Пре више од деценије објављен је српски превод књиге Манипуляция сознанием (Манипулација свешћу, Весна инфо/Преводилачка радионица Росић, Београд 2011), руског хемичара, теоретичара науке, социолога и политиколога Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе. И поред не тако кратког живота овог превода, он се до данас успешно провлачио испод радара наше јавности. Отуда и овај покушај скретања пажње на текст у којем се аутор детаљно бави феноменом масовне манипулације у сврху остваривања политичке и друштвене превласти. Кара-Мурза нам овде нуди одговоре на питања: ко и због чега манипулише свешћу и чему то уопште служи.
Најпре о разлозима. Аутор нас у тему уводи подсећањем на тезу Макијавелија и Грамшија да се власт обезбеђује не само силом, већ и пристанком. Уосталом, и велики инквизитор (Браћа Карамазови) каже: „Јер ко треба да влада људима него ми, који владамо њиховом савешћу (…)“. До пристанка се, тврди Кара-Мурза, долази управо манипулацијом свешћу народа. Родно место ове технике је западно, грађанско друштво. У ауторитарним, дакле незападним, системима, такви подухвати нису потребни, будући да се ту власт осигурава непосредним средствима силе.
Кара-Мурза се посебно бави начином на који се манипулација спроводи у незападним, односно неграђанским и нелибералним друштвима. Она су, тврди аутор, идеократска, односно почивају на „светим“ идејама и симболима. Додаћемо, и митовима. Тај сплет симбола, предрасуда, традиција и представа Кара-Мурза назива културним језгром друштва. До успоставе хегемоније у таквој заједници долази се подривањем тог језгра. Од исхода те борбе значи хоће ли друштво отворити врата манипулатору: „Ако противнику пође за руком да у те идеје угради вирусе који их разарају, победа је обезбеђена.“
Међутим, и у таквој заједници нису сви слојеви једнако подложни манипулацији. Кара-Мурза примећује да су рањиви они делови заједнице код којих је развијено логичко размишљање. Са друге стране су они сегменти друштва код којих се размишља пралогички и примитивно. Тај систем мишљења мистицизму даје предност у односу на логичне узрочно-последичне везе. Управо ово примитивно мишљење, карактеристично за ниже стратуме друштва, успешно штити од манипулације. Оно је, каже се у књизи, „армирано примесама ирационалних представа“. Ту тезу аутор поткрепљује искуством перестројке. Манипулација совјетским друштвом је била најуспешнија у највишим слојевима, које одликује логичко размишљање. С друге стране, мишљење сељака показало се као најотпорније.
Пут којим се из мишљења избацују нелогички утицаји (метафизика, предрасуде, табуи…) јесте рационализам. Оно што ту претекне је разум, који је „беспомоћан пред роварењима ђавола“. Из мисаоног процеса се уклањају и представе о добру и злу. Тиме је мишљење, лишено „острва традиције“, које „сигнализира опасност“. Тада манипулационе радње могу да почну.
Сергеј Кара-Мурза сада прелази на сам процес манипулације, идентификујући његове главне алате и процедуре. Велику важност, при том, придаје језику. Тврди да манипулатор ствара вештачки језик, кварећи, истовремено, аутохтони језик, који проистиче из „дубине културе“ једног народа. Такав, аутентични језик нарушава се речима-амебама, које су одвојене од живота и смисла. Мисао човека новог језика постаје дестабилизована: „Проговоривши речима без корена човек је почео да живи у подељеном свету, и у свету речи више нема на шта да се ослони.“
Затим долазе други инструменти: одвлачење пажње, стално понављање, креирање стереотипа, брисање историјског памћења. Када је реч о овом последњем, историја постаје, речима Јохана Хојзинге, „оруђе лажи на нивоу државне политике“. Кара-Мурза цитира и британског редитеља Кена Лоуча, који је на промоцији једног свог филма у Мадриду подвукао да је важно „да историју пишемо ми“.
Као важно средство манипулације аутор види митове: црне (негативне) и беле (позитивне). Пример белог мита је евроцентризам, који Кара-Мурза види као метаидеологију Запада. Ту се Европа, односно Запад, види као универзално и једино решење, односно као „најбољи од свих светова“. Тачност тог мита Кара-Мурза оспорава позивајући се на Леви-Строса, који је тврдио да „се статус човечанства не може приписати једној раси, култури или друштву“, односно да „ниједан део човечанства не поседује формуле примењиве на целину“. Тиме Леви-Строс директно негира потребу вестернизације незападних култура.
Манипулатор свој циљ спроводи и индустријом неморала, односно перманентном сексуалном револуцијом (видети о томе овде). Аутор каже да се човеком пољуљаног морала лакше манипулише, односно да се тиме атакује на културно језгро и уклања психолошка заштита од манипулатора.
