Oznaka: Olga Tokarčuk

Одустајање од људскости у роману Хан Канг, новели Ани Ерно и кратким причама Олге Токарчук

Има ситних, а ипак видљивих показатеља да убијање Бога у нама траје, иако многи верују да је у новом веку тај процес окончан, знатно пре него што је Ниче узвикнуо да је Бог мртав. На небесима је тихо. Анђели су одлетели, а ванземаљци баш и не маре за нас. Сами смо. Човечанство је остављено себи, што се може доживети као одрастање, освајање слободе и ступање у зрелост људског бића – ако смо од оних којима реч “човек“ увек гордо звучи. Ако баш и нисмо, признаћемо да се понекад осећамо као инсекти под људском кожом, паралисани у страху од сила, виших и нижих, од других (не)људи или макар односу на неме и индиферентне околности. Признаћемо да није лако бити човек. Узбудљиво је и захтевно, иако у целини не траје дуго. Данас није лакше него што је било раније, док нисмо стварали буку од које не чујемо откуцаје властитог срца, а камоли како трава расте или подругљиви кикот становника Олимпа.

Уколико би некоме баш и промакло, на тегобност људског постојања указује уметност. Књижевници се овом темом баве са неумањеним жаром. И лажу ли лажу – у новом миленијуму једнако као у Хомерово време. Наравно, лаж у уметности није узгредна нити спонтана. Њен задатак је да упути на истину, нарочито на истину која се нерадо признаје, утолико пре ако не можемо или не смемо непосредно говорити о њој.

Истина је подношљивија када се изговори умилним женским гласом и можда ћемо је са већом пажњом слушати ако знамо да гласови долазе од добитница Нобелове награде. Занемарићу овом приликом чињеницу да су у питању угледне, вишеструко награђиване и у својим земљама веома популарне књижевнице, а не сирене које песмом маме будуће бродоломнике. Заводљивост њихових гласова је неупитна. У Нобел-друштву нема нечитљивих или слабих. Све три су мајстори заната. Савременице из три генерације, припаднице различитих, више или мање удаљених култура, а пишу о сличним проблемима. У њиховим делима природа устаје у борби за своја права, друштво без човечности издаје човека, у општељудској самоћи немамо више ни саме себе… Краће речено, оне приказују муке нашег доба. При томе, не проповедају нити нуде вулгарна пророчанства – црта по којој се уметник разликује од памфлетиста и ковача лажног новца, бројних и међу вољеним писцима. Уметник је мудрији, његов лажљиви језик је опасно субверзиван. И ја верујем да нам на питање куда иде овај свет даје најтачнији одговор.

Олга, Ани и  Хан пишу о одустајању од људскости. То је главна тема, тема нашег доба и тема њихових дела која су освајала публику у последњих двадесетак година. Већ по томе би их неко сматрао модерним, а модерне су и по форми, мотивацији и начину на који се обраћају, претпостављајући у нама кризе и несигурности модерног човека.

Немам амбицију да обухватим све што су писале, наравно. Представићу три књиге прожете одустајањем од људскости.

Почињем од “Вегетаријанке“ Хан Канг, коју сам последњу прочитала.

Кратки роман у три гласа. Необични преображај младе жене у Сеулу приказују нам троје њој блиских људи. Супруг, уметник за кога јој се сестра удала и сама та сестра дају нам, свако из свог угла, портрет пригушене особе, наоко не битно другачије од осталих. Али, Јонг-хе је све само не обична, како је види емотивно спутан и не баш паметан муж. Није ни вегетеријанка, не у правом смислу те речи, како окружење у први мах тумачи њену одлуку да не једе месо и да живи мимо конвенција. Друштво најчешће не препоручује ослобађање од конвенција удатим женама, у том погледу су јужнокореанске форме постављене као прилично строге, те наша “вегетаријанка“ налази или, прецизније речено, нехотице ствара бројне неприлике.

Међутим, као што роман није о вегетеријанству, тако није ни о положају жене у патријархалном свету или о нелагодности људског бића у култури уопште, која је жвакана и прежвакана кроз литературу последњих двеста година. Може се и тако читати, ако баш желимо да уметничко дело тумачимо по идеолошком кључу и сасвим му одузмемо чар.

Ја сам склонија да верујем ауторки. Оно што не види муж, приметиће љубавник. Толико од живота може очекивати свака од нас, па и “луда“ Јонг-хе. Сестрин супруг наслућује у њој нешто нарочито, инспирацију за уметнички рад, а по несрећи и узбуђење на еротском нивоу. За разлику од дисциплиноване, готово сладуњаве лепоте његове жене, свастика га привлачи као “стабло које расте у дивљини, само и голих грана“. Он се мучи, жели и стрепи, пита се како да изведе друштвено неприхватљиво. Ипак, ни љубавници не опажају баш све, па несрећни вегетаријанкин зет не види да је она одавно напустила друштво и да живи са оне стране било каквих осуда и прихватања.

