Oznaka: Tajana Poterjahin

Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду. Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.

Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.

У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.

Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.

– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.

– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.

– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.

Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.

– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?

– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.

– И после?

– Која је чиста иде Богу.

– А која није?

Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.

– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.

Овај га искоса погледа, гроф се лецну.

– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.

– Је л’ то истина?

Дамјан одрече.

– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.

– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.

– Еј, грофе!

Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.

– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?

Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.

Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.

– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.

Максим му је на одласку пружио мали пакет:

– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.

Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

*

Њен син није имао ни име ни опело. Некрштен је сахрањен у предвечерје испод једне старе накривљене шљиве на међи два воћњака у озеленелим Цветкама. Умотала га је у своју кошуљу и спустила у мало корито које поклопише лубом, нико није хтео да се замајава тесањем дасака за ковчег некрсту. Анастас га је звао Јован, по своме оцу. Деспина је покушавала да му измисли неко име али није умела. Као што није нашла ни храбрости ни снаге да га један једини пут пољуби, да га привије на груди и нахрани. Живео је само три дана. Њему варош није дошла на целивање и опроштај. Само сељак који је ископао раку, родитељи и Максим. Никад јој није било тако тешко његово немо присуство. И кад јој је нежно додирнуо раме само што му није руке овила око врата и завапила да је узме, да је води било куда из амбиса зла који се отворио и који ће је прогутати ако је опет буде оставио саму. Уместо тога, погледали су се само и његове очи подсетише је на зло које је већ починила, на реку непремостиву која протиче између њих и носи све, у неповрат. Када набацише прву лопату Анастас је окренуо главу и притиснуо очи прстима, Максимове лепе обрве су се набрале и вилице стисле као да ће зубе своје да изломи. Деспина није осећала ништа, као да су закопали само оделце, грумен соли, цветић руже, ништа.

Тражећи тај гроб на дан Полексијине сахране подједнако је равнодушна, мртва и хладна. Није могла да заборави израз са којим је Максим њено дете испратио на други свет, није смела да му види очи док сахрањује сопствено. Та слика је не би ни у смрти оставила, будила би је у гробу, давила и окретала увече лицем према земљи, у зору према поклопцу сандука, хладне и празне постеље у којој више никада неће бити милована његовим рукама. Чудновато, дан у коме је одлучила да умре био је и дан у коме се најмање кајала због свега што је у животу учинила. Са оним што јој беше дато живела је најбоље што је могла. Најгоре што се може живети. Кћер је погрешног оца и можда није од његовог семена али је на његово погано стабло накалемљена. Крива, одвећ племенита племка на бангаво, чворновато дрво. Јадног ли јој рода.

До њиве води путић омеђен најпре тарабама и јабучицама, како дубље залази у оранице куће јој остају иза леђа а грле је грмови багрема, зове и црног глога. Цветке певају гласовима птица и цврчака, ни небо није тако слободно, пространо и благословено као та црна земља. Прође поред школе, не чују се дечији смех ни Анастасово тихо приповедање. Не среће људе као да су сви помрли пре стотину година, у даљини назире упрегнуте коње, баш тамо где се запутила. Већ из далека познаје шљиву под којом труне телашце њеног проклетог сина. И род тог дрвета је проклет, најело се меса и крви па кад шљиве заруде све јој се чини, то је она румен са округлих обрашчића малог покојника. Мати му ретко долази. Зашто би? Ипак, ни за стотину живота не би заборавила заталасани шљивик и бело стадо у њему, сунце упетљано у црне гране и мирис вечери, траве и земље који само на том месту плете причу о малој, немуштој смрти, заборављеној, неоплаканој. Нема крста ни имена али у топлом ваздуху, у хладовини испод крошње зуји чудна, речита тишина. Деспина је пришла стаблу, спустила се на колена и завежљај бацила крај себе. Хумка је свеже раскопана, земља набацана без смисла, свуда уоколо а малена рака тек плитко затрпана, као да у њој нема ничега. Очима не верује, у стомаку јој пуче некаква кисела кугла, разли се по устима као прошиштало вино и тако је клечала подуго, растворених усана у неверици, у неком мутном и подмуклом страху, док је у крошњи певала жуња а иза леђа јој рзали коњи, све ближе, све јасније. Као туђом руком узе грумен земље, влажне, меке, наби нокте у њу те поче да копа. Што је дубље задирала то је очигледније постајало да синовљево тело више не почива на том месту. Ипак није могла да стане, земља која се под рукама отварала звала је да погледа дубље, још дубље, у сопствени гроб.

– Дошла си, кујо, по свој трули пород. – чу иза леђа глас, сасвим поуздано људски, чак познат. Не обазирући се наставила је да копа, нагонски, као што човек дише не обраћајући никакву пажњу на ту радњу неопходну за живот.

– Знао сам, курво, да знаш…матер ли ти погану твоју… – у том трену осети две огромне шаке на раменима. Не размишљајући ни часа зграбила је земљу из празне синовљеве раке, устала и њоме треснула велику свињску Драгољубову главу, црвену и балаву од беса и псовања.

– Где ми је дете, свињо смрдљива? – шчепала га је за ухо ноктима тако јако да је прокрварио, хтеде да га ухвати и за гркљан, као аспида одједном снажна и борбена. Огромни дебели човек не могаде у трену да схвати шта га је снашло, тукла га је стиснутим песницама, шутирала и гребала, једва је некако ухватио за руке и одмакао од себе, још се ногама ритала.

– Знаш ти добро где ти је дете! – млада жена погледа га збуњено и престаде да се опире. Он обриса крв која му се слила низ врат на кошуљу, погледа длан па пљуну – Троје ми је умрло због твог некрста. Кад је опет кметова Драга пала у постељу, баба Цмиљка рече, Бог и душа, да није то оно Камџијино некрштено устало па дави децу…Сабрасмо се, извећасмо. Као ономад кад смо копали мртваца у Матаругама, скуписмо се нас неколико без попа, он не хтеде, откопасмо, а ово твоје лежи ту, под лубом, као да је јуче са’рањено. Прободосмо га и бацисмо у Мораву, нека га носи у које друго село, ако још може да чини штету. Од тада, ево, никоме не умре дете, а и она што су била болесна пооздрављаше.

– Прободосте? – Деспина пита загледана у заталасане пропланке Шумадије, зелену реку милог завичаја, добру земљу која покаткад рађа тако велико, окрутно зло.

– Троје ми је умрло…а зарад чега? Што ти ниси умела своје дете на време да крстиш.

– Нисам стигла… – погледала га је сажаљиво. Искрено јој је жао. Али што би јој веровао?

– А да се јебеш по селу, то си стигла?

Без речи се окрете од њега, нема ни воље ни снаге да слуша погрде и гадости. Нема ни храбрости, довољно се самој себи гади. Отићи ће на обалу драге Мораве, ту ће се растати са светом и предати се истим таласима који су јој сина однели незнано куда, да би нека друга деца, туђа деца, могла да живе. Како се сагнула да подигне завежљај осети на бутинама шаке и Драгољубов тур како је гура према дрвету.

