ЛОС АЛАМОС: ФИЛМ ДЕЈАНА ВЛАИСАВЉЕВИЋА НИКТА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)
У децембру прошле године сам на Фестивалу мета филма гледала један необичан филм, Лос Аламос, Дејана Влаисављевића Никта. Није једноставно рећи да ли је то филм који припада домаћој или страној продукцији: филм је добио назив по граду који се налази у савезној држави Нови Мексико, САД, у којем је извршена проба атомске бомбе 1945. године, а његова радња смештена је „у Београд у блиској будућности“, како на уводној шпици пише. Осим тога, обавештајна операција спасавања српске државе од југословенског пуча, око које је сплетена радња филма, носи назив Лос Аламос. Друго: Дејан Влаисављевић Никт (режија, кастинг, монтажа, музика, глума…), живи у Америци, али његови филмови, попут овог, тематизују наш простор и нашу историју. У филму играју домаћи и страни глумци, а сам филм „спакован“ је негде у Америци. На крају, судбина Београда, Србије и простора бивше Југославије је и у овом филму доведена у везу са Америком и Британијом. Срећом, постоји категорија филма којом се поменути раскораци и крајности могу превазићи и обухватити, а зове се зове евроамерикана. Лос Аламос спада управо у евроамерикану, с тим што се европски део ове евроамерикане односи на простор бивше Југославије, на Србију и на српско и југословенско филмско и историјско наслеђе. Лос Аламос спада и у категорију мета филма, односно филма у који су уграђене референце на друга, старија дела светске и домаће кинематографије. Самим тим спада и у референтни филм. И то је његова најзанимљивија димензија. Када је неко, попут мене, истовремено и историчар и љубитељ филмске уметности, онда овакав филм може да му „разнесе мозак“ и да му заокупи мисли на дуже стазе.
Па, чега све у том филму има?
Кренимо неким могућим редом…
Прво, док је „европски удео“ у овој евроамерикани београдско-српско-југословенског порекла, најочигледнији израз „америчког удела“ у њему има омаж ноар филму. Џони Палуба, детектив којег игра Ди-Ви Никт (режисер филма), не само да у лицу има оштрину црта глумаца ноар филмова, не само да његов ревери-шешир-стајлинг упућује на епоху ноара, већ га током филма прати фатална жена каквих у ноару највише и има. Тој лепотици (Александра Ширкић), ни мртвој ни живој, стварној и нестварној (као што је и све друго у овом филму), додељен је пратећи симбол – дрвена ћиу-ћи птичица – која Џонију Палуби дошаптава вести „са онога света“, па детектив тако унапред зна ко је мртав, а ко жив, што му олакшава истрагу. Упамтите ово трансцендентно место, јер ће их бити још касније! Као и све друге фаталне жене, Светлана Џонију Палуби наговештава и његову смрт у коју ће и сама бити уплетена, али Џони не би био то што јесте да и најављену му смрт детективски не надиграва. Иначе, Џони Палуба је лик који, по замисли његовог творца Дејана Влаисављевића Никта, живи већ свој трећи филмски живот. Надимак Палуба је – како ми је једна птичица рекла – стекао тако што је, пре одласка у Америку, режисер у свом београдском животу живео у Ломиној улици, доживљавајући је као подножје, односно као палубу Теразија. И да, осим што је референтан, филм је и аутореферентан, јер на зидовима ентеријера у којима је филм сниман, можемо видети постере Влаисављевићевих претходних филмова. И не само то, добар део филма (о чему ће касније бити више речи), посвећен је авио-макетарству, вероватно личној малој страсти којој режисер робује. Никт је и стрип-цртач, а један од његових стрипова посвећен је српском „конструктору авиона, доктору Павловићу, којем се у Америци после Другог светског рата губи сваки траг“, па је и Павловићу и стрипу о њему у филму дат простор – мала филмска ниша која љубитеље авио-тема одметнутим путем води некуд даље. Пре него што се упустим у покушај описа сложености овог филма, ваљало би да напоменем и једну ствар о Влаисављевићу која би могла бити од користи у настојању да се Лос Аламос некако ментално обради и разуме. Никт је као режисер потекао из традиције експерименталног филма. Као деветнаестогодишњак је 1986. године снимио веома необичан и тада запажен филм, Мејд ин Југославија, а који се, као и Лос Аламос, може обухватити и обрадити само асоцијативним путем (Made in Yugoslavia можете погледати овде).
