OSTRVO MRTVIH – DREVNA KATAKLIZMA
Namesto nadaleko otplovelog ostrva mrtvih, koje se rastopilo u samom srcu Pra-Sunca, ostade praznina – koja nastavljaše da bruji jednim beskrajnim podsticajem: – ona postade vrelo eteričkog vihora, mesto gde žive senke/negativi u-budućnost-projektovanih (blaženih) duhova: – oni koji su (– kao “nadzemni”) bili osuđeni da u oskudnom (“podzemnom”) vremenu budu “kidnaperi” zaslužnih smrtnika. Tako njih dvoje kao inicijelno-sunčani (Praiskonski Blizanci) postadoše (– u kuli svitanja crnozelenog sunca, što žrtveno visi nad iz-sebe-prosutim predelima –) snaga podzemnog preobražaja sveta. Poput sezonske vegetacije koja ciklično iskrsava na raznim “razbacanim” područjima (– spajajući pri tome, u neiskazivom Nigde, sasvim nespojive duhove mesta), i ova kula pronošenja svetlosti Njihovog ujedinjeno-orlovskog pogleda, tu neopažljivo klizi, izvire te previre kroz različite predele i njihova sasvim suprotna, čak neuporediva, kulturna zbivanja. I ona zaustavlja svoje kliženje tek kada do te mere usukobi ove kulture među sobom, da one ne primete odbegnuće niti njihove nulte motivacije, odnosno njeno ubrzanje u mikroprostoru večite oscilacije: to je podzemno-otvorna šupljina umrlih, ili otvor čekanja na muziku neispoljenog; takođe: zov na povratak u vreme onog ostrva sveznanja koje još opstojava samo u zastakljenoj jedinici praznine, mestu krajnje potvrde onog pojedinstva koje beskonačno nastavlja da rezbari sebe te “reciklira vlastitu konačnost”/Delez/: – nulto-kontaktnu spojnicu disparatnog.
A ta je spojnica Neptunov trozubac, zglob ogledanja onog pradavnog sećanja koje se ne miri sa gubitkom supersimetrije – prastanja koje je “zatureno”. Jer, Neptun (mračni aspekt Orfeja) je jedini koji može da zuri u noćni kladenac – u kome umiru zvezde, te da trozupcem vetrokazja “diže noć na beskrajnu bunu.” (Rilke). On je jedini pravi vidilac međuvremena (Euridikinog) smrt-uskrsnuća, te i jedini potreban svedok (poput Harpokrata) mačjeg svod-zaštićenja ozvezdanog beskraja (Nuitinog skoka).
Tako i Erot, koji isprva “naivno” misli da je sa Kipridom sam, njoj nesvesno donosi informaciju o okolnom mnoštvu /bezbrojnim svetovima/ i tako prvi put saznaje to mnoštvo; i to isključivo po odraznom efektu koje ono ostavlja na nju. Jer se aktualna beskonačnost /“izgubljeno vreme”/ dogodila upravo posred njih dvoje – koji su par inicijacije sveg postajanja; i to u kosoj svetlosti njenog mačjeg /prekognitivnog/ pogleda – koja je svetlost zaštite svakog aspekta što je izlučen dotekao s mora palitelja. Tako ona mora sebe ugasiti – istrošiti svoj fitilj – da bi ta ista beskonačnost samu sebe, iz mraka potpune izolacije, ponovila. I time se učinila još za stepen jasnijom – putem rasvete svoje opozicione strane, do koje nije dopro mačji pogled te koja je ostala u senci.