– Дај да те опашем… – стење иза ње. Док је још није снажно ухватио Деспина је покушала да се отргне али врхом ципеле закачи за неку полеглу травуљину и посрну. Он је стиже и стеже око појаса једном руком, другу јој гурну у кошуљу. Запахнуо је смрад трулежи из његових уста, одвратни воњ вишедневног зноја.

– Не ритај се, видиш да немаш куд. – каже јој и збиља је тако. Драгољуб је снажан сељак од скоро два метра, могао би једном руком да је прекине као трску. Преместио јој је ону руку из груди на уста, да случајно не би вриснула.

– Не старај се да се сазна – смеје јој се у врат, осећа му језик – чим те изорем сазнаће сав дуњалук да сам опет имао Крсманову кћер. Ама, мируј! – стегао је за гркљан, прекинуо јој дисање. Деспина се прибра, изви му се у рукама као змија, као мачка кад преде, намести се пред њим таман тако да јој само подигне сукњу и обави шта хоће. Он помамљен ослаби стисак да би откопчао панталоне. Леденим рукама и са срцем у петама скочила је, дохватила свој замотуљак, немајући времена да га развеже, напипала кокот па обарач на очевом пиштољу и премда је без предомишљања циљала право у Драгољубове груди он стиже да је ухвати за руку те куршум оде у небеса. Оте јој пиштољ и одбаци га подалеко.

– Па јебем ли ти оца оног наопаког!– силовит шамар подсети на оне које је тако често и ћутке примала од Крсмана. – Ти ћеш да се браниш! Сад си одједном честита, од кад се јашеш са оним,а док сам те по селу тарабио добро ти је било! – ухватио је за косу и пљунуо посред лица па је нашамарао све време гурајући руку којом је држао око паса ниже, међу њене чврсто стиснуте бутине. Одгуривала га је али све слабије, плакала је али тихо, не тражећи помоћ, напослетку би се и предала јер више није имала снаге, ни зрно снаге да се бори. Драгољуба није више ни видела ни чула. Тај који је на силу узимао био је неко други, то што је ударало, вукло по трави и намештало како му се свиђа било је неко безлично, црно и јако али непорециво мушко биће коме није никада успела довољно жестоко да се супростави иако га је мрзела истом жестином којом је понижавало, тровало, све јој одузимало и онда је остављало да живи тако рашчеречена, обезвређена и прљава. Сељак, схвативши да се предала, даде себи времена да ужива како одавно није.

– Обадаш се као кобила, мало сам те ваљда натезао…– љигаво тражи од ње пристанак након што је готово обезнанио ударцима, примиче знојаво лице њеном, Деспина склопи очи да не гледа, покуша још једном да се ритне, да устане али претежак је, свом снагом јој је налегао на стомак, не може ни да дише.

– Нећу тако, тежак си.

– Него како? ‘Оћеш опет да бежиш!

– Нећу, кунем ти се, пусти ме да устанем, не могу овако, издахнућу.

Он пристаде, подиже се. До тада је већ скупила снагу и колико је ноге носе потрчала кроз воћњак. Ако је и јачи и већи од ње не може бити бржи само ако је послужи тело за толико док не избије на главни сеоски друм. Даље неће смети чак и ако буде намеран да је јури. А био је. Трава по шљивику мека и склиска, тло неравно, уганула је ногу али је наставила да трчи, била је спремна да прими смрт у своје тело, заслужује је, али никада више другог мушкарца, ниједног осим Максима. Пред тарабом је Драгољуб готово сустигао, ухватио за сукњу. Гурнула је капију и истрчала из воћњака. Ту, на почетку уске стазице што се спушта према селу, удари право на задиханог алата са ког је коњаник сјахао пре него што је уопште схватила да је спасена. Не разуме одакле се створио, како је стигао али плаче од олакшања, од чисте среће, од захвалности.

Максим јој унезверено истражује недра, стомак, руке. Блатњаве су али нису крваве. Ваљда га не варају престрашене очи. Четрдесет дана му је прошло од како је чуо пуцањ.

– Шта је пукло, Деспина? Ко је пуцао? – некако незграпно, грубо помилова јој косу али не сачека одговор. Све схвати у трену. Драгољуб није бежао премда му ни до туче није. Ипак начини један корак унатраг, јесте крупнији од Максима али га његов осмех плаши колико и тиха претња:

– Сад сам ти јебао и оца и матер и семе и порекло.

Деспина узмаче без гласа. Зна шта ће да се догоди. Црни ђаво беса тражи крв. Да га заустави не може, можда и не жели. Крв би да види. Неку освету, неку правду. Да је неко једном заштити.

Максим то осећа, зна. Хоће. Не гледа где удара и то чини свом снагом, читавим собом, још један ударац ногом у Драгољубов млитави стомак и обориће га, после тога ни сами Бог неће моћи да му помогне. И не треба. Назире крв која му навире из уста и носа, чује како га боли, како стење и цвили попут пса али још је поган и треба да умре, треба.

– Цело село ти је прошло кроз њу. – Драгољуб каже сипкаво тек да би зарадио силовит шут од ког се болно превио и јаукнуо оборен четвороношке – Јеб’о је ко је кад хтео, и ја сам, кад сам год намислио!

Максим застаде на трен, окрете се да је погледа. Слеп је од беса али ипак види, спустила је поглед, само један трен потраја то немо испитивање. Зар признаје?

Признаје. Мрак му је пао на очи, све је дакле истина о њој, све што су причали, са свима је била и са том свињом је била, матер јој погану, само њему неће да рађа децу. То лудило опет му удари у главу, тукао је и плакао иако би најрадије повратио, не може да је замисли под том животињом, не може себи да објасни, зна да сад нема куд, мора да га убије, све ће да их побије, све који су само руку на њу ставили, све који су је погледали. Зар цело село, целу варош? Све.

Деспина, живота ме кошташ – понавља себи док хвата Драгољуба за крагну па му челом снажно удара о стабло шљиве. Опкорачио га је, тако се наместио да може ударати до миле воље док та балава свиња не цркне. Убиће га, заиста ће га убити. Та мисао надјачава слатки ужитак који јој пружа брутална сцена извршења правде коју посматра нетремице, не трепће. Деспина потрча као без душе низ пут, према селу. Максима сама не може да заустави, обневидео је, оглувео, не зна шта може да направи. Или зна и баш хоће. Мора. Жив Драгољуб неће изаћи из шљивика осим ако неко са њом не дође, много јачи и спретнији да их пре несреће раздвоји. На срећу, малочас пусто село сада је сасвим живахно, нађе испред цркве и кмета и попа и још тројицу мушкараца како се о нечему важном договарају. Чим су је угледали, онако чупаву, подераних хаљина и блатњаву до лаката похиташе јој у сусрет.

– Убиће га, кмете, руке ће опоганити ради мене. – притрча Ђорђу и пољуби му десницу па тек онда попу Сими.