И на крају – сестра. Старија сестра. Једина особа која истински мари за Јонг –хе. Њена прича је најкраћа и за моју укус исувише објашњавајућа, на моменте заличи на покушај рационализације претходно написаног, али у целини ипак остаје више од тога. Срећом. Кроз сестрину причу поново разматрамо положај жене у јужнокореанском друштву, тешко детињство без родитељске нежности и емотивни грч свих који се властитим силама пробјају кроз живот. Насупрот овој обичности, свакодневним и свагдашњим задацима, стоји егзистенционалистички крик, отприлике онако како оштра, помало неотесана Јонг-хе стоји уз старију сестру, успешну власницу козметичке компаније. У трећем делу романа све долази на своје место. Попуњавају се празнине тако да готово поверујемо да нам је бизарно понашање главне јунакиње потпуно јасно. Сазнајемо да се она није одрекла само меса, већ и било какве хране те да, изложена сунцу, сања да постане стабло. За лекаре је просто анорексична и то медицински шаблонизовано сагледавање деликатног душевног проблема (а који душевни проблем није такав?) оставило ми је посебно непријатан утисак. Сестра боље сагледава јер ова усамљена бизнис-ратница потајно машта да полети као птица. Ни она неће успети.

“Вегетаријанка“ Јонг-хе умире зато што јој не допуштају да пусти корен и урасте у земљу, него јој гурају гадну храну уместо чисте воде – лечење уместо слободе. Сестра неће прхнути у небо. Социјализована је и везана за живот на земљи. Ниједна не жели да буде човек, ма неће ни да покуша, а читалац не може да се не упита: да ли је људскост баш толико зло? Напокон, рођење у људском телу не оставља велики избор: прилагођавање или смрт.

Ауторка “Вегетаријанке“ нам је дала обе варијанте и то тако да прилагођавање људском свету не делује као привлачнији избор. Бирајући, човек не може да погреши, он је већ грешка, поремећај у савршенству природе. Неоптерећена хиршћанском традицијом, Хан Канг хуманост не посматра као угледање на богочовечанско биће. Последње се мора узети у обзир, баш као и чињењница да је зачудност “Вегетаријанке“ за нас интензивнија зато што припадамо удаљеној култури.

Пољска књижевница Олга Токарчук припада нама блиској култури, па опет у њеним “Бизарним причама“, релативно новој књизи из 2018. године, наилазимо на слично нерасположење према човеку какав јесте. Бег у анималност, клонирање, необичан генетски инжењеринг, жудња да се у телу траје заувек… Олгине приче су мрачне, али нису лишене хумора и зачикавања. Способност да о озбиљном говори кроз шалу је део њеног шарма, тако да у овој збирци имамо, на пример, питање може ли досадни Европејац обузет личним комфором захваљујући трансплантацији срца постати осетљив, филозофски настројен Кинез? Зашто размажени синови очекују да мати на њих пази и са оне стране гроба? Како изгледа постојање након смрти бића уз које смо заборавили на самоћу толико да више нисмо сигурни ко је заиста мртав?

 Снажан утисак ми је оставило неколико прича, а најбољом у књизи сматрам “Зелену децу“, тако карактеристичну за словенску машту и сасвим у духу теме која нам се наметнула.

Прича “Зелена деца, или необична збивања у Волињу, која је описао Вилијам Дејвидсон, медикус његовог краљевског величанства Јана Казимира“ прати пустоловину шкотског учењака. Он године 1656. долази из Француске на двор пољског владара где, као његов лични лекар, треба да учествује у походу против Швеђана. На овом “ободу света“ прекривеном непроходним шумама и полудиљвим житељима, познатим по колтунима (никад прана, ућебана коса) медикуса задеси незгода, па везан за кревет неко време проводи у замку локалног велможе. Тамо му се указала прилика да упозна и проучи необичну децу зеленкасте коже, дечака и девојчицу, пронађене у шуми. Једног дана девојчица, за коју се веровало да не познаје ниједан од људских језика, проговара о свом пореклу. Тако сазнајемо да су зелена деца из шуме, далеко иза мочвара, где Месец сија једнаким сјајем као и Сунце. У њиховој земљи људи живе на дрвећу, а спавају у дупљама. Нага тела излажу месечини, од чега им кожа постаје зелена. Захваљујући том светлу могу се хранити веома скромно, довољне су им шумске бобице, гљиве и лешници. Месо не једу, не лове, него са животињама живе у пријатељству и разумевању, док се од других људи склањају, да не каљају очи и ум ужасима рата и разарања. Потпуно су мирољубиви, немају владара ни господара, сељака нити свештеника, љубав је слободна, а сваки рад чисто задовољство. Каква фантастична праслика! Изгубљени рај, живо паганство и комунистички идеал уједињени у порицању и одрицању од света који познајемо као људски јер смо га таквог какав је управо ми, људи, изградили. Јонг-хе из романа “Вегетаријанка“ не би имала примедбу! Похрлила би ка зеленој деци и настанила се у дупљи дрвета са њима.

