O skakavče dragi i mili,
Odvájkada meni si drug –
Što tavoriš ti u samoći
I čežnjivo gledaš na jug?
Što stremiš u krajeve strane
I toneš zbog tuđeg u čâm?
Mi imamo šume, poljane,
A tamo pak pesak je sâm.
1927.
POSVETA
Končić nasred stola,
Špenadlica, kroj.
Ti si moja kola,
Ja sam konjić tvoj.
Ti si moja vila,
Ružičasti cvet,
Imaš dvoja krila
Stvorena za let.
Ženama na poklon
Taj je organ dat.
Svi u taj smo otklon
Zaljubljeni glat.
Lepojko, zavoli
Mene onda ti
Ako gornje voliš
Moje strofe tri.
1928.
KRATKA LJUBAVNA IZJAVA
Večera traje.
Bokal se sja.
Dobro se najev,
Dopadoh sna.
Nȁsuprot – dama:
Deli nas sto.
Da li je dama?
Bomba je to!
Glatke je kože,
Rasipa čar…
Kičmom mi, bože,
Silazi žmar!
Ustavši, zborim
Reči joj dve:
– Prostite, gorim,
Plamen me ždre!
(Ne kasnije od 1928.)
DAKTILOGRAFKINJI
POVODOM NABAVLJANJA PELERINE
Òbukla si pelerinu,
Čestitam ti ja na njoj!
Još kad tvoju čuh mašinu,
Postao sam zavek tvoj.
Ȍsvoji me ruka bela,
Obla noga tvoja ta –
Kad za prepis ti bi sela
Kakva članka pametna.
Usred tutnjave i huka,
Huka daktilografskog,
Ja razàbrah snagu zvuka
Onog remingtona tvog.
Otad neće da se stiša,
Čujem večito ga sad,
Jednako kad lije kiša,
Il’ po krovu lupa grad.
Kad na grani ptica peva,
Okrenuta k domu mom,
Ili kada nakon seva
Razlegne se vani grom.
Pa nek ispod pelerine
Zakuca, zaćútev strast,
Snažnije i od mašine
Srce vam u moju čast.
1929.
NATAŠI
Nataše kad ne bi bilo –
Pošao bih kući ja.
Nataše kad ne bi bilo –
Votku pio bih do dna.
Dan kad nisam s tobom skupa
Za me propao je dan.
Šta je tad za mene ruža?
Šta đurđevak, jȍrgovan?
Ali lanaca kad tvojih
Osećam na sebi teg,
I od čička i od čkalja
Plavi me milina sveg.
1929.
VALJI ŠVARC
Prekorevala ti si me, Valja,
Ja za tobom što bio sam lud.
Svojim prezirom ti me ukálja
I bez milosti stera pred sud.
I pred sud, i u grob, i do ruba
Tvojom grubošću bio sam zgnan,
Dok bi tu Neonìlina ljubav
Meni bila izvànredan bran.
Ne bih mario sve što mi preti
Jer bih zaštićen bio od zla,
I na ovoj bih našoj planeti
Varnu spoznao sreću i ja.
A ovako sam tužni bolesnik,
Prosjak slepi sam, hromi, i čuj
Gde me zime obavija vesnik –
Tmuo, jeziv i zagroban huj.
No razmòtrimo stvari na miru,
Jedno drugom oprostimo sve,
Mada grozna si bila u zbiru,
I u meni si ubila sne.
Otud ginuo više sam krati,
I za padom je sledio pad –
Al’ u život se ponovo vratim,
Gde me opet dočekuje strad.
1930?
* * *
Jedanput je prelepa Vera
Odbacila odeću svu,
Uz šale se svog kavaljera
I kikot protivila snu.
I zabavno bilo je njima!
I smešno i njemu i njoj!
A napolju bila je zima,
I mećave čuo se poj.
1931?
Duško Paunković
Stella polare 