– Куда, ћерко, куда? – повикаше сељаци не питајући ни ко ће кога да убије ни ради чега па кад им је показала према шљивицима и њивама кмет одвеза коња, посади је крај себе а остали потрчаше што их ноге носе. Стигоше аман у последњи час. Драгољуб је већ кркљао, Максим му је седео на леђима и нешто неразумљиво говорио бришући рукавом крваво, уплакано и знојаво лице. Овај под њим једва цвили, крв га гуши:

– Немој више, дете имам… – моли али Максим милости нема док има снаге у рукама.

– Нек’ је живо и здраво. А ти ћеш да цркнеш. Цркни више, што не цркнеш! – разјарен што овај још дише, још може да говори и моли за живот Максим скочи са њега па га опет шутну у стомак. Наставио би и ту би коначно дошао крај да га четири снажне руке не ухватише за рамена и око паса и не повукоше унатраг. Да је макар одмах стао и призвао се памети. Али не, у нос му се увукао масни мирис крви, освете и туђег бола, заслуженог, дакако. Кмет и момак који су га шчепали погрешише те га пустише чим су га одвојили од Драгољуба који се ваљао по умазаној трави молећи да му неко помогне. Максим нападе дечка па кад га је једним ударцем смлатио на земљу удари и на Ђорђа, све му звезде помери.

– Ама, обуздај се! – овај не узврати већ викну пратњу да побеснелог опет ухвате за рамена и не пуштају док не дође к’ себи. Како се то није могло десити јер је све време покушавао да се отме и говорио да мора свињу да докрајчи, кмет заповеди својима да га држе па га на мртво име изудара и ишутира тако да је Максим напослетку пао на колена, згрчен истим оним боловима који су Драгољубу парали утробу.

– Семе ли ти јебем оно београдско, на мене ћеш? Ако сте се око ове посвадили, је л’ неко треба главу да изгуби? – Ђорђе рече па га подиже како би му ћушнуо још једну, за наук, да запамти добро. За то време попридигли су и Драгољуба, обрисали му лице и дали мало ракије да гуцне из пљоске. Он се од беса и бола просто смеје:

– Чујеш шта ти кажем, боље да си ме сад утепао кад си мог’о. Имаћу је опет макар ми последње било. Има опет да клечи и да ужива док је дав…

– Ама, замукни ти! – кмет се продра да овај не доврши, разјариће будалу, неће га цео пук после зауставити.

Тако и би, Максим опет крете на њега, од крви и суза скоро ништа не види али јасно чује одакле допире тај погани глас. Ма мора да га убије, просто мора, макар црк’о одмах за њим.

– О, сунце ти крваво – викну кмет – удри га док се не опасуљи! – ни сам не верује колико снаге овај има, опет се подигао на ноге, насрће као сулуд, као да није сам на њих толико.

Тако Максим напослетку од петорице извуче дебљи крај. Тукли су па нису штедели ни њега ни себе, као да је неки притајени тајни бес провалио из песница и рубова опанака, ударали највише у небрањен стомак и ребра, само је лице штитио док је могао, због ње, што је њој леп. Једва га савладаше. Убише бога. Измрцвареног на трави Драгољуб га само једном шутну из све преостале снаге у међуножје, да кмет не види, док су одлазили.

– Чујеш, нећу њу, већ сам је изгустир’о, свуда сам је зачепио. Тебе ћу да јебем, само чекај. Грдна будало… Рачунај да си данас због профукњаче главу изгубио.

Максим покушава да устане упркос болу, да има пиштољ убио би га на месту, све би их побио, на руку не може да се ослони, склопи добро оплављене очи, ионако ништа не види па тражи последњу снагу, подигне се али посрне, кашље. Сав је покидан, ребра га боле. Беспомоћан је, горе му је то од смрти.

– ‘Ајде, пусти га, крећи! – Ђорђе опомиње да не проври опет зла крв коју посејаше и пролише ни за шта. – А ти – издра се на Максима – немој да сам те више видео у селу. Моји сељаци су поштен свет а ако сте се око варошке женске покачили идите у варош па се тамо песничајте, да видим да бисте се без окова извукли. Пази да ми на сенку не станеш, ни мени ни мојима. Добро смо ти запамтили да си руку дигао на кмета.

– Посерем се на кмета! – викну промукло, кроз крв. Не осврнуше се. Нека га, доста му је за сада.

Лежао је и гледао небо, лепо, чисто, плаво. Чим спусти поглед на крошње и планине у даљини све му се заврти. Окрете се на страну и згрчи, тако још и може да поднесе врео бол у стомаку. Као да су му сви органи покидани, тако осећа. Стиже га и умор, батинао је пола сата сигурно онда су њега још толико тукли. Или је трајало много краће…или много дуже. Колико времена је потребно да сва млада, набрекла снага напусти тело? Колико дуго је она могла непомична да стоји на ободу шљивика и да само гледа, ни да макне, ни да викне?

– Деспина! Деспина, крвавог ти оца јебем, где си? – устаје, придржава се за стабло. Не види. Обриса мокра уста руком, десна слепоочница му је сасвим крвава, залуд је брише већ добро натопљеним рукавом. – Стојиш ту? Шта стојиш? – крете према њој али опет паде на колена па стаде да повраћа крв и слуз, удари дланом по земљи – То сам ја од тебе заслужио…шта гледаш, матер ти проклету…да л’ ћу да цркнем? Па да цркнем, није ми жао, мислио сам један дан, једну ноћ да ме волиш…Нек’ су те сви имали…јеб’о њих и све… ја те волим…

Што боли претрпеће или ће црћи као пас. Али што бауља пред њом понижен, слаб, као крпа, да устане не може, повраћа слинав, балав, крвав, како то да поднесе, како да преживи, како да се опере? Како да поправи то што није био јачи од оног који је напао, који је вређао, имао, говорио о њој као да је безвредна, његова Деспина, све његово?

– Јао, Боже, сад ме узми…- мумла и још једном посрће, хоће пошто по то да се усправи и само јаднији бива. Још да заплаче па да се себи згади. То не сме макар одмах умро а боли га цело тело као што је мислио да само душа може болети.

Деспину је око срца стисло. Како је окрутно претучен толики човек кад не може да устане. Драгољуб се брже подигао али њега је један тукао а Максима петорица. Наплатише му и дрскост и углед и лепоту. Све одједном, до крви.

Знала је да ће кмет да зове доктора због свог сељака па без речи опет сиђе у село, да Антића поведе Максиму. Ови неће наћи за сходно да се сете несретника ког су у шљивику оставили. Он сам неће далеко да одмакне, чак се чини да више уопште и не покушава да се дигне.

Тако и би. Испред Драгољубове куће већ се окупило што је било слободних сељака па ударише у јуначење и претње иако их је кмет смиривао и убеђивао да је сад све поравнато и да оставе ту ствар да се слегне и смири.

– Шта ти сад ‘оћеш? – набусито јој се обратио кад је угледао склоњену под крушку, препаднуту и пребледелу.

