Fabio Vighi radi kao profesor italijanskog jezika, evropske kinematografije, kritičke teorije i kontinentalne filozofije na Univerzitetu u Kardifu. Osim tesnom saradnjom sa Slavojem Žižekom, na sebe je skrenuo pažnju krajem prve “pandemijske” godine kada je objavio esej “Homo Pandemicus: COVID ideologija i potrošnja panike” u kome je aktuelnu društvenu krizu sagledao kroz analizu panike kao predmeta masovne potrošnje. “Prisiljavajući nas da konzumiramo paniku”, kaže Vighi, “kapitalistička ideologija olakšava ubrzanje glavnih pokretača ekonomije, istovremeno jačajući autoritarno stezanje prestravljene mase”. Sam spisak ključnih reči (COVID-19, kapitalizam, panika, konzumerizam, smrt) nagoveštava njegov utisak da se čovečanstvo u “postideološkoj eri” našlo na udaru nesputanog, predatorskog kapitalizma i ekonomske diktature.
Služeći se dekartovskim podnaslovom (“Paničim, dakle, postojim”), Vighi započinje svoju analizu opažanjem da je kult akumulacije kapitala uzdignut do nivoa religije, te da se kapitalizam hrani disciplinom miliona svojih vernika ubeđenih da smisao života leži u zadovoljenju kupovne moći. Ovo potcenjivanje svireposti kapitalizma “koji sada očajnički želi da negira svoju strukturnu imploziju koja je u toku” preduslov je resetovanja svetske ekonomije koju uveliko najavljuje osnivač Svetskog ekonomskog foruma Klaus Schwab, živopisni dvojnik vrhovnog zloće iz filmova o Bondu. Tome u prilog ide i bujanje globalnog konformizma koji je uzrokovao “ekstremno egocentričan odnos sa kapitalom”. Vighi smatra da je virtuelizacija iskustva ojačala konformizam potrošača i otvorila put za nadolazeće distopije autoritarnog kapitalizma, pri čemu je nova granica kapitalističke ideologije postala “potrošnja panike”, spretno umetnuta u antropološku strukturu homo economicusa.
Asocijalni model promovisan je u najviši oblik individualne slobode dok se osobi uronjenoj u egzibicionističke rituale virtuelne samopromocije, život može svesti na mehaničke performanse čija su druga strana anomija i egzistencijalna praznina: “Preplavljen brzinom informacija i umrtvljen prekomernim nadražajima, savremeni subjekt se prepušta kapitalističkom realizmu“. Vighi zaklučuje da se iza današnjeg masovnog konformizma krije „luda racionalnost“ načina proizvodnje čiji je cilj transformacija celokupnog ljudskog iskustva u vrednost (robne) razmene: poistovećivanjem sa robom koju (želi da) konzumira, savremeni čovek dobrovoljno ukida sopstvenu individualnost. On je i dalje određen kapitalističkim produktivizmom ali je sve više nesposoban da izvuče novi višak vrednosti od živog rada usled nezaustavljivih procesa tehnološke automatizacije. Vighi kaže da se “nikada ranije fetišistička teologija potrošnje nije nametala kao totalizirajuća ideologija, šireći se na sve oblasti života, uključujući medije, obrazovanje i zdravlje”.
Nakon suočavanja sa zdravstvenom uzbunom koju su mediji napadno preuveličavali, homo pandemicusu nije preostalo ništa drugo, tvrdi Vighi, nego da se povuče u svoju krhku ljušturu, paralisanu strahom od gubitka života, samim tim i kupovne moći: “Ne mogavši više da se suoči sa percepcijom sopstvene prolaznosti – što je jedini način da intenzivno živi i zamisli stvarni proces transformacije – homo pandemicus se oslanja na apotropejske rituale kao što je nošenje maske, nalazeći u nemom teroru jedinu utehu i osećaj društvene pripadnosti”. Ukidanje simboličke veze sa smrću, koja je i dalje središnja u predmodernim društvima, omogućava političkoj ekonomiji da uspostavi represivnu socijalizaciju života njenim sveprisutnim svođenjem na vrednost razmene. Stoga se i uspeh trenutnog kriznog narativa upravo hrani ovom represijom tako što instrumentalno iskorišćava njen povratak, iznenadnu reaktivaciju duha ljudske smrtnosti. Vighi primećuje da šok-efekat memento mori koronavirusa nije bila solidarnost čovečanstva svesnog sopstvene fragilnosti i konačnosti, već intelektualna mrtvačka ukočenost homo pandemicusa, iscrpljenog opsesivnom potragom za sigurnošću: “Sadistički suočeni sa sopstvenom potencijalnom smrću od ruke nevidljivog neprijatelja, potrošači natovljeni kultom sopstvenog ega ostaju bez reči ili zamuckujući izgovaraju (ispod maski, iza svojih ekrana ili unutar domova koji liče na sarkofage) beskrajan niz tragikomičnih klišea”.