Као што је у „америчком делу“ ове евроамерикане омаж дат ноар филму, тако је и у његовом „европском делу“ пажња посвећена домаћој филмској традицији. Најупечатљивији је Влаисављевићев однос према домаћем референтном и мета филму – рекама понорницама наше филмске баштине. Овде је тај правац наше кинематографије дотакнут кроз лик режисера којег (гле случаја!) игра Небојша Пајкић, тумачећи лик Николе Кракова (вртлозима референци у овом филму нема краја, ово је директна асоцијација на Станислава Кракова). Три су ствари интересантне: Небојша Пајкић је у својим филмским критикама својевремено указивао на појаву и значај мета филма и референтног филма, као и на евроамерикану, друго – исто то посведочио је у недавно снимљеном документарном филму кроз интервју у којем је учествовао и Дејан Влаисављевић Никт (уз Сашу Радојевића, филм можете погледати овде 1, ovde 2, ovde 3), и треће – у Лос Аламосу лик Николе Кракова дубоко је испреплетен са државним структурама и обавештајним службама (служба наводно омета снимање његовог филма тако што му убије главну глумицу). И још један детаљ: Лос Аламос се својом цитатношћу надовезује на традицију постојања споредног тока у наративу, екскурсивне приче која гледаоцу отвара посебан универзум испреплетених значења (као у сценаријима и филмовима Бранка Вучићевића, Томислава Готовца, Слободана Шијана, Небојше Пајкића, Јоце Јовановића, Љубомира Шимунића, Саше Радојевића, Милутина Петровића). Везом са домаћим филмским наслеђем можемо сматрати и онај део филма у којем је, као и у филму Уна, поверљиви разговор снимљен на касете за које су заинтересоване српска и југословенска служба.
Но, нема филма без историје. Укратко, у овом филму тајна служба „ОСОЈ“ (скраћеница од „оружане снаге ослобођења Југославије“) покушава да, уз помоћ Американаца и Британаца, „ослободи Нову Југославију“ (од српске службе), тако што ће државни пуч истовремено бити изведен у Београду, Загребу и Љубљани. Свима онима којима је овде срце стало – нека не брину, јер на крају филма побеђује српска обавештајна служба тако што успева да спречи стварање нове Југославије. Организатора пуча на домаћем терену, генерала мајора Душана Симовића Кастера („ноторног Југословена“), игра Славко Штимац. Знајући да спрема државни удар, српска служба га је затворила у лудницу из које је он побегао. Ипак, српска служба је (као у свакој гротески или не?) свеприсутна и свеспособна, па за најближег сарадника Симовићу успева да наметне свог агента, Тадију (одличан Милош Танасковић). Побуна је, као и 27. марта 1941. године (прва „обојена револуција“ на Балкану?), требало да крене из војске, односно из ваздухопловства, по британском налогу. Душан Симовић Кастер ову улогу завршава тако што га контраобавештајна служба (КОС) „спакује три метра испод земље“. Овакав, на историји само донекле заснован трансисторијски уметнички приказ могућег развоја догађаја „у блиској будућности“ у Србији, долази из домена контрачињеничне историје („шта би било кад би било“ и „шта би било да је било“ принципа), на којем су засноване многе успешне серије и филмови.