– Доктора…кад заврши ту…- промуцала је – није му добро, не може да устане…

– Сам је себи крив, жено. Видела си и сама, ми га не бисмо дирали да није он нас.

Климнула је главом. Јесте, тако је било.

– Није му добро, кмете, крв повраћа.

Крупни бркати човек добродушног лика и хајдучких очију одмахну главом и руком:

– Сад ће доктор ваљда да заврши па га поведи горе. И склоните то псето либералско из мог села да ми га очи више не виде. А чујеш – позвао је да му приђе, сељаци се разиђоше да не би како Ђорђе помислио да прислушкују. Радо би они, кад би смели – видела си и сама. Могли смо га убити на мртво, да се више не дигне. Само због тебе нисам рекао момцима да га осакате. Гледај да ми се одужиш…знаш шта смо говорили…Јаков чека, испашће да га варам…Он ће ускоро да оде, ово ти је сад или никад, смисли се већ једаред.

Климнула је главом. Не може да му буде захвална иако би можда требало.

– И још… кад навратиш да се договоримо дођи предвече, празан ми је вајат а ја сам те жељан, још од лане никако да се при’ватимо а сад си ми у варош утекла, дан и ноћ немам мира све мислећи на тебе.

Димитрије, онако у црнини како је са сахране отишао, изађе пред кућу намрштен и забринут. Нису њему Драгољубове ране на памети.

– ‘Оће л’ бити добро? – повикаше сељаци.

– ‘Оће, ‘оће, не бригајте. Туча к’о туча. Мало га је јаче распалио у главу, ал’ ништа што се преживети не може. – лаже их, добро га је утепао – Све сам домаћици објаснио, дићи ће се колико за три дана ако га лепо понегује. – тек што то изговори срете се са Деспининим погледом па прекорно заврте главом, не хтеде ни да је поздрави. Кмет му скрати то гледање:

– ‘Ајде пођи са Камџијом, води и Стевана са колима, само пожурите да ми онај не изда’не у атару, још за будалу да одговарам. Макните га из мог села, после ме се не тиче.

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА: Први снег, ИК Дерета, 2021.

Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

Извод из романа :

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР (Дерета, 2021)

Сад пева мајка чеду, ждрепцу мом пегавом, па кад си буде женила јунака, ће пева он мајки. – прво што памти, материна песма. Њен мек и танак глас, пригушен да не чују браћа, да не чује нико, да их никад не нађу у мраку у ком су безбедни, и само једно друго имају. Узме га у наручје па му склања косу са чела, у ствари га милује. Тако му је касније навлаш, кад већ није дао да се мази, поправљала обрве, додиривала лице као икону која мироточи, са страхом и обожавањем. Док је био дечак, често је спомињала женидбу са великом радошћу и просто неким нестрпљењем, све се крстећи и попљуцкујући, да га од силне жеље не урекне, да му не поквари оно што је у сну видела, девојку лепшу него вила Равијојла, са враним очима и са њим, за асталом и пред олтаром. Као да је цео свет настао само да би се он једног дана оженио. Све би му описивала по ко зна колико пута, увек са истим жаром, сто и сваког старешину понаособ, младино рухо и његово, попа, музику, а посебно невесту. Говорила је да се људи око свадбе добро натегну и помуче да свакоме удовоље, да се сваки обичај испоштује а на крају се само запамти и само се о томе распитује, је ли невеста била лепа. После, од како се замомчио, почела је кад о томе набраја и да поплакује.

– Ће одеш, сине, за службом, мајку ће оставиш. 

Он се смејао, терао на шалу, има до тада да га се нагледа па ће да пева кад буде одлазио, а мати би му узела лице у руке, као што се узме крупни цвет руже пре него што се пољуби и увек би рекла исто:

– Цвеће моје, никад се ја тебе не могу нагледати. 

Кад је схватио да помисао на његов одлазак стварно жалости мајчино срце, обећа да неће никуда да иде, а да је не поведе са собом. Па зар би то уопште могло да буде? Једна су крв, једно срце. 

– Мајке, кад свршим школе, па кад се оженим, ти ће идеш са мном. Свуда са мном. Све буде и прође али мајку си човек једну има. – не казује да  неће уписати Учитељску у Алексинцу, како се надала, да буде близу. Одавно се већ распитује и одлучио да иде на Препарандију чак у Сомбор. Тако је и управитељ гимазије саветовао. Штета је да не оде даље од завичаја, макар у Београд ако му је Сомбор далеко. Да види бар Србију ако је свет превелик да се сагледа. 

Мучно је мајци већ било и што је решио да иде на школе. Тако  је силно желела у она друга времена, у другом животу, да барем једно дете оде даље од Зајечара и од тог Обреновог свињца а сад би најрадија била да ни из авлије не изађе. Али није му бранила. Зар би могла? Уписао је гимназију са најбољим оценама, цела га је варош знала по памети. И по лепоти, враг је однео. Како му је дечачки лик попримао мушке обрисе тако је мајчино срце почело страдати од нове бриге. 

– Ће кажеш мајки кад се загледаш?

Он се смеје. Зар се то мајци говори?

– ‘Оћу, мајке, да ми држиш свећу.

 Пољуби јој руку па се наслони како је седео до тада, на њено раме. А Иконија зна, остарила је са народом. Ем леп, ем богат а наиван као девојка. Готова несрећа. Па се дала опет у врачаре и молитве, само да га од којечије зле намере и урока заштити. Од зле жене, од поганих курвештија варошких. Син јој брани да му стави неко длакаво чудо око врата, ваљда стоту по реду амајлију, кад би их све носио таман би могао за војводу о Белој недељи да се пријави. Гласно се кикоће, сва кућа одјекује:

– Немој мајке, сви ће ми се смеју. 

Кад беше малено дете, спусти јој тамнокосу главицу у крило, отворен прозор па се чује летња песма зрикаваца, мукање крава, миришу помешани балега и траве, мирише земља, Србија мирише. После се и то промени, остарила мати а син порастао, па с’ вечери кад мало поседе, она прилегне. Дамјан се приближи да би му се наслонила на крило, па је успава тако. Пева о Хајдук Вељку,  мајка моли да јој пева њену песму. Давно је чула, као девојка, на неком поселу, свашта је од тад позаборављала, а њу није:

– „Појдо на горе, појдо на доле

како тебе нигде не најдо.

Ох, дај да умрем, да не гледам

твоје бело лице други да го љуби. 

Ох, дај да умрем да не гледам

твоје црне очи други да ги пије.ˮ

Она заспи а он гледа кроз прозор, преко баште и имања, њива и забрана, у небо. 

– А за које су они на мене, мајке, тол’ко намрзли? – пита по сто пута а опет не разуме, толика је та земља, толико је небо, за сваког човека који се родио има и овде и онде по једно место. 

– Тако им онај рек’о. Певај, синко, не зановетај. 