Tek kada se to desi tada se obnavlja (utvrđuje) prostormogućnosti (podstruktura) za delovanje njene ponovljene subjektivnosti – koja bi bila istovremeno večno-odstojna i u vezi sa objektom viđenja (kao praizvor). Otud plima slučajnih/nepostojanih palitelja nju (kao pra-plam) najpre ugušuje, da bi tek na kraju (s opozicione strane) obasjala njen antiprostor. I tu se javlja prelomni momenat beskrajno ukazanog poverenja: – čin preuzimanja apsolutnog rizika od strane Kipride (Velike Mačke, finalnog talasa s pučine…). Jer Ananke/Nuit (Žar-Ptica/Mačka) jedini je entitet koji je “već u sebi posredovan” (Lis Irigaraj); ona je nadkrajnosni učinak vlastitog samoposredovanja (beskonačni efekat jednom napuklog Zrcala). A to je pred-uvid u naspramnu joj stranu sebe-vidstva, odnosno, metaprostorni preduslov njenog trajno-svetlosnog sebe-imanja – u jednom rastući otvorenom kontekstu, koga je poverila Erotu. Tako od Erota i samo od Erota zavisi produžetak (ponovljena kontekstualizacija) njene pojave, kao i obratno, njen ne-produžetak: – njena poslednja smrt u tuđem /Erotovom/ zaboravu.
Ali, ona uvek već imaše anticipaciju stanja kakvo nastupa nakon kristalizacije Haosa; i to onog koji raste i preko spoljašnje mu granice – onde gde rast više nije moguć, te se stoga njegov zamah i preokreće ka unutrašnjoj strani sopstvenog kristala /rast ka unutra; usitnjavanje/. Zbog toga je za nju sve dovršeno, u stanju “pre” ponavljanja izvornog sveta, tj. “pre” njegovog pada u vreme. Ali, taj (pri)vid dovršenosti je ograničen njenom perspektivom – iz koje se “previše vidi”; tačnije, ona je ograničena sopstevnim sveznanjem, njena distancija je samo zato apsolutna jer je potpuno nesvesna, a sopstvo joj je već u začetku smrvljeno težinom primalnog utiska. Zato joj je bio neophodan simetrični drugi – suvidilac, koji bi /poput krila budućnosti – stuba noćnog neba/ podržavao njeno /nikud smestivo/ sopstvo. A on je onaj jedini koji vidi/prozire jednu veliko-namernu nedovršenost na nivou Ideje, dakle, onu koja je izvorno podsticajna, te koja budi prvobitnu sumnju ili pitanje o ceni dolaska do tačke ozbiljenja iste; – i tek ta povratna informacija u njoj stvara prvu distanciju spram utiska, procenu strašne cene, kao i užas zbog toga. Jer, cena su upravo oni nepitani drugi kao bezbrojno-mnogi /sasvim neupoznati/, a s kojima /kao neprisutnima/ ona ni ne može stupiti u /za njih upozoravajuću/ komunikaciju; odnosno, ona to može, ali samo po cenu sopstvene propasti. I usled te neizdržive pra-samoće /u činu svesagledavanja/ ona – iz stanja usporavajuće je žalosti – preskače u hitnost gesta samoodricanja. ona dopušta da joj dati utisak smrvi sopstvo, “zaledi srce”, jer drugačije ni ne može da ga se oslobodi. A to ujedno znači i kočenje, ili trajnu obustavu pevanja njome bestežinski-ulančanih sfera.
Njemu,Erotu, tad ostade na zadatak da iznova ukolažira rasute parčiće Zrcala – te da raširi njenu (vanuporedivu) žalost kroz čitavu (“palu”) vasionu; tačnije, da ovu istu liši “težine” i pretvori je od intenziteta (zatvoreno-kružnog talasa tuge, što preti zarazom – putem nataložene superjačine vlastitog utiska) u ekstenzitet (mesto inicijacije putnika u zaobilaznu metodu njenog pred-sveuviđanja). Ko ili šta će mu tu pomoći? Da li pritisak jednepobunjeničke volje-iz-dubine /devojka žar-ptica, kao duh volje-za-preletom/, što prouzrokuje trajnu burnu promenu na površini /imaginarnom ogledalu noći/ – a koja uvek usmrćuje samo jedan po jedan pod-ovoj dubine, ispisujući ga na sopstveni odbegli fluid, ili fluks međuzone /napukle površine/. Dakle, ona pamti tu smrt – samousmrćujući se (na virtuelnoj ravni jednog palimpsesta). Jer, ona – kao prigušen entitet – vraća prapodsticaj u dubinu. koja opet stvara vlastiti pod-ovoj, i tako u beskonačnost.
