Преводилац живи у разрокој души, Моли се икони мешовитог порекла, осликаној пре рођења Између две кључне кости
Једном сам четрдесет дана преводио начин на који говориш о ветру у равници, Поредио га са притворном тишином којом настањујеш брда, као покушај дома, Као сенка туђег наслеђа. Пренео сам твој говор, али не и ветар и у речима се уместо обећаног накита нашла само моја кошчата шака, празна.
Вековима преносим своје празне дланове Крхку линију живота будућег века
Хтео сам да чујеш тренутак свог рађања у белинама туђих култура, На просторима где никада нећеш челом љубити јалову земљу Рукама свештеника који те неће благословити Причешћима која не умеју да изгoворе сва твоја имена.
А онда, Процеп између слова погрешно су населили туристи, Као птице које криче Између два сна Ујутру. Мислио сам – то су буђења Била су то мраморна крштења.
И даље су ми дланови празни,
и даље копним на западу, копним на истоку.
И даље, ја трајем, јер траје неспоразум. Између наших и ваших речи Дишу истине утрнуте као заспале шаке, Траже да се и за њих искује прстен, Да се пронађе реч која је на обе обале звонка, Која призива близаначку природу сумрака, И оснива га, на рушевинама белине У два различита доба дана.
ГРОМ
Листајући плаве речнике Ловећи језиком свода Видовити гром бира тренутак у коме ми је дато да Га чујем Благослови ме да препознам Тренутак када сам препознат Када ветар откључа лозинком клетву у мојој зеници
Многооки лептири Пре него дођеш Ушивају своја дивља тела у прозирне честаре Препознају тренутак када се ветар спушта Пред твоје широкогрудо отварање Понављам ти Научи ме да препознам прозирне ствари у сумрак.
Посматрам те док се молиш у тој шуми У призору благо затамњеном Као кроз огледало у сутон На ивици грома ти седиш
Моје кањоне славиш као тронове На ивици грома ти седиш
Не да полетиш, Већ да допустиш да се спусти на тебе Тако си играо игру препознавања
ПЛУЋА ТИГРА
Ускогруда, заробљена у немирни скелет Плућима тужног тигра. Грудни кош ти је јалови север А жеље су ти болест коже помахнитала на Сунцу. Када се потписујеш, знаш да између твојих слова Стоји читав један континент.
ТИ
Зато што ми је дат дар огледала Отичу ми уморна колена при помисли Да ме неко у даљини погрешно тумачи Исправно сумњајући у моје постојање
мој двојник позајмљује шаке светаца мој двојник склон цветању у данима суше мој двојник охол као изненадна временска непогода
он тумачи порекло мог будућег лица мог израза гоњеног по катакомбама древне несреће коју подмлађујем собом убеђен да су слабости мојих модрица у ствари печати историје не угризи гладних паса на путу до искупљења што се оглашавају у каменим рефренима остављени блажени изван мојих закона
Они у грлу крију никад залајану тајну Да су једном Заслепљени непознатим одразом, пројављеним луталицама Издали своје порекло и Пожелели да буду ћукови после кише.
И ја сам једном зажелео да будем ти. Ипак, ти остајеш само нема кројачица Што зашива, унапред преварена, крст на нашим леђима.
Симона Дмитровић рођена је 1999. године у Београду. Дипломирала је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета универзитета у Београду. У зборнику Слово Ћирилово, у издању библиотеке Браћа Настасијевић, 2016. године објављује свој први филмски сценарио на енглеском језику под насловом On Shakespeare’s Deathbed. Добитник је награде „Млади Дис“ за 2024. годину, и друге награде на Фестивалу поезије младих у Врбасу.
ОВДЕ
Овде се рађају деца и њихове очи личе на сумњиве белеге на кожи једног Бога. Они који су често присуствовали почецима негирају њихово постојање. Кажу: то је игра белих завеса, у априлско поподне, на павиљонима Источне Европе. То је варка, очи су овде небески фосили. Сведочење сталног замирања будућности, у зеницама.
Када будете зажелели да дођете овде Правдајући себе пред другима Говорећи да вас је привукла тајанствена звучност неког имена Други ће вам рећи – То су крајеви где пророци цветају као метастазе.
Преведено на језик којим се ћути овде: На дну, Свако задржава право на своју љубичасту вртоглавицу. Свако задржава право на своју видовитост.
