Данијела Јовановић, Сећање и Други светски рат: (П)огледи, Службени гласник, Београд, 2025.
[…]
Малочас смо рекли да је Платон заговарао јединственост знања, а опет, песнике је избацио из своје идеалне државе јер „ако је веровати песницима онда нeправду треба чинити, па од користи коју она донесе треба принети жртву. Ако смо, наиме, правични, богови нас неће кажњавати, али ћемо остати без користи коју доноси правичност“.[1] Дакле, Платон сматра да су песници његовог доба тврдили да ће богови све очистити од грехова, зато је био против њих јер одричу важност правичности која је по његовом мишљењу најузвишенија особина која треба да руководи и човеком и државом. Он чак песнике ставља испод занатлија пошто песници, као чаробњаци и софисти, дају варљиве слике и побуђују многе страсти које кваре душу што је погубно за васпитање младих. Сматрао је да млади треба да се васпитавају искључиво у духу филозофије јер филозофија подразумева волети оно истинито и не припасти привиду, а песништво је све саткано од привида. Чини се да су просветитељи и њихови настављачи изабрали да следе само овај део Платоновог система мишљења што ће касније довести до оштре поделе, па чак и сукоба, који и даље пламти између тзв. хуманистичких наука и егзактних.
Питање духовне стране човека се тако, с просветитељством, сели готово искључиво у област уметности. Чини се да су се једино у уметности, књижевности на првом месту, кроз бурни период просветитељства, либерализма и позитивизма који су били усмерени једино на будућност, чували прошлост и памћење на њу. Књижевност је наставила да бива заокупљена духовном страном човека чији је важан део сећање, те тако, у периоду доминације науке, књижевност постаје, на неки начин, њена противтежа. У песми „Ламија“ Џон Китс готово узвикује: „Филозофија ће одсећи Анђелу крила“ и пита се „да ли све чари нестају на пуки додир хладне филозофије“[2] протестујући против тог новог научничког духа који је свуда продирао и, како се њему чинило, остављао пустош иза себе. У разговорима с Екерманом, Гете је наводио да је искључиво душом примао утиске, и да је мишљења да „што је неки поетски производ неизмерљивији и разуму несхватљивији, утолико је бољи“[3] За роман пак каже да је приступачан разуму, али да то не значи да је бољи. Гете тиме продубљује јаз између науке и поезије тј. свега онога што се прима душом. Иако су Гетеови савременици били велики мислиоци немачког идеализма попут Канта, Фихтеа, Шелинга и Хегела, сам Гете гајио је велики отпор према филозофији и препоручивао је одбацивање сваке филозофске спекулације и непристрасно предавање обиљу искуства.[4] Дакле, ту имамо удаљавање уметности чак и од филозофије. Шели и Бајрон су попут Гетеа сматрали да је једино човек који ствара, дакле уметник, најближи божанству. Из тога произилази да су уметници задужени и за сва метафизичка питања, а не филозофи. Тако се даље распламсала борба филозофа и песника коју је започео још Платон.