Jer, žrtvuje se uvek nešto što više nije tu, nego “izmenjeno stoji u sazvežđu svoje stalne opasnosti.” (Rilke).
* * *
Samoizranjajuća ideja-o-postojanju (sebe-izvagavajućoj preodluci) nalazi se u oscilatornom među-mestu neoslobođenog pritiska: – mestu paradoksa istovremenosti dve simetrično konkurentne individue; to su najpre Feniks i Pravda; a zatim Nimfa Eho /duh visoko-rizičnog pokreta odlivanja pra-bića, velikog androgina, Feniksa, u pokretnu sliku, radi preskoka njegovog izvorno-konstitutivnog bezdna; ili volja za zamišlju puta izmeštenja njegove prepune unutrašnjosti na plutajući ekran-usred-ništavosti, što bi dovelo do razvezivanja njegovog lomno-zgusnutog šarenila duž čitavog žar-prostranstva pred-istražene spoljašnjosti/ i Narcis /duh samosvesti slušno-spiralne osovine, koja ritmovano obrće Nimfino zrcalo, a takođe i most njenog prenosa-na-kopno što potencijalno postoji i kao sasvim nezavisan entitet/.
Način izazivanja one jedne temeljne opasnosti na kojoj se iskušava sveprotežni zakon simetrije, beše za drevnu vasionu sledeći: da se prigušenjem prve svetlosti ospoljenja potencijalne nadnezavisnosti (procesualne odvojivosti) izvesnog pesnika prirode (Orfeja – kao smrtne individue) u odnosu naspram mogućnosti njegove bolne pritisnutosti impresijom (one koja dolazi od bezimeno-samožrtvene prirode, tj. od primalno bezsvojstvene čestice svesnosti), taj isti proces njegovog postajanja (i to zajedno sa začetkom paralelnog procesa Euridikinog) sasvim prekine – čime bi se prekinula nit /dvosmerne/ komunikacije između sopstva i sveta /bez koje se ovi uzajamno proždiru/; ili, u suprotnom, da se taj proces unapred zakoči – utoliko što je estetička strategija /pred haosom/ tek jedan formalni zakon simetrije, delujući uvek samo za određen period. Jer, u sam kosmos se uvek ugrađuje pred-znanje o njegovom procesu, odnosno, htenju energije beskonačnosti njegovog kretanja. A to je svest o prikrivenoj simetriji, i njenom smislu što počiva u atomskim domenima; odnosno, svest o svepokretačkoj sili bezgraničnog vakuuma, rođenoj iz okvira jedne infinitezimalne simetrije, prerušene u “zlo” naelektrisan plašt – rušača opšte /približne/ simetrije. Jer, opšta simetrija je ta koja kamuflira jedan supervidljivi efekat ne-negativno usmerene a-simetrije /efekat tamne neutralnosti, kao jedinog apsolutnog stanja kosmosa – tj. onog što prezentno ne postoji, ili postoji samo kao znak podsećanja na dubine sopstvene odsutnosti/. Dakle, ovaj se efekat javlja tek kao znak što pronosi poslednje zaostali stimulans volje za sebe-potvrdom iščezlog prajedinog entiteta – kroz krug njegovih ponavljanja, izvodiv putem projekcije na druge/nepoznate svetove /saodnoseće u ogledalu/. I tako sve do jedne krajnje-otegnute forme nedosanjane mu sopstvene mogućnosti unutar “nebo-okeanske pustinje”, “koja izjeda masku svog davno umrlog božanstva” – glavu Sfinge koja “beži iz pustinje”. Jer, Sfinga – dok sama broji eonska ponavljanja – tihim duborezom noći pretvara pustinjski broj u bezbroj, i sama se pri tom već obrušavajući u bezbroj, što se kovitla u jednom suviše uskom prostoru (sopstvenoj ruševini). I tako sve do u-sebi-potresno rođenje, iz dubina, nekog sunca koje je tek tu zaista prvi put novo (krilima opremljeno).