Кара-Мурза посебно разматра субјекте манипулације. Школа одрађује добар посао, стварањем „човека масе, напуњеног подацима за извршавање контролисаних операција“. Ово биће, лишено универзалног образовања, сачекује, затим, научник. „Научном свештенству“, по аутору, припада важна улога у легитимисању идеја манипулатора. Човек је, наводи Кара-Мурза, немоћан пред ауторитетом науке. Зато је носиоцима манипулације важно „припитомљавање научне елите“. Ту се аутор позива и на Грамшијеву тезу о интелектуалцу, као кључном актеру остваривања хегемоније у друштву.
И сам научник, Кара-Мурза није против науке и примене рационалног у науци. Он се, међутим, противи научности, која наступа кад наука напусти лабораторије и сиђе у друштво. Ту се аутор позива на речи Берђајева: „Нико озбиљан не сумња у вредност науке. Наука је непобитна чињеница потребна човеку. Међутим, може се сумњати у потребу и вредност научности. Научност је преношење критеријума науке на друге области духовног живота (…) Научност почива на вери у то да је наука врховни критеријум читавог живота духа, да се распореду који она успостави сви морају покоравати, да њене забране и одобрења имају пресудан значај свуда.“
Прихватити језик противника, или чак пријатеља – значи неосетно постати његов заробљеник
Незаобилазни инструмент манипулације су и медији. Они се, према Кара-Мурзи, служе различитим техникама манипулације. Непрестано понављање истих фраза које отупљују разум, стварање вештачког језика, пуњење јавног простора безбројним информацијама (демократије буке) које онемогућују проналажење смисла, неки су од медијских техника манипулације. Манипулација се прикрива лажним плурализмом медијске сцене, при чему ни алтернативни медији не нападају главне токове манипулације.
Ток манипулације Сергеј Кара-Мурза илуструје примером совјетске перестројке. Она је спроведена по Грамшијевој формули – атаковањем на свест совјетског друштва. Саму перестројку аутор назива програмом разарања културног језгра. У језик су уведене речи-амебе: „демократија“, „грађанско друштво“, „правна држава“. А Кара-Мурза подсећа: „Прихватити језик противника, или чак пријатеља – значи неосетно постати његов заробљеник.“
Разорено је, осим тога, историјско памћење, исмевањем и омаловажавањем „камена-међаша“ руске/совјетске историје. Представе о Западу претворене су у жудњу. Покренута је и промена антрополошког модела, подстицањем тежње ка уживању, која се супротстављала, тврди Кара-Мурза, темељним вредностима руског друштва: неграмзивости, солидарности, једнакости (јер уживања нема без ресурса, који су увек лимитирани). Ова антрополошка перестројка одвијала се подстицањем социјалдарвинизма и малтузијанства. Тако је, 1992. године директор Института за етнологију и антропологију Руске академије наука истицао да су доминација, неједнакост и такмичење природни механизми људске заједнице. То су заиста тешке речи у друштву са дугом историјом егалитаризма.
Експеримент је, међутим, успео, што Кара-Мурза приписује, поред осталог, „лаковерности совјетског човека, проистекле из потајне вере у светост речи“. Радило се о нечему, са чиме совјетски и руски човек није имао такав непосредни додир: „Рус се у претходној историји није суочавао са Макијевелијем. И црква, и цар, и КПСС (Комунистичка парије Совјетског Савеза – П.Д) су, наравно, говорили неистину, али је то била неистина ритуала, својеврсна етикеција. Она људску свест није изобличавала, нити лишавала здравог разума. Људи су се у годинама перестројке суочили са непознатом лажи – таквом која се не препознаје, а истовремено разара опредељења“.
Операција масовне промене свести у време Перестројке је успешно спроведена. То је све имало кардиналне политичке, геополитичке, економске и културолошке ефекте. Уследила је мрачна деценија на читавом постсовјетском простору. То, свакако, већ знамо.
Овако је тај епилог видео Сергеј Кара-Мурза: „(…) Прешавши на језик неодредивих појмова (совјетски човек) је изгубио могућност општења и дијалога са својима, па чак и са самим собом. Логика се поцепала, тако да човек више није у стању да формулише и до краја осмисли чак ни прилично једноставан проблем. Мишљење огромних маса људи и политичара, који заступају њихове интересе, постало је некохерентно. Људи не могу да повежу крај с крајем и развију пројекат који би их објединио – ни пројекат отпора, ни пројекат изласка из кризе. Они чак не могу ни да јасно изразе шта би то хтели. Прихвативши уместо јасно усвојених животних појмова појмове-идоле, идеолошке фантоме, чији смисао није одређен, преко стотину народа СССР-а доспело је у руке политичких пробисвета. Подржавајући или одбацујући понуђене пројекте који предодређују њихову сопствену судбину и судбину њихове деце и унука, милиони људи су се управљали према лутајућем пламену својих фантазија.“
Stella polare 