И никад му није дала ни да пита ни да мисли о мржњи коју носи као белег од како се родио, којом га други обележише ни кривог ни дужног, тек заметнутог. Колико је умела и могла, волела га је, да  избрише и потре, разреши и скине као што се свака зла работа скида са човека, то зло које га је дочекало на свету. А волела га је много, и више него што сме неко да се воли. Цео свет се скупио у једну малу, малецку леденицу на доксату, коју сунце чим огреје истопи као да је никад не беше. Дамјан је узвраћао нежном оданошћу какву не може дати душа ако сама није племенита, као што не може трњина да роди грожђе ма како се човек око ње трудио. Али зар је могла, већ стасалом момку, материна љубав да буде довољна? Њене су мисли увек долазиле попут слутње и показивале се као предсказања тек кад се деси, кад буде касно. Мало пре него што је свршио гимназију, би како се молила да не буде, загледао се. 

Да је лучом тражио, да је ишао од врата до врата да се распитује за најгору, гору не би нашао. Иконија је њу добро знала, и знао је цео Зајечар.  Удовица оног убогог ћелавог трговца што је држао рабатну радњицу код Мале пијаце. Ситна, једва писмена, ни по чему посебна осим по образу, није дала само ономе ко није питао па је муж лемао како је где дохвати. Мати би обе руке у ватру ставила да је кучка Дамјану набајала, само не зна шта, кад је све заштитне чини развезала и опет му узела памет, враг је узео. Јаловица. 

Није му бајала. Дошао час да се први пут заљуби. Њему би се и нека друга, да се тог дана тако насмешила, свидела. Мршава, не баш лепа, још рушна па дошла бледа, косу јој најпре под марамом није ни видео. Старија од њега добрих десет година ако не и више. Брзо јој је после лик заборавио. А прво је опазио осмех кад му је продала шећер без кога мајка није могла кафу ни да помирише. Чудан смешак. Нехотично признање жене да би испод свега што је постала још увек могао да буде сакривен стид, оно што прво као врлину истуре девојке а жене после држе за знак рањивости и крију, као што се скрива стоногица испод натрулог пања па  брзо побегне остављајући мокар траг у земљи. А њему се ваљда то допало. Та срамежљивост која није потицала из оне научене, васпитане смушености, неукости, наивности као што је бивало код чедних девојака које су га гањале како ступи ногом из авлије. Она се постидела зато што јој се он, баш он свидео, јер та и таква се не стиди пред сваким мушкарцем. Зато што га је истог трена кад је ушао у радњу пожелела. Не да са њим шета, да се уда за њега, да јој чита песме, хтела га је у постељи тог часа, или ту на тезги, испод ње, свеједно. Он купи шта треба и оде, после пар часака изашла је за њим. Даница се звала. До тада је увек послуживао њен муж. Кад је остала удовица, морала је да преузме радњу. Тешко јој је било, не баш способна, у новац се једва разумела, сама и од свих поткусуривана, а опет увек весела као да никакве бриге нема на свету. Тешка, чемерна сиротиња, стално под интабулацијама, на јавним лицитацијама, стално у дуговима са том радњом, а деце ни од корова. 

– Је л’ то мајке кува слатко од трњина? – питала га и засмејала се кад се појавио сутрадан поново. Ушао у малу, мрачну радњу  и стао код врата. Није ништа рекао, само је стајао и гледао је, и како јој је осмех бледео образи су постајали црвенији, збунила се, испросипала оно жито које је одмеравала. 

– Не кува ништа. – тако јој као ђаво набајао. И шта  је све рекла та његова мајка, кад је донела свој новац, толико новца да нема живе душе која би место њега изабрала љубав, ништа није било истина. Он је по њу дошао, он је њу узео као што се узме ствар са тезге, као шећер кад му одмери и он однесе, ништа се није питала, није му бајала, није га завела. Он је. Зар би се усудила да гледа Обреновог?  Од тог дана не прође сат а да не извири на излог, па на сокак, иде ли однекуд. А знао је да не дође и по недељу дана, да уопште не прође том улицом, па би се појавио, осмехнут и просто срећан кад одају и њени образи и збуњени осмех да ноћу, кад већ заспе и они са нечистом савешћу, њих двоје горе у истом огњу од кога су једнако и бледи и жељни. То се само од себе угасити не може. Јер и он је горео, још како.  Досадни му постадоше и онај прозор, и песма и мајчино крило. И где то има, момак скоро за женидбу, да се мази са мајком као да је беба. Одби се од ње, и Иконија је одмах знала, само није могла да рашчивија, која ли је. Надала се, нашао неку да се учи. Бог му је памет дао, зна ваљда шта је за кревет а шта за кућу. А опет, оне мисли као слутње обилазе је и јутром и с’ вечери,  младо мушко, то је глупље од ноћи. 

Кад је почео да одлази Даници ишао је увек преко дана, после школе. Она би закључала радњу и повела га иза, у кућу. То је била једна сиротињска изба, мрачна и хладна, тужна. Огњиште, сто, орман и стара славска икона, свети Јован. Покрај ње о ексеру обешени пешкир и веза сувог кантариона. У другу собу никад није ни ушао, кревет беше у овој. Свукла се тек кад је трећи пут дошао, коса јој танка и светла, на бедру је имала белег, као зрно пшенице. Кажу да кад се трудна жена дохвати негде по телу а да је пре тога украла, дете се роди са знаком те украдене ствари. Како се загушено смејала док јој љуби пупак и пазух, чинило му се да је срећна. А као да је та њена срећа мењала његову душу. До тада је само матер волео. Тако је мало знао а тако много му је било потребно. Како је одмицало време и додири бивали топлији, пољупци мекши, а шапат између њих све чешћи, почели би и док су раздвојени да га хватају тако силни налети чежње да је одлазио од куће и враћао се по вољи,  и више није гледао да ли је дан или ноћ. Од кога да се крије и ради чега? Решио је да каже мајци. На јесен иде у школу, али кад се врати, Даницу ће да жени. 

Иконија је, наравно, сазнала пре него што је син обавестио да ће да жени варошку профукњачу. Нити је црноока нити је лепа. Деце нема. Дамјан да жени курветину коју је пола Зајечара преврнуло? Таман да се свет окрене наопако, па ни тада. И да му десеторо роди, боље јој је да се моли црном богу. 

– Са коју ће се жениш? – тако га је јако ошамарила, добро му је остала глава на раменима. – Само ти иди, учи си, синко. Али глеј које ти каза’. Ће те раставим са њум таман ме сувог злата и душе моје коштало. 

Он се опет осмехне а црвени траг длана још му стоји на лицу. Пољуби је у чело и оде.