Medijsko ludilo oko pandemije raširilo je virus panike po anemičnom društvu čiji je identitet negovan u krugu “groteskno-egocentričnog individualizma”. Komercijalizacija ljudskog bića koje je podjednako hiperaktivno, otuđeno i psihički prazno bila je preduslov za uspešnu manipulaciju, pri čemu je „biopolitička“ svrha takvog bića sporedna za moć kapitala koji zahteva da čitava populacija bude poslušna, krotka, izolovana, nesigurna i uplašena pred nasilnim ubrzanjima u koja spadaju digitalizacija svih sektora društvenog života, slom realne ekonomije i povećanje zaduženosti, politička normalizacija vanrednog stanja, novi oblici cenzure kao i sveobuhvatna medikalizacija života. Vighi u ovom procesu vidi uvertiru u novi fašistički poredak koji obnavlja stari cilj: korišćenje države za zaštitu i unapređenje interesa bogate elite: “Virus pruža savremenom kapitalizmu i njegovoj politici mogućnost kolosalne emocionalne ucene: ili si sa nama (spasiocima) ili sa nevidljivim mikro-ubicama i teoretičarima zavere koji pokušavaju da sabotiraju zvanični narativ”.
Vighi se s pravom čudi kako su se ljudi, skamenjeni od panike i hipnotisani kičerajskom medijskom pompom, odlučili za slepu veru umesto za legitimnu sumnju, posebno nakon procena vodećih svetskih imunologa da je stopa smrtnosti od koronavirusa između 0,1 i 0,2%. Glavni mediji su se od početka obraćali arogantnim i dogmatskim tonom kako bi cenzurisali ili delegitimizovali sve koji se usude da posumnjaju u monolitni narativ. Osim besprizorne cenzure, medijsku strategiju karakterisala je „lažna sinegdoha“, prekomerno pojačavanje beznačajnih detalja radi širenja terora i opravdanja drakonskih mera. Za homo economicusa, smrt je sušta suprotnost mahnitom sveprisustvu kapitala, kaže Vighi i citira Jeana Baudrillarda za koga je umiranje neljudska i nedopustiva perverzija “jer nije podložna razmeni”: „Danas nije normalno biti mrtav… Biti mrtav nezamisliva je anomalija, ništa drugo nije tako uvredljivo. Smrt je delinkvencija i neizlečiva devijacija“.
Vighi smatra da su pandemijski šok i teror zapravo ideološki jer “konzumente” teraju da paniče zbog pogrešne stvari a ne zbog simptoma strukturalnog neuspeha: pada sistema javnog zdravstva, destruktivnog uticaja agrobiznisa i aerozagađenja, anonimnog i dehumanizujućeg ekonomskog aparata… Još od napada na Svetski trgovinski centar, politički diskurs koji prati krizu globalizacije latio se najpouzdanijeg ideološkog oružja: sejati teror prema izmišljenoj spoljnoj opasnosti putem “niza podlih vojnih intervencija” (tzv. rat protiv terorizma). S obzirom da ideološka efikasnost katastrofičnog narativa zavisi od njegove sposobnosti da se maštovito obnavlja, kraća ali vizuelno upečatljiva epizoda džihadista-glavoseka u kapuljačama koji su pred kamerama terorisali kolektivnu maštu Zapada, zamenjena je komplementarnim modelom „šok-terapije“ – pandemijskim virusom: “To je model sposoban da izazove još razornije apokaliptične scenarije kako bi nas sprečio da shvatimo kako naša epohalna kriza – koja svodi milione ljudi na bedu uprkos ogromnom tehničkom potencijalu koji nam je dostupan – nema nikakve veze sa prirodom virusa a ima sa svime što je povezano sa prirodom kapitalizma.”