Ова питања су мучила и Андреа Жида: „И он [научник] трага за архитипом ствари и закона, њиховог редоследа; он поново саставља један свет – најзад, идеално једноставан – у коме се све нормално сређује. […] јер, он [научник] се зауставља на привиду, и, жељан извесности, он себи забрањује да само наслућује. Песник, он који зна да ствара, наслућује кроз сваку ствар, и једна једина му је довољна, симбол, да му открије архитип; он зна да је привид само изговор, одећа која је скрива и на чему се задржава профано око; али која нам показује да је она ту.“[5]
[…]
О тој великој моћи поезије сведочи нам Примо Леви, италијански Јеврејин који је крај рата дочекао у Аушвицу. У својој мемоарској књизи Зар је то човек говори нам о томе како је у логору другом логорашу, Французу с надимком Пиколо, рецитовао стихове из Дантеове Божанствене комедије, преводећи их с муком на француски, борећи се истовремено с француским језиком и својим сећањем:
„Мислите – рекох – на ваше постање:
Није вам живјет ко што скот је свико,
Већ вам је крепост тражити и знање“[6]
и затим додаје: „Као да и ја то чујем први пут: као звук трубе, као глас Божији. На тренутак, заборавио сам ко сам и где сам. Пиколо ме моли да поновим. Како је добар, Пиколо, приметио је да ми то прија. А можда ту има још нечега: можда је, упркос бледуњавом преводу, примио поруку, осетио да се односи на њега, да се односи на све људе на муци, а нарочито на нас; и да се односи на нас двојицу који се усуђујемо да размишљамо о тим стварима с моткама за супу на рамену. […] Дао бих данашњу супу кад бих знао како да повежем ’јоште не видјех планине’ с крајем. Напрежем се да их дозовем у сећање помоћу рима, жмурим, гризем прсте: али не помаже, остатак је мук.“[7] И читалац заиста осећа његову муку због мука, његову велику жељу да се сети, да повеже стихове и да се тако повеже са пређашњим човеком, оним од пре нечовештва. Рецитујући Дантеове стихове „да такве јоште не видјех планине“, Леви каже: „А планине, када се виде издалека… планине… ох Пиколо, Пиколо, реци нешто, говори, не допусти ми да мислим на своје планине, које су се помаљале у сутон, кад бих се враћао возом из Милана у Торино!“[8] И тако Леви и у нама покреће лавину болних осећања и сећања…
[…]
Иако је већ речено да памћење у систему мишљења просветитеља није уживало велики углед, постојали су изузеци. Волтер је у познијој животној доби написао кратко прозно дело Авантуре Меморије у којем, по налогу Мнемосине, њене ћерке музе одузимају човечанству памћење и тиме свет бацају у хаос. Разлог је био тај што су се и Мнемосина и њене ћерке наљутиле на човечанство због њихових идеја које је заступала „Неразумна“ (анаграм: La Sorbonne – Nonsobre) и Декарт, да се људи рађају с идејама и знањима која су им урођена те стога чула и памћење немају никакву важност за људски живот и цивилизацију. „Неразумна“, којој се придружују језуити, јансенисти и чланови париског суда, за које Волтер каже да су велики и древни филозофи, одлучују да забране свих пет чула и памћење. Мнемосину и њене ћерке то много наљути и музе одлуче да уместо писања сатире о древним париским судијама, језуитима, јансенистима и „неразумној“, јер сатире никог не поправљају а будале провоцирају и чине их још злобнијим, одлуче да човечанству одузму све памћење. И тако се једног дана сви људи пробуде без знања о било чему, ни језици више нису постојали, а људи чак више нису знали ни како да задовоље основне животне потребе те им је претило изумирање. То је ишло дотле, каже Волтер, да су „врховни судија и надбискуп ишли потпуно голи“. После неколико дана, музе су се сажалиле на ову јадну расу и затражиле су од мајке да им опрости и врати памћење. Она им опрашта уз речи: „Имбецили, опраштам вам али ово запамтите – без чула нема памћења, а без памћења нема разума.“ [9]
[…]
Дана 8. маја 1995. Немачка је први пут учествовала, заједно са земљама победницама, у обележавању годишњице завршетка Другог светског рата. У својим говорима, тадашњи немачки канцелар Кол и немачки председник Херцог, инсистирали су на индивидуалном сећању на рат које се преноси унутар породице, изводећи закључак да су, на крају, сви на неки начин били жртве рата, и да разлике између жртава и оних који су чинили злочине не треба да буду предмет јавних дебата. „Не постоји заједнички именитељ свих различитих сећања и осећања. Зато треба да их поштујемо као егзистенцијална искуства другог о којима не треба расправљати“,[10] рекао је тада канцелар Кол.