“Трансфугијум“ је такође снажна прича из ове Олгине збирке, претварње жене у вучицу се тешко може заборавити, мада не узнемирава колективно несвесно попут приче о зеленој деци. Непосредно упућује на одустајање од људскости, али га не романтизује нити порджава на тако ефектан, свепрожимајући начин.

Новела “Догађај“ француске књижевнице Ани Ерно, објављена у њеној домовини 2001, а код нас тек прошле године, делује као суви реализам након ових књига. Нестрпљиви дух би се могао запитати зашто је значајна, по чему се издваја у безброј женских прича. Можда ће га, тог нестрпљивог, зачудити малчице што у овом контексту говорим о њој. Јер прича је обична, на граници баналности. Треба имати самосталност и развијен укус па је не сврстати у литературу нижег реда. Исписана без украса, штура и танка, исувише налик правом дневнику студенткиње (што можда и јесте), ова књижица одлично дочарава пад у трагедију из свакодневног живота.  

Године 1963. у Француској је абортус законом забрањен и женама које се одлуче да не роде дете, остаје да се обрате приученим “стваратељкама анђела“ или да се саме снађу (погађајте како). Главна јунакиња је паметна или за учење веома способна девојка из радничке класе. Она чита Бретона, Арагона, Елијара, слуша Баха, гледа у биоскопу “Отмицу Сабињанки“… Живи удобни студентски и интелектуални живот припаднице развијеног друштва, а у исто време помишља да иглом за штрикање себи отвори материцу… Грозоморно варварство усред мекоте цивилизације. Ниједна жена неће о томе мирно читати, а верујем да ни мушкарци неће остати равнодушни ако, уопште прочитају ову причу.

Дела Ани Ерно често називају аутофикцијом, али не бих се задржавала на том моменту. Молим да наставите читање као да нисте видели поменуту реч. Ко год крај ње стане, заврши у бескрајној расправи са собом и другима да ли јесте или није и шта је уопште. Срећа те за моју идеју то није од значаја (да ли јесте или није и тачно шта је), важнијим сматрам то што је Анина прича из области граничних искустава човека. Дубок лични доживљај од кога се сама ограђује називајући га догађајем. Ех, било би лепо да си туђ, а не мој – то нам саопштава свако слово и сваки знак интерпункције у новели “Догађај“ Ани Ерно, иако ни она ни њена јунакиња нигде не изговарају те речи.

Приповедање је равно, да не кажем сувише просто. Разговори, сусрети, описују се кораци које предузима јунакиња из дана у дан. Управо овај поступак доприноси снази новеле, толико да се могу опростити кратки проповеднички испади као што је овај:

“Могуће је да ће оваква приповест изнервирати или згадити неке читаоце, или бити означена као неукусна. То што смо доживели неку ствар, било каква да је, даје нам неотуђиво право да о њој пишемо. Не постоји мање вредна истина. А ако не бих отишла до краја у причи о овом искуству, помогла бих у затајивању стварности у којој жене живе и сврстала бих се на страну света којом управљају мушкарци.“

Наведени пасус је сама ауторка ставила у заграду, издвојила је некњижевни део у односу на остатак текста, што сматрам изразито поштеним. Ипак, то не значи да ћу узети за озбиљно и прихватити њену проповед. Радије слушам уметника и као што на почетку рекох, више му верујем. Уметник нам у новели “Догађај“ казује да је свет људи (не само свет мушкараца или свет жена) озбиљно мањкав, те да наша цивилизација није ни из далека комфорна јер нисмо нашли одговоре на основна питања живота и смрти. Нисмо у томе успели као заједница, а богами ни на нивоу појединца, иако појединац који исклизне из стварности (ауторка често подвлачи да је њена трудна студенткиња мимо нормалног света, изолована или емоционални делинквент) мора да пронађе одговоре – за себе.

Неудате мајке су прокажене, непланирано потомство друштво одбацује, истовремено се шалећи да су “деца љубави најлепша“. Абортус је против закона, па ипак се и даље изводи, у неким срединама са запрећеном затворском казном, другде само са грижом савести и, можда, неупоредивим емотивним болом који осећа жена пошто је учинила насиље над природом, собом и дететом које се неће родити. Друштво не хаје што има члана мање, можда некога ко би се показао као веома способан и за заједницу значајан. Мислим да се у међу “зеленом децом“ то не би могло догодити. Такође, то не бива ни у свету који се размножава опрашивањем. И животиње се свим силама труде да сачувају пород. Ми знамо само за казну више силе и правне прописе. За свог дугог постојања нисмо смислили ништа боље.

Није лако бити човек. Можда се понекад нађе основа за гордост, али модерна књижевност, која је у великој мери одраз наше унутрашње егзистенције, показује да имамо и толико разлога за одустајање. На небесима је мук. Кога ћемо послушати?