Ко може да растави двоје, кад се воле. Ма ни Бог ни ђаво, а камоли човек. Кад му Даница спусти главу на недра, не би је дао па таман да му сами Рај Божији отворе. А она се привије ту и ћути, чује је само како тихо дише, милује му груди док не заспи. И колико је увек на улици и у радњици била весела, њему беше видљива, као кад се испод залеђене површине реке назиру рибе и траве, њена туга. Много је о себи и својима причала, о покојној мајци, о млађем брату, о старој кући и дивљој јабуци које се као девојчица плашила, о мужу који је тукао, тукао, тукао. И онда је Дамјан грли јаче, само да би ућутала, да не говори и да се не сећа. То је пре било, а сад је друго. Од свега што је видео, чуо, проживео, научио, најмање је знао о љубави а опет, тако силна љубав га је очувала на овом свету, па можда у ствари једино њу разуме и уме. 

И тако су се, како варошки свет назива  љубавне односе такве врсте, вукли сигурно пола године, кад га дочека једног дана уплакана. Није никад заборавио како су се разиграно у барици испред степеника купали врапци а она је брисала рукавом натекле очи и врат, сав мокар од суза:

– Које сад да радим? – јецала је и тукла га у груди стиснутим шакама и челом, Дамјан је загрлио и тешио дуго, и не знајући шта јој је те плаче. Једва му изусти, кад се уморила од ридања, да је занела. Одступио је за корак, подигао јој главу, па гледа црвене очи дуго, испитује, тражи а дамари га оглувеше. Стаде да се смеје, тако дуго и гласно, као да је шенуо па је загрли. Није знао шта ће са собом, љубио јој  руке, лице, груди, онда паде на колена да јој љуби стомак, бедра, ноге, и да тако загрљен са њом остане довека. Наиван, просто глуп, већу срећу није могао ни да замисли нити од Бога да моли. Па није било до ње, рачунао је, кад мати сазна, проћи ће је срџба. Мислио је, она само брине како ће живети са Даницом ако не буду имали деце. А желео је и сам, барем четворо. Кад дође дете у кућу, нема више ни мрака ни туге, све испуни, и душу и собе и авлију, смех. Тако му је баш мајка описивала ледене и мрачне фебруарске дане, кад се родио. Па може ли и она већу радост да дочека него да љуља унуче у истој оној колевци где је њега сачувала.

– Иди ан’сана, препаде ме. – каже Даници и опет јој пољуби дланове. Зашто плаче? Са мужем деце није имала, сад је Бог погледао, и још ће их бити, само да он оде на школу и стекне своју службу. А до тада, велико је имање Обреново и превелико, биће да се нахране једна ситна жена и дете. А то ће дете бити Узунски. Грли је а није му право. Како неко може да плаче, једну једину бригу да има на памети у трену кад је сазнао да Бог хоће нови живот да настане? Помагао јој је и до тада, шта има а да није много, да му мати не ускрати, давао је. Већ би на добош отишла радња да њега није било. 

– Чему се смејеш? За леба немам! – викала је престрављена, једва може и себе да храни. Дамјан одмахне руком и опет се смеје. Њему је лако, он је Обренов. Сит гладном не верује, увек је било, увек ће бити. Шта зна он како је то кад зависиш од другога, хоће ли донети, кад ће дати, колико, шта ће да тражи заузврат, и до када ће бити ту да помогне, хоће ли само у једном трену да оде некуд, куда га воде памет или очи, па ти гледај где ћеш и шта ћеш опет сама са собом и без ичега свог, иди пијаном оцу да он туче као што је покојник тукао или пусти да те развлаче варошки џукци од којих никад бели динар нећеш видети. Џабе је тешио и шапутао да не брине, да зна колико је имање његовог оца, да никад више сиротињу неће осетити, и да ће са њим да буде срећна и безбрижна, као птица. Као мали врабац кад се прска у барици. И да је воли. 

– Кад пођеш из вароши па кренеш горе према забранима, све оне ливаде, њиве, пашњаци, штале, шуме, ма до Неготина које видиш, и у Неготину имање, пола од тога је моје. За које ти бринеш? 

Она га гледа, стисла вилице у неком зорту, па забаци главу:

– Ће ме водиш сад одма’ тамо?

Дамјан се смеши и љуби јој извијени врат, на силу је грли:

– ‘Оћу те водим, али не одма’. – па јој опет приповеда како ће све да буде добро, и много пре него што се дете роди, да ће бити госпођа у тој кући. Само мора прво да прича са мајком, мора да јој каже да у утроби те жене, коју очима не може да види, коју куне од јутра до сутра, расте његово чедо, крв и име, његова љубав, његово цвеће. 

Рече јој. Мајка га гледа, не говори ништа али клима главом. Лице јој посивело а очи се повукле у дупље, као да је умрла па устала, никаквог израза, ни људског обличја, хладно и празно ћутање, као што је бешћутан леш. Да је тада знао шта јој је рекао ђаво, гркљан би јој ишчупао. 

– Добро ће буде, мајке. – пољуби је у образ. Хоће да наслони чело на њено, да је загрли, она само немо, као каква сабласт, окрете од њега лице. Да је тад спутала ужас и горчину, разочарање који јој преплавише душу, да га је загрлила па да га никад не пусти. Него не да куси. Тако смрси човеку памет да све ради супротно од онога што би хтео.  

– Зла жена. – уснила је ту ноћ аспиду. Као покрај неке реке седи, није Тимок, хладно и облачно, пада киша, а она брчка ноге у бистрој леденој води, кад нешто шушну у грму што се надноси над реку. Окрене се. Змијурина, палаца на њу. Иконија зграби један камен из плићака па право гују у главу. Уби је на месту. И знала је пре него што се пробудила да курветина неће да роди. 

Дамјан је гимназију свршио са одличним оценама и похвалама. Решио да иде на школу чак у Сомбор. Кад је то мајци рекао, само је у намери утврдио. Стегло јој се срце али нека га, нека иде. Чекаће га мајка. То је волео од како је сазнао за књигу. Негде у том белом свету стасава му суђеница. Ове има да се реши пре тога, па макар јој то последње учињено било. Ако је поведе, са њом ће и остати. Почела већ у те дане  и варош да прича, да се спанђао са том и том удовицом, јаловом. Није никоме право. Она онаква, никаква, ко је хтео већ је преврнуо још док је покојник био жив, нашла младог момка, и то каквог и чијег, да је жени. Срамота, њена. Њему гледају кроз прсте, шта ће. Младо. Без оца је одрастао, шта је могао да научи. Мати га је под скутовима чувала, и чим их је пустио, оде као свако мушко за првом следећом сукњом. Није ни то добро, кад се гаји дете под стакленим звоном, а посебно син. Женске су опасне за мушко дете као шарка.

Да није тог дана у недоба навратио не би је ни затекао. Отишла би само без речи, као свака протува, курва, као сваки убица кад бежи. А он је осетио док је ходао кроз град, дубоко у уху су му шумели ветар, пљусак, река, лето. Опомињали га да иде, да чује и види. Има већ сигурно недељу дана како се стално изговара на посао и муштерије да га не виђа, а нигде нема купаца ни на пушкомет. Мучи га стрепња због тога, мучи због оног мајчиног ћутања, због познатих звукова који му сви говоре да ће нешто црно, црно да се догоди.

 Пред радњом кола и на њима оно мало ствари што је имала.

