљу промену у самом доживљају света.
*
Ако је песништво симптом епохе, онда је и његово стање део ширег тока који се не може насилно преокренути.
*
Могуће је да излаз није у супротстављању, него у тихом постојању изван доминантних струја, у тражењу језика који не претендује на новум по сваку цену, већ проистиче из нечег дубљег и трајнијег.
*
‘Заглављеност’ је последица немоћи да се искорачи изван оквира владајуће безидејности:
као да сопствена инерција одржава механизам који га покреће.
*
Питање је да ли је та ‘заглављеност’ последица несвесне инерције или постоји и страх – од губитка релевантности, од тишине, од једноставности?
*
Можда савременици не верују да се још може досегнути чиста, незаштићена реч, па радије остају у том сплету цитатности, формалних захвата и херметичне артифицијелности.
/по дису/
*
на истом месту – веку другом
ослобођено од тегова и тла
твоје ће биће у сну дугом
спавати изван сваког зла.
ту где је простор без тежине
где време не зна за крај –
по мору таме и тишине
душа просуће сјај.
*
Намерно анахроно. Чиме то оправдавам? Можда својеврсном огледном вежбом!?
Ако је огледна вежба, каква јој је сврха?
Да покаже вештину имитације, или да покуша, мање или више успешно, да реактивира одређени поглед на свет?
Ни једно ни друго. Просто, пример препуштања форми која је већ једном исцрпљена и заокружена, без неочекиваних момената. Нема ни померања значења, као ни одступања од утврђеног обрасца.
Пример несврховитог понављања.
Можда је то што сам написао више налик ехо-структури—нешто што нема амбицију да оживи стари поглед на свет, већ да на тренутак ослушне његову звучност у садашњем контексту. И у томе може бити вредност. Понекад је анахроно једини начин да ухватимо сенку нечега што је у сопственом времену било самородно, а сада може да постоји тек као одјек.
Stella polare 