Тиме су оба државника инсистирала на признавању статуса жртве свима, укључујући војнике на свим странама, као и на томе да се свим војницима призна и статус хероја. И француски председник Митеран је у свом говору 8. маја у Берлину хвалио храброст обичних немачких војника истичући да њихове униформе и „идеје“ нису од важности будући да су и они били жртве тоталитарног режима.[11]
[…]
Представљањем свих учесника рата као жртава ови државници су, верујем, желели да делују у духу помирења и европског јединства што је, с једне стране, разумљиво ако се има у виду будућност ЕУ, али, с друге стране, то је морало изазвати и револт с обзиром на то да подразумева укидање расправе о томе „како је заиста било“, стављајући тиме истину у други план и дајући предност личном сећању које се преноси искључиво унутар породице. То нас може довести до закључка, како тврде неки европски аутори, да не постоји истинско историјско памћење нити права историјска рефлексија унутар ЕУ. Као пример се наводи истраживање које је недавно било спроведено у Немачкој у виду разговора са члановима 40 породица када су обављена укупно 182 интервјуа. Истраживање је открило постојање велике разлике између званичне и приватне културе сећања у савременој Немачкој. Утврђено је да ученици добро познају период нацистичке Немачке, као и да су упознати са злочинима који су били почињени, али да, исто тако, код њих постоји тенденција да развију приче о херојству сопствених баба и деда и да их уклопе у наратив о отпору против нацизма. Тако су, су у очима већине унука, нацистичке деде постале припадници покрета отпора, а сопствени рођаци жртве. [12]
Ово нас поново враћа на важност питања истиносне вредности историјског знања иако га постмодерна релативизује. Током суђења у Нирнбергу, Геринг, Розенберг и остали нацистички званичници сопствене злочине правдали су туђим злочинима. Инсистирали су на томе да су савезници са само две бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки убили више жена и деце него Немци током целог рата, док су током бомбардовања Хамбурга, за само неколико сати, убили 30.000 цивила, да је Британија одувек спроводила злочиначку политику у колонијама, а америчке власти према домороцима и слично.[13] Сопствене злочине нису видели јер су туђи, по њиховом мишљењу, били исти ако не и већи. Донекле је то тачно – злочини су на свим странама били неописиво страшни. Проблем лежи у томе што су нирнбершки оптуженици уопште могли да посегну за таквом аргументацијом.
[…]
Исто тако, не треба да нас чуди што су они посегли за том аргументацијом будући да су, на неки начин, имали на својој страни међународни закон, односно могућност тумачења закона у сопствену корист. Анекс Хашке конвенција о рату IV из 1907. давао је окупационим силама овлашћење да на нерегуларан отпор одговоре репресалијама[14] што је заправо значило да цивили, уколико учествују у герилском рату против окупатора и падну у заробљеништво, подлежу истим мерама као и ратни заробљеници. То свакако није подразумевало и њихово убијање, али се та тачка конвенције могла и тако тумачити што је и чињено. Суђење Вилхелму Листу и другима, укључујући и Франца Бемеа који је извршио самоубиство пре почетка суђења, које је било вођено у Нирнбергу од 8. јула 1947. до 19. фебруара 1948. због убијања таоца на окупираним територијама у Грчкој, Југославији, Албанији и Норвешкој, покренуло је питање да ли је пракса убијања талаца у рату ратни злочин. Обичај узимања цивила као талаца и њихово убијање за одмазду ради умиривања становништва на освојеним подручјима први пут су спровели Пруси у француско-пруском рату, а потом и остале зараћене стране у Првом светском рату али једино су га нацисти спроводили систематично.[15] Суд је пресудио да њихово убијање није у супротности с међународним законом о рату и ратовању, али да су предузете мере одмазде биле претеране, дакле, да јесте у питању злочин али не ратни злочин. По речима судија: „Хашка конвенција нигде не означава такве обичаје злочиначким, нити било којом реченицом прописује, нити се било где помиње суђење преступницима и њихово кажњавање.“[16] За разлику од судија, аутор увода извештаја комисије за ратне злочине Уједињених нација из 1949. истиче да би морала да постоји разлика између талаца који нису били наоружани и нису учествовали у оружаним сукобима, дакле цивила, и оних који су учествовали у сукобима. Он, такође, сматра да узимање талаца јесте у супротности с Хашком конвенцијом на чије одредбе се суд позвао кад је доносио одлуку, будући да она каже да уколико се цивили заробе због пружања отпора окупатору буду третирани као ратни заробљеници, што Немци нису чинили. Исто тако, Хашка конвенција (члан 46) налаже да се поштују и сачувају индивидуални животи на окупираној територији. Аутор увода овим замеркама заправо устаје против легалности узимања талаца у рату уопште што је и једини морално исправан начин гледања. Све што се тиче ове пресуде је дубоко проблематично, а на првом месту сама идеја која ипак лежи у суштини Хашке конвенције о рату – да је злочин оправдан чиме се злочинци ослобађају кривице и осећања кривице будући да се окупационим силама дају овлашћења да на отпор одговоре репресалијама. Посебно је проблематична и очигледна увреженост те идеје у људску цивилизацију у којој доминира принцип права јачег као изразито мушки принцип.