– Које чекаш ту? – пита рабаџију, овај показа главом према кући. Даница иде отуд па кад га спази пребледе. Он стоји и гледа је, она прође, седе на кола. Све је одмах знао. Оно што није разумео у том трену није га ни интересовало. Сазнао је после сасвим случајно од земљака, кад је већ био у Сомбору, да је мати добро парче земље у то време продала, Јеврем јој дао од свога. 

Гледа Даницу згурену покрај крупног бркатог и знојавог рабаџије. Оденула ону ружнију и старију црну кошуљу, само је две имала. Дошла некако јадна али не тако да се човек сажали него само да пљуне и оде. Сасвим неприлично и у недоба, дође му мисао да су њих двоје, та ситна безлична женица и мушкарац до ње, заправо једно за друго и да би била штета да је узео он а не неко ко јој приличи, и коме би она таква могла да буде суђена. Изгледали су баш као муж и жена. И кад је пресрео у сопственом уму ту мисао, није осетио ни жалост ни љубомору ни бес, само чуђење, како могу очи човекове да гледају а да не виде, јер ето он њу тек сад види каква јесте. Није отупео, бол је итекако осећао али извор му не беше минула љубав него почињено зло. За то је једино морао да упита а знао је одговор. Хтео је да му каже, да чује себе док му то говори. Дланови се укочили и тешко је  задржавао у грлу муку која је расла из стомака и ко зна где и како хтела да изађе. Сабио је у недра. Изјела га после. Тргне на њу главом и гледа је равно у очи, да побегне на крај света, у саму гробну раку, од тога се лица више није сакрила. Од два бездушна ока свог нерођеног детета.

– Нема. – каже и слете јој суза, па још једна. Оде му поглед мимо ње, слуша како гракћу вране на платану. 

– Морадо’. Ти си Обренов. Не знаш ти шта је сиротиња. 

Можда је и могла да остане са њим. Да се нада у обећања, да чека да је ожени, да сврши школу, да узме очевину и да не подлегне ономе што ће му за све то време говорити мајка, другови и посебно друге жене, девојке много лепше и паметније од ње. Тамо се уче и учитељке. Леп је он одвише, паметан и богат, млад, са дететом или без њега, није јој намењен. Ни први ни последњи, преболеће га.

– Друга му је суђена. Ели ги остави ели ће се молиш црном богу. 

Тако јој рече Иконија. И тако би сигурно било. А тај новац је ту, у крилу га држи, није сутра и није можда. То је за њу живот који може сад одмах да има, и који је њен. Да никога не чека, ни од кога не зависи. Не припада њој Обренов син, па макар га волела као самог Бога. А волела га је. Много. Сад зна да може да роди. Наћи ће срећу уз другога. Можда ће то да буде мала и неугледна, кукавичка срећа али барем ће да буде сигурна. Где је новац, само је ту сигурно. Што је данас, не сутра. Што је суђено. 

– Друго ће имаш. – каже му да га утеши а не разуме што се тако одузео, толике њене другарице по сто пута су се чистиле, мужеви и момци не хају. Ништа свирепије од те утехе није чуо а рођени брат га је у постељи давио и у ватру бацао.

– ‘Оћемо ли? – пита рабаџија. 

Климнула је главом и зајецала неумесно гласно, као човек који зна да се почињена грешка не може никада и ничим поправити и још горе, да би је опет починио кад би му Бог и вратио време, па више дави врисак него што плаче, у том бесу и болу као да тражи оправдање, пред собом, не пред другима. Тако је могло да буде и никако другачије. Рабаџија потера коња. Једном се осврнула, није за њом гледао. Колико је дуго стајао на том месту, не зна. Слушао вране и шуштање лишћа, гласове са улица, котарање точкова. Ни о чему није мислио. Бол и бес  скопчали су душу заједно  и разбили је као ништа. У њему само то и остаде. Ништа. Али је прогледао тако да више никад не обневиди. 

Наиђе коњска запрега, а коњ неће да обиће као да је набасао на змију, ко зна до кад би стајали ту, ако би се икад и померили, да  није викнуо мушкарац са кола. Преко кућног прага Дамјан више није крочио. Све остаде иза, и онај прозор, зимска ружа и јоргован, пиле што поје у багрему, и ливаде, пропланци, коњи. Кад је прошао кроз двориште до штале, да оседла свога, мати га спази са трема па му потрча у сусрет. Мислила је да ће бити бесан, како не би био, али бес прође. Мржња никад. Но може ли у том нежном, милом срцу дечака мржња да се зачаури, па шта год му учинили? Није је никад ни разумео ни спознао мада се родио омрзнут. Није мати дала злу на њега. Гневиће се па ће престати. Можда и није било његово, кучка је са сваким ишла. Паметан је, разумеће. Никога нема осим ње, куд ће и како сасвим сам, без ичега у свет, једва да је из те авлије ногом искорачио. И своје да остави што му је, као и голи живот, у муци створила и сачувала. Не може. Не сме, он је њено дете, мило, беспомоћно. Још је дечак.  

Преварила се. Мржња успева свуда ако се баци добро семе. Али он чак ни то није осећао. Није чуо шта је говорила, мртви не говоре. Иде уз њега, и како стигне дотакне му длан не би ли га стегла и зауставила али не стиже, бржи је од ње. Старица потрчкује, пружа руке да му дохвати раме. Он седла коња, нити слуша нити се осврће. 

– Немој, сине, цвеће моје. – нариче као да је умро. Узе га за руку, она хладнија од камена  – Друго ће имаш, сине. – грчевито му милује ознојен врат, чело, не зна ни сама куда пружа руке, вуче га и трмси, грли, али слабија је од њега, Дамјан ради своје, као да га уопште не додирује. На лицу никаквог израза нема, страшна  је  приказа заменила њено дете, очи су јој празне. Прича му, моли, убеђује, све што је мислила да ће моћи кад се буде љут вратио на миру да му каже, навре као бујица одједном, само да је чује, да разуме, да опрости. Да остане.

Он ниједну не изговори. Узјаха. Како је истерао дората из штале удари га по слабинама и нешто му шапну, животиња стаде да рже као бесна. Она трчи за њим, закука из гласа. Отићи ће јој, занавек:

– Немој, сине, немој, ружо! 

Дамјан потера коња. На несрећу, матер стиже да  се ухвати за узенгију. Тако се грчевито држала за њу, ко зна колико дуго је вукао за собом у жестоком касу, по трави, по макадаму, по калдрми, терао је коња бесомучно, обојицу је пена спопала а онда се њено запомагање изгуби, остаде негде иза, то дозивање које ће чути док је жив па и кад умре, заборавити не може:

– Сине мајкин! Јао, сине!

Где је остала, жива или мртва, није знао. Гонио је животињу док је могла да трчи и себе још даље, све док има пута. 