„Dnevni ratni bilteni“, kako Vighi naziva medijsko, orvelijansko bombardovanje brojevima zaraženih i umrlih, imali su za cilj da aktiviraju postojeći mehanizam identifikacije anonimnog stanovništva koje se našlo u milosti anonimnih apstrakcija. Homo pandemicus je prepun straha i strepnje, te pribežište radije nalazi u veri i sujeverju dok “prvi put u istoriji čovečanstva bolesni ne odlaze lekarima, već lekari traže bolesne”. Vighi se osvrće i na potčinjenost medicine i farmacije ekonomiji, kao i na vrednost dijagnostičkog metoda koji je još na početku pandemije osporio njegov izumitelj.
U „svetski rat protiv virusa“ uključile su se filantropske fondacije i masa istrošenih političara koji su prosto bili zatečeni neočekivanom prilikom koja im se ukazala. Rat protiv takvog “monstruma”, a zapravo medijska predstava nalik srednjovekovnim slikama pakla u crkvenim oltarima, bio je idealna prilika da se iznudi poslušnost kao uvod u dalje ograničenje građanskih sloboda i zabranu kritičkog mišljenja koje odstupa od zvanične linije. Iako svestan da zbog ovakvih pogleda rizikuje da bude označen kao “teoretičar zavere”, Vighi ponavlja da je, zapravo, finansijski kapitalizam taj “transnacionalni Moloh” koji stoji iza čitavog pandemijskog cirkusa, dok je politika svedena na korporativno održavanje kuće koja se povija pod diktatom ekonomije.
Ubrzanje pandemijskog narativa, smatra Vighi, tiče se implozivne prirode hegemonije finansijske industrije nad realnom ekonomijom; zapravo, praksa da se umesto ljudskog bića angažuje novac da volšebno stvori još više novca dostigla je gotovo potpunu nezavisnost od realne ekonomije, čija se profitabilnost strmoglavila do te mere da je sistem bio prisiljen da izmisli beskorisne poslove kako bi se održao privid strukturne doslednosti i održivosti. On podseća da je čak i Marks predvideo da će, kako budu rasle investicije u visoku tehnologiju, profitabilnost kapitala padati jer eliminisani ljudski rad neće moći više da se resorbuje na istim nivoima zaposlenosti i proizvodnje. Iz „radnog društva“ svet neumoljivo mutira u „društvo bez posla“ i stoga se sve više dobrovoljno prepušta rizičnoj finansijskoj alhemiji koja profit traži u špekulativnoj sferi.
„Bezlična“, anonimna moć finansijskog kapitala da se prerušava upućuje na glavni simbol borbe protiv pandemije – na masku. Vighi kaže da postoji nešto očajno i tragikomično u obavezi nošenja maske a što ga podseća na Beckettov i Joneskov teatar apsurda jer metaforički ukazuje na samu suštinu COVID ideologije – bezličnost kapitalističke moći. Drugim rečima, obavezu nošenja maske Vighi tumači ne samo kao dobrovoljno ropstvo i “meku dehumanizaciju”, već i kao pokušaj da se čovečanstvo nasilno upodobi anonimnosti savremenog kapitalizma, njegovih ciničnih ali i kriminalnih potreba: “Anonimni kapital zahteva anonimne (izolovane, depresivne, nemoćne) podanike“.
Vighi smatra da uvođenjem produženog vanrednog stanja “kapitalista Moloh” želi da utiša čitavu planetu previđajući da time rizikuje samouništenje: “Iza maske homo pandemicusa krije se ciničan i tup osmeh homo economicusa koji, uništavajući njegovu prošlost, uzalud pokušava da se spasi od protivrečnosti koja ga polako ali sigurno proždire. Neki na levici sa nestrpljenjem gledaju u ovo implozivno ubrzanje, verujući da to konačno može stvoriti kolektivnu svest o ugnjetavanju i neophodnosti promene paradigme. Može izgledati kao ubedljiva teorijska poenta, ali zapravo mi svedočimo uspešnom maskiranju kapitalističkog haosa kroz podmukli ideološki narativ koji više ili manje pogoduje otvorenoj obnovi fašizma…”
Bez razvijanja kolektivne kritičke svesti o trenutnoj nevolji, tvrdi Vighi, probudićemo se u neofeudalnoj, digitalnoj distopiji devetnaestog veka u kojoj će doći do rasta siromaštva i očaja praćenih masovnim pobunama i ratovima. Umesto razvoja vakcine protiv koronavirusa, smatrao je Vighi u novembru 2020, trebalo je hitno patentirati vakcinu protiv pravog virusa kojim je zaraženo gotovo čitavo čovečanstvo – virusa korporativnog kapitalizma.
Stella polare 