[…]
Изненађујуће је да су радови Хајнриха Бела, након рата, били изузетно читани у Западној Немачкој, нарочито његове кратке приче иако су говориле готово искључиво о рату о којем више нико није желео да слуша нити да чита. Претпоставља се да је разлог био тај што је Бел у њима рехабилитовао обичног војника учинивши од њега жртву. Оно што је занимљиво јесте да су приче које је написао непосредно по завршетку рата говориле и о злочинима обичних војника, међутим, њих су издавачи одбијали да објаве. Прича „Узрок смрти: кукаст нос“[17] која описује масовно убијање Јевреја у СССР-у које су починили немачки војници била је први пут објављена тек 1983. иако је била написана 1947. године.[18] Његове позније приче већ више не приповедају о злочинима, више су апологија обичног војника. Тиме се, могло би се рећи, Белов делимични заборав преноси на ширу заједницу и њено памћење.
Како многи сматрају, тај колективни заборав био је радо прихваћен. Кристијан фон Кроко наводи да у Западној Немачкој до темељног и систематског смењивања персонала и елите заправо никада није дошло, да су злочини и кривица одмах били заборављени и да се исто десило и у Италији и Француској. Педесете године у Западној Европи биле су обележене ћутањем када су у питању ратни злочини, република Сало, као и Виши. У Француској су непосредно након ослобођења 1945. колаборационисти били масовно стрељани – 10.842 Француза била су убијена без судског поступка због сарадње с окупатором, док је након образовања војних и специјалних судова њих 779 погубљено на основу пресуда.[19] Писцу Лују-Фердинанду Селину, који је због сарадње с Немцима морао да побегне из Француске, бесни Парижани упали су у кући и опљачкали је, док је гроб његове мајке био оскрнављен. Суд у Француској га је био осудио на годину дана затвора, међутим, пошто је у Данској одлежао затворску казну, било му је дозвољено да се врати у Француску. Рехабилитован је већ 1951. захваљујући спремности француске културне елите да му опрости. О свом „прогонству“ Селин је оставио трилогију – Од замка до замка, Север и Ригодон, књиге у којима, пишући о својим „авантурама“ приликом повлачења с Немцима, покушава да оправда себе али на веома суптилан начин будући да је био велики мајстор речи тако да читаоцу може и да промакне та његова намера. Његове реченице, чак и њихов ритам, имају моћ да заведу, да натерају читаоце да му поверују да је он заправо био жртва неправедног прогона, а да је антисемитизам његових ранијих радова био тек пука језичка игра.[20]
У јулу 1944. Селин се затекао у хотелу „Бренер“ у Баден-Бадену на вечери којој су присуствовале угледне званице, махом представници немачког крупног капитала, за које Селин каже су спремно чекали савезнике будући да су сви нагло постали „антихитлеровци“. Иако су рат и глад у пуном замаху, столови у хотелу „Бренер“ пуни су свега – кавијара, лососа, маслаца, шампањца… „Ратови који су беснели на седам фронтова и по свим морима не спречавају кавијар… масовно уништење, бомба З, праћка или мухоловка увек ће поштовати деликатесе угледних столова…“, критичан је Селин.[21] Занимљиво је да он, иако се повлачи заједно с Немцима, једе с њима кавијар – дели с њима хлеб, како се обично каже, издваја себе, не види себе као део њих већ као објективног посматрача јер је то једини начин да оправда себе и своје поступке, а то је било карактеристично за све припаднике деснице. У Француској се већ 1947. десница вратила у парламент а већина колаборациониста била је амнестирана током 1951. и 1952. године. Током педесетих година владе западних земаља биле су више заинтересоване за економску реконструкцију и организовање Европске заједнице, као и за колонијална питања, Француска нарочито, него да воде борбу с прошлошћу. Парадоксално јесте, али овде ћу се поново вратити Селину: „Права гвоздена завеса је између богатих и бедника… питања идеја су ситнице ако су имовине једнаке…“[22]
[1] Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1993, 44.