Иконију су нашли сву крваву и разбијену. Више није могла на ноге, где је пала ту и остаде. Нарицала је за сином и до саме смрти слабо је шта друго говорила:

– Зимска ружо,  цвеће моје…

Па се чинило људима, сишла је с’ ума. А Јеврем јој  позна у оку жариште те болести, то је бол тако велика да човека одели заувек од овога света.

2.

„Поштовани господине Узунски, 

има неколико месеци како сам намеран да се са Вама сретнем. Прошла је већ година како у Краљеву не седим али нисам своју варош напустио нити сам заборавио у како тешком стању је остала након што сам, у ништа бољем, морао да се склоним. Зашто се нисам вратио, уверен сам да знате. Моје намештење сад је већ потпуно сигурна ствар. Чека се само да господин Војислав буде пензионисан, како се не би смењивањем узроковали немири, пошто му је и тако остало још свега пар месеци у служби. Сматрао сам природним да узмем од могућих функција највишу, где је и одговорност већа а више се може постићи. Место председника општине рачунао сам, остаће свакако мојој странци, те некоме од људи којима верујем. Па како ме је један од њих још пре тога с’ леђа упуцао, а за другога се испоставило да је и неспособан и покварен, сви остали су већ једном ногом у политичкој пензији, морао сам да се заинтересујем за младог учитеља о коме су ми писали још у пролеће Димитрије Антић, Михаило Чебинац, Саватије Божић, дакле све људи од образа, који ме нису никад преварили и који умеју да одлуче човека од нечовека. Једну лошу реч не рекоше ми о Вама, осим што је Чебинац у пар наврата писао да сте на своју руку, али то је он и о мени свагда говорио. Нисам се само њиховим мишљењем задовољио. Посетио сам недавно болесног господина Ристића, па сам чак и ту прилику искористио да се о Вама поближе распитам, замоливши да ме упути на правог саговорника. Послао ме је Миленку Веснићу, јер сте Ви, како рече, његов кадар. У оно што господин Ристић каже, ја верујем као у Свето Писмо. Господин Веснић ме је лепо примио, рече да је чуо за мене јер није никада престао да се интересује за збивања у завичају. Говори још увек као рођени Краљевчанин, нешто тише и отменије, али нагласак је исти. О Вама се махом похвално изразио, али ми је једно опажање нарочито зазвонило. Његово сте, каже, дете. Политичко недоношче. Тврдоглаво и осионо. Али праведнијег човека нема у Србији. Ништа ми више и није морао рећи. Тог сам часа решио да се са Вама сретнем и да Вас за заједничку ствар придобијем. У мене је срце поштено и храбро али сам много од наивности страдао, па онда са мном и цела варош. За свакога рачунам да је добар. Ништа ми од тачног кантара није потребније. Али на сусрет се чекати не може. Страхоте које се ових дана и по новинама повлаче о догађајима у Краљеву, блато у које је тамо моја странка, деловањем сопствених чланова бачена, чињеница да општина нема председника, а да је претходни изгласан без избора, не даје ми времена да Вас лично упознам пре него што Вас замолим, као мушкарац и као човек, да занемарите реч дату у јавности и да, као кандидат своје странке, учествујете на изборима. Као ни ја, нисте политичар. Разумем Ваше разлоге, дубоко их препознајем и уважавам. Такође, као ни ја, нисте Краљевчанин. Ипак, у тој сте вароши пронашли дом, а Ваша и моја супруга провеле су девојаштво заједно. Можда би могло бити, да сте баш онакви каквим Вас моји пријатељи описују, па да бисмо заједно у Краљеву учинили више него што може ма који од нас двојице сам, на неком другом месту. Ако бисмо умели, као либерал и радикал, заједно да деламо у интересу народа, државе, сиротиње, била би наша варош најсветлији пример братске слоге, и не би њезин напредак имао краја. Колико сам разумео Михаила, Ви сте намерни да се посветите добротворним Фондовима и школи. Али знате, у то сам сигуран, да се благостање не заснива на милостињи него на производњи и поштеној расподели, на забрани сваке крађе и злоупотребе. То можете да осигурате само са позиције власти. Можда Вам је ово што ћу рећи мрско, али то благостање зависи сада од Вас. Буде ли на место председника изабран ма ко други, мојим повратком наставиће се борбе, гложење и раздори, те отимање око касе,  отимање из дечијих уста, отимање отетога и тако у недоглед. Ви сте изузетно млад човек. Памети, поштења и храбрости Вам не мањка. Донећете ону одлуку која иде на руку народу и нашој вароши. Ја Вам дајем часну реч да ми ништа није драже него да Краљево предам на старање честитом човеку. О странкама више и не мислим. Па кад се ускоро будем вратио, да се погледамо у очи, стиснемо један другом руку и онда, да заједно деламо. Јавно, разумете, не могу позивати да се гласа за Вас, али моју подршку недвосмислено имате. Нама добро а никоме зло. Мр. Максим Несторовић.ˮ

Човеку је у две ствари најтеже да поверује. У велику несрећу и велику срећу. Кад му се саопште нарочито црна или добра вест нађе се у стању делузије, уверен да то што је чуо, није чуо. Тако и Дамјан чита писмо два пута, а како је сумњичав и по природи и по навици, читаће и трипут. Можда је та његова хронична неповерљивост такође делузија. Али му је много пута главу спасила.  Мр. Типичан медицинарски рукопис. Преписменили се. Па не могу да пишу као сав нормалан свет. Тумач му треба да дешифрује. 

– Мусава! Облачи се. – вуче је за рукав, као у некој журби.

Тесто јој већ нарасло, биће хлеб кисео ако не стави да се пече. Не ваља више да стоји на топлом.

– Па изнеси га напоље. 

Стевка се смеје. У све се петља а не зна. Не може то тако, час на хладно час на топло, као да му је за о главу баш одмах да изађу. Дамјан узе наћву и изнесе је пред врата, покри крпом па синијом. И још каже да не брине ништа, биће бољи хлеб него сви које је до сада умесила. Ако и не буде, има код Македонца. К’о да мора сваког дана хлеб да се једе. Много јој је лепо са њим да живи. Ништа се не мора, нити је буди сабајле, нити захтева трпезу као отац, постеља, каже, воли кад је неразмештена, да остане онако како су устали, па да је тек пре легања мало уздигну. Једу кад су гладни, где се коме једе, оно што има, и ништа од свега чему је матер учила и чиме јој је претила, не примењује. О својој се одећи сам брине, а и њој хоће да опере кошуљу или гаће. И косу. Једино не простире веш да га не виде у градини јер би се смејали.  Воли да шета али је не тера ни на то, ако види да јој се не иде. А то баш ретко бива, где јој је лепше него са њим? 

Преподневно сунце отопило лед по калдрми, испод кровова почели да цвркућу врапци. Нема много света на улицама, недеља је, ко их сретне, поздрави, па се за њима окрене. Лепи су тако млади и срећни, свако то воли да види, као кад набаса шетајући голом гором на редак цвет. Срећа се не може, исто као и несрећа, нити сакрити нити одглумити. Држи је под руку и блеси по крововима, светлим небесима, па низ