ПЕРСЕЈЕВА МОЛИТВА
Ако будеш прозрео сеновиту лепоту звери испод тих модрих крошњи, обећаних крошњи ако напор буде математика ако рачуницом пред мудрим голубовима докажеш неискуство змије ако из угриза извучеш само питомост отрова онда оно што слутиш више није одлазак већ круна намењена теби да је носиш под капцима да престоли наслеђују твоје очи и да бираш своје сводове као што си бирао своје зверињаке
Памтиће ме по чину суровости Богови су ми га наменили као веренички прстен
Тако је мислио Персеј Персеј који молитвом пресеца главу Медузе Тако што је понавља као подивљалу дечју успомену Тако што је понавља и допушта да му се чудовишта множе у гркљану Док он пребраја њихове зубе као бројанице
Када је Персејева мисао постала вртешка са хиљаду могућих глава Када је мисао претворена у крилати одсјај на штиту Када се алхемија молитве одиграла у крвотоку И прастари језици пробудили у његовим длановима Да их упорном вољом преводи да их враћа у његов век у његову историју Као залутале јагањце да их враћа милосрђем у његову фабулу
Тада је Њена глава била спремна да клекне и поклони се краљу Оном који је први клекнуо пред језиком змија Оном који није потезао мач већ Оном који је изабрао праву реч као што се бира хлад Посматрајући та тела залеђена у осунчаној крви
Персеј је рекао синоним Змије су синоним за оболело саосећање За вољу несреће да се деси случајно За поглед који нико неће, ишаран пегама страдања.
Персеј сада зна да никога није усмртио поглед невиног чудовишта. Не оно што су видели већ оно што нису прозрели. Не поглед који су примили већ онај који нису умели да узврате.
Док ово читаш, Давно ти је неко посудио моје очи Као неснађене дивље купине, у подне На том путу до подвига
Предуго сам одлагао твоје постојање Ти си мој двојник и сада знаш ко ти је поклонио Свирепо умеће погледа.
ДВОЈНИК
Зато што ме је изабрао дар мимикрије Био сам цезура између два трајања Ударач ритма у телима векова Многобожачко срце склоно прескоцима Из једнине у множину
Издајица једногласја Изневерени члан хора Негирао растојање између јесени и пролећа Покушавао да те изговорим из грла Покушавао да те изговорим из трбуха
Оснажен својим одразом Нагнут над првим језером Утопљен, расплинут Непризнати потомак сунца
Изнова другачијег израза пред истим водама По рођењу крштен превртљивом природом сенке
Истраживао историју погледа Нумерологију узвраћања Свештеник широких видика Неповерљив пред ситним прорачунима
Кроз твоје приповедање очекивано оповргнут Јер то чини молитва жељама згрченим у коленима БРАК
Опадају кратке летње вечери у ребрима Крштене у радознале модрице На путу до Његове коже Као Икар до Сунца Једни изгубе вид Други изгубе своје разроко порекло
Ми знамо да су мириси само наговештај опадања Стварна смрт нестварног плода Зато увек оживљавамо два измишљена цвета истовремено Уверени да крхкост тражи брак Да једно око анђела на фрескама Остаје слепо при додиру Сунца
БЛИЗАНАЧКА МОЛИТВА
Она се моли мојом главом И док се у машти утапа у језеро другог језика Она је запета у бесконачној реченици проповеди Она је недостижно зелено, у пустињи, поновљено Она се моли мојом главом
Када њени прсти почну да броје гласове Помера се вода у мојим коленима Померају се крилати кринови Остављају младеже на кичми осунчаног странца
Док гризу своје утробе Док множе своје сенке На тим отетим пољима Где клече близанци косооки од песковитог ветра И ушивају мртва слова у наше рукаве Песмом измештају азбуке кроз наше зглобове
Она се моли мојом главом И када намерно погреши тело Ја намерно погрешим сенку Под тим отуђеним сунцем
Она се моли мојом главом Превод са азбуке анђела На азбуку робова
ДВЕ ПУСТИЊЕ
Показао си ми те архипелаге тамо живи твој двојник
кажеш њему у гркљану виси загрцнут мој мозаик и пада као завеса у одабрано вече
замишљам га као разроко чудовиште у чијој лобањи непрестано свићу погледи он те боље разуме и спреман је да као касне госте под поноћним сунцем прими твоје пожаре
А кроз мене пролазе твоје гласови јато риба кроз реку што их не осећа Ипак, изнова ме водиш кроз своје тајне ходнике и уводиш ми длан у просторе где куца мртво срце пустиње
како да се вратим са твојих архипелага а да задржим пустињу пуну чуда међу својим непцима како да не остане само развејани песак међу зубима и усне што се обликују у неми крик, заувек непреводив
и када питам шта је са обешеним речима у модром гркљану мог двојника
где је њихово васкрсење
када питам као уста рибе у води без звука допушташ само плава присуства
Stella polare 