ПИШЕ: МИЛОШ К. ИЛИЋ
Владимир Коларић у последњој збирци прича сугестивног наслова „Сви воле морнаре“ ставља пред читаоце деветнаест кратких приповедака које најзад на српску књижевну сцену враћају кратку причу на велика врата.
Наиме, „Сви воле морнаре“ је збирка која је побегла потреби домаћих аутора да скупљају приче с коца и конопца својих минулих стваралачких година, па да је приреде јер те године нису стигли да напишу роман.
„Сви воле морнаре“ је од прве приче „Америка“, па до последње насловне приче снажно повезана што тематско-идејно, што стилски. Приче чине јасну целину, а могу се читати и понаособ, што је тешко извести, а ту бих опет истакао стил: минималистички, са тек по којим сочним детаљем, запажењем и описом. Сведено, испеглано, а није монотоно, већ је живо, живо, живо. То је језик који је лаган, проходан, позивајућ, али се овде не ради о неком „page-turner“-у за плажу, већ о прецизном раду на свакој речи, зарезу и тачки.
Испрва сам, како је ово прва књига који сам читао од овог аутора, покушавао да га сместим у једну од „фиока“, трудећи се превише да повежем то како пише са неким од разних писаца који су ми падали на памет током читања (Лимонов, Карвер, Довлатов, О. Хенри, Пинчон, Бартелми…), али све су то биле чисте предрасуде. Клацкао сам се између неодољивог осећаја да је на прозу Владимира Коларића утицала америчка књижевност, па затим руска, али која је ипак настајала у Америци, но, на крају сам схватио да сам испао глуп. Овде није реч чак ни о амалгаму некаквих „спољних фактора“, ради се просто о специфичном писању, уникатном и – оригиналном. Ако понекад и заличи на нешто „већ прочитано“, то је стога што је Коларић успео да направи ликове, догађаје и читаве светове који су нам познати, или нам се таквим чине, управо кроз умеће приповедања.
Посебно треба истаћи и сјајне дијалоге. Они звуче природно, чак и кад се кроз њих саопштавају фантастичне ствари. Произилазе из карактера и ситуација у којима су се јунаци и јунакиње збирке нашли, служећи развоју догађаја, правећи посебан ритам са остатком приче. Никад се у њима не огледа још једна бољка домаће прозе, а то је распричаност ликова због „набијања“ броја страница.
У „Сви воле морнаре“ приче нису груписане у некакве циклусе или поднаслове, али се оне могу јасно поделити на три различита типа, или приступа теми.
Највећи део збирке и њен најјачи адут јесу приче које су насловљене именима главних ликова. Иако бих тим причама додао и три приче које имају другачије наслове, али својим садржајем и начином на који су исприповедане свакако пристају уз те минималистичке приче о „обичним“ људима, којима се дешавају необичне ствари. Понекад заиста магичне, као у првој причи „Америка“; понекад проистекле из реалних догађаја али који су „већи“ од самих актера тих прича, као рецимо у причи „Олег“ где се однос двоје људи поставља паралелно са политичким превирањима у земљи; па све до кулминације свих тема, идеја, ликова, и језичких играрија у насловној причи „Сви воле морнаре“.
У ове приче спадају и „Петар“, „Џони“, „Џо“, „Адријан“, „Матје Богдановиц 1938-2006“, „Абдул, „Иља“, „Стив“, као и „Бандо црвена“. Читане у паузама или надушак, како сам их и сам гутао, сликају меланхоличну свакодневницу на најразличитијим могућим меридијанима, приказујући ликове у врло специфичним тренуцима њхових живота и разним прекретницама: емотивним, пословним, егзистенцијалистичким; остављајући сањив утисак, прожет тек којом нити наднаравних призора, који још више назначују Коларићев реалистички приступ књижевности.
Међутим, оно што додатно обогаћује овај скуп прича јесу О. Хенријевски обрти, које их на занатском плану издвајају од сличне продукције прича које просто причају о досадној свакодневној збиљи. Ови обрти нису као у криминалистичкој прози; они долазе из дубине бића ликова, из њихових стања и недоумица које их ломе кроз целу причу, а да би на крају ипак дошло до какве-такве промене, увек морално неухватљиве, подложне најразличитијим тумачењима и додатним питањима, због чега ће пажљиви читалац пожелети да се изнова враћа на почетак и покуша да „провали“ шта му је то измакло у првом или другом читању, где ја тај детаљ који ће бити кључ разјашњењу приче или целе збирке.
Елем, други део збирке чине приче које инспирацију, чини ми се, црпу превише из личних, готово анегдотских епизода аутора. То су „Цензурисано“, „Приче о Кикију“, „Туге, светлости“, „Село“, „Нинџе и пиштољи“. Њих има сасвим довољно, па су могле да добију разрађенију, посебну књигу. Далеко од тога да су сметале у читању, просто, било би лепо прочитати их окружене са још сличних прича, уоквирене под једним насловом, као посебан израз. Можда би боље профунцкионисале у „Сви воле морнаре“ да су биле распоређене другачије, као специфични „мостови“ између ових „главних“ прича.
Како не би испало да панегиришем о пријатељевој књизи, споменућу и трећу групу прича, сачињену од „Питагора и Хиперборејац“ и „Зналац чистих дана“. Ове две не одскачу из специфичног ауторског израза, али темом и идејом, те поставком сасвим су другачије од осталих прича у збирци, и, као и друга група, могле су да сачекају неку своју збирку. Оне су као посебне приче добре, подсећају на најлуцидније радове Радослава Петковића, али ни на који начин нисам успео да ухватим њихову повезаност са осталим причама у „Сви воле морнаре“.
Кулминација збирке је управо у истоименој причи – „Сви воле морнаре“. Зато сам споменуо Пинчона пошто она својим слободним асоцијацима, интертекстуалношћу, различитим референцама и суманутим просторно-временским скоковима највише личи на сложене пинчоновске редове.
У тој причи Коларић се сасвим препушта списатељској интуицији, све је испреплетено, ликови, догађаји, теме и идеје, алузије на друге ауторе, романе, „позајмљене“ ликове; сасвим се губе границе између чинилаца ове најдуже приповетке. И због тога читаоцу не преостаје ништа друго него да се препусти тој суманутој језичкој монтажи, пред којом би сасвим оправдано могло да стоји и упозорење: ко пати од епилепсије (и учмалих читатељских очекивања) нека не чита даље!
А ми остали можемо на миру, прочитавши „Сви воле морнаре“, да се вратимо на почетак збирке и по други или трећи пут читајући приче, на миру уживамо у сваком реду, очекујући јаку буру на последњим страницама.
Stella polare 