У спасавању савремене Србије од идеје „новог југословенства“, учествују детектив Никт (који од војне службе добија задатак да пронађе Пајкићеву, односно Краковљеву несталу глумицу, потенцијално умешану у пуч), контраобавештајна и обавештајна служба. Овај део о ангажовању војне службе, односно инспектора Тодорова (Саша Радојевић) је најзанимљивији: инспектору Тодорову (какав је ово призвук бугарског наслеђа у српској служби?), „дубока држава“ додељује задатак да се бави операцијом Лос Аламос. Предмет му је удељен у „Симиној улици“ (алузија на „Симиновце“?), а његов колега и возач је „Лека-сељак“ (Ранковић?) којег тумачи Петар Милошевић. Најсимпатичније у филму је то што задатак спасавања Србије води „мртва душа“ (из система) – Мика Гогољ (Предраг Бамбић). Омаж Гогољу је овде фантастичан, као и његовом делу „Мртве душе“, јер су оне те које спасавају савремене Србе од југословенске, америчке и британске пошасти („…кад Гогољ каже да нешто треба да се ради, онда треба да се ради!“). На почетку текста рекох да обратите пажњу на трансцедентна места у филму, јер, поред „птичице која доноси вести са другог света“, бригу над савременом Србијом води и једна Гогољева „мртва душа“. И у томе је чар асоцијативног капацитета овог филма за који се види да има далеке везе са експерименталним филмом – његова снага је у спајању неспојивих елемената на необичан начин. Успостављене везе између симбола нису јасне, није очигледно одакле такве идеје стижу, у тражењу смисла вам евентуално може помоћи некакав гешталт механизам, али је суштински филмска структура отворена. Другим речима, онолико колико знате о „Мртвим душама“, толико ћете знати и о сили која води савремену Србију, онако како схватате Гогоља, тако ћете схватити и овај филм. Јасна историјска структура је кроз ликове, хронологију и бочне референце разбијена тачно толико да свако, с обзиром на своја знања, доживљаје и опредељења може ментално и естетски учествовати у филмском наративу. И, у ствари, о томе се у овом филму и ради: не о историји, не о службама, не о Србији и Југославији, већ о нивоима комуникације савременог гледаоца са националном историјом кроз филтер евроамерикане. Звучи сложено, али није. То је само један од начина на који алтернативни филм може да функционише.
Уколико гледаоце специјално не занимају историјске и обавештајне димензије овог филма, остају му споредни коридори из његовог садржаја. Ево чега још у филму има (без претензија да попишем и приметим све): у филму се појављује песник Тин Дис (његов лик тумачи песник Ђорђе Матић који, алудирајући на ситуацију у савременом српском друштву, завршава стиховима „фалимо ми сами“), помиње се „најважнији пандур српске лектире“ – Божа Максимовић, ту је и „Прохујало с Вихором“, „Врата перцепције“ (Дорси), затим главна глумица (Ана Бретшнајдер) се зове Тонка (песма Нових Фосила), још се виде или помињу Боб Марли, Борхес, вестерн филмови, браћа Лимијер, има православних икона, али и Тибета, Јукиа Мишиме, белоруских цигарета, Армањака, Месершмит авиона, Џона Вејна, Роже Вадима, „господина Павла Пижона“ – Француза који петља са авио-макетама (а којег сјајно тумачи Арнауд Хумберт), затим је ту и лик инжењера Стојана Окодера (Горан Кољанин), у филму има неузвраћених, немогућих и новостечених љубави (Инспектор Тодоров има нову симпатију – докторку Јелисавету коју игра Виолета Голдман, а која је напустила психијатријску болницу и посветила се езотерији, сарађујући помало са службама и кријући се иза лажног имена Дивна Сондермајер – асоцијација на пилота Андрију Сондермајера?), ту је и Реј Миланд, „фамилијарно несвесно код Срба“, затим је ту и собарица Јулија (одлична Јована Стевић) као илустрација свеприсуства и будног ока службе (не знам зашто ми овде на памет пада француски филм Мишела Девила Досије 51 из 1978. године…), а ту су и страни инвеститори који „умеју да препознају праве вредности“, док макете летилица прерастају у савремене дронове…
Добро… негде мора да се стане. Листу референци можете продужити сами. У суштини, Лос Аламос је филм који продужава традицију алтернативног филмског мишљења и изражавања, крећући се у оквирима евроамерикане, ноара и референтног или метафилма. Филм Лос Аламос има умирујућу и узнемирујућу димензију.
Умирујућа: нуклеарна експлозија југословенства је, бар што се блиске будућности Србије тиче – предупређена бригом ликова из руске књижевности.
Узнемирујућа: то је само филм.
Stella polare 