[2] J. Keats, Lamia, Part II, The Poetical Works of John Keats, T. Y. Crowell & Co, New York, Boston, 1884. (https://www.bartleby.com/126/37.html, последњи приступ: 17. 10. 2018).
[3] J. P. Ekerman, Razgovori sa Geteom, Rad, Beograd, 1960, стр. 8.
[4] H. T. Gаdamer, н. д., 61.
[5] A. Žid, Granice umetnosti, Kultura, Beograd, 1967, 9–10.
[6] Dante, Pakao, pev. XXVI, stih 118–120, преузето из: P. Levi, Zar je to čovek, Plato, Beograd, 2005, 98.
[7] P. Levi, н. д., 98–99.
[8] Исто.
[9] Voltaire, Candide, Zadig and Selected Stories, Indiana University, Bloomington, 1961, 325–328. (https://www.sas.upenn.edu/~cavitch/pdf-library/Voltaire_MemorysAdventure.pdf, последњи приступ: 15. 11. 2018); H. Vajnrih, н. д., 125.
[10] Цитат преузет из увода књиге: European Memories of the Second World War, edited by Helmut Peitsch, Charles Burdett and Claire Corrara, Berghahn Books, New York – Oxford, 1999, XV.
[11] Исто, XVI.
[12] Видети: H. Welzer, Grandpa Wasn’t a Nazi: The Holocaust in German Family Remembrance, The American Jewish Comitee, New York, 2005. (https://www.ajc.org/); M. Остен, Покрадено памћење: дигитални системи и разарање културе сећања: мала историја заборављања, Светови, Нови Сaд, 2005.
[13] Т. Todorov, Facing the Extreme Moral Life in the Concentration Camps,…, 237.
[14] Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its annex: Regulations concerning the Laws and Customs of War on Land. The Hague, 18 October 1907; Annex to the Convention: Regulations respecting the laws and customs of war on land – Section I: On belligerents – Chapter II: Prisoners of war – Regulations: Art. 4. (https://ihl-databases.icrc.org/applic/ihl/ihl.nsf/ART/195-200013?OpenDocument; последњи приступ: 10. 10. 2022).
[15] Law Reports of Trials of War Criminals, Selected and Prepared by the United Nations War Crimes Commission, Volume VIII, His Majesty’s Stationery Office, London, 1949. (Foreword by the Rt. Hon. The Lord Wright of Durley) (https://web.archive.org/web/20050208103050/http://www.ess.uwe.ac.uk/WCC/List1.htm; последњи приступ: 12. 10. 2022).
[16] Исто, 54.
[17] H. Böll, Cause of Death: Hooked Nose, The Collected Stories, Melville House, Brooklyn, New York, 2011, 600–606.
[18] J. H. Reid, „Private and Public Filters: Memories of War in Heinrich Boll’s Fiction and Nonfiction“, European Memories of the Second World War, 5.
[19] Ш. де Гол, н. д., III том, 45.
[20] D. Tate, „A History Full of Holes? France and the French Resistance in the Work of Stephan Hermlin“, European Memories of the Second World War, edited by Helmut Peitsch, Charles Burdett and Claire Corrara, Berghahn Books, New York, Oxford, 1999, 96.
[21] Л. Ф. Селин, Север, АЕД студио, Београд, 2005, 9.
[22] Исто, 103.
Stella polare 