Neuporedivo uveličanim sjajem vlastitih ovoja, produžava ono /sunce/ veliku kosinu /nagib tla/ pred zoru, i to sve do u jedan nov izraz svog blagog izračenja – ili, do u večno-postojano stanje kakvo lebdi između zore (“sestre”) i večeri (“brata”). Ali to samo u njihovom beskonačnom približavanju – nikad ne prelazeći sasvim u nemir ogoljeno-stvarnog dana, nikad se ne utapajući sasvim u mir bezdane noći.
* * *
Odluka donesena u snu može početi da se o-stvaruje tek kada prostor njene mogućnosti (”pred-materinski svod neminovnosti”/H. Broh) dosanja do kraja svoju suprotnost: protiv-odluku, pakao njenog ograničenja. Ta odluka je takođe odgovorsnana pitanje o njegovom sopstvenom trajanju – koje zavisi samo od odaziva snevača-kao-pitanika /”on, sanjarsko siroče od prapočetka….,” /H. Broh/. Ona je upravo nešto što provocira na beskrajna pitanja svojom skrivenošću. Jedna drugačije shvaćena struktura transcendentalne subjektivnosti: – ona po kojoj vrhovno božanstvo, tj. sama svetlost, postaje večiti i zato nepodnošljivi komplikator. Jer samo po odluci Noći, koja je koncentriše, “ona sklapa i rastura beskonačne saveze.” /Novalis: “Himne Noći”/.
Odluka donesena u snu hoće sebe da sagleda sa svoje suprotne strane. Stoga momenat buđenja biva vraćen u san, i to onda kada se, na svom odmaknutom obzorju, ipak susretne sa tačkom susnevača.
APENDIKS:
Želja pra-ideje za potvrdom svoje jedino-mogućnosti nesamerljivo ojačava u vakuumu – u kome ona trudno iščekuje vlastitu opreku; ta opreka jesu uvrtloženo-mrežaste tablice, pod koje se privodi trag njene samoizronele pojave.
Moraju se polomiti tablice (srušiti lestvice) jer ove pripadaju ravni uskrsnuća; sferi nesaznajnog, za koju je potrebna – herojska – spremnost na skok. A dokle god se one – kroz pokretne zavoje – daju sopstvenom iščitavanju, sam subjekt iščitivanja ne može izvršiti (pravovremeni) skok; tj. ne može ispuniti tablice, jer ne može ući u oblast apsolutnog rizika iz koje se one same ispisuju: sopstveno znanje o iščitanome ga sprečava u tome.
Iz tog vrtoglavog iščitavanja odmaknute sfere dotekla je i predstava o nužnoj dobroti te iste, i to onoj koja nagoni zemnog sagledavaoca na – u svom pra-razlogu ne-preispitanu – delatnost: odluku na – preuranjen – skok. Ali, prava njegova delatnost može da izvire tek iz sloma prisutne lestvice vrednosti, ili, beline njegovih olujno-raskrzanih velova.
Teza o zlu nebesnika:
Postoje neki od duhova koji čine nadnebesku elitu, a koji uopšte nemaju samobitno postojanje – te koji čine mrtva slova tablica. I oni usisavaju pojavno mnoštvo, sakupljeno-oko-prestola, kao jednu nepreglednu mlečnu prašinu. Na taj način postade plodonosna glina (klupko mrtvih reči) iz koje proklijava nov (širesmisleni, izvanprestoni) život.
Postoje i oni koji takvu samobitnost imaju, ali koji čine tek manjinu-unutar-manjine: podskup date elite, ili klijajući kapacitet vakuuma, skrit ispod samih mrtvih slova. A svi ostali duhovi – kovitlavo mnoštvo čestica – čine prelazne oblike između ova dva slučaja.
“ (…) Jer nebesnici
nisu kadri sve. Naime, sežu
smrtnici pre do ponora. Dakle, s njima se
preokreće odjek. Dugo je
vreme, ali se zbiva
istinitost.”
(Helderlin: <MNEMOZINA – fragment druge verzije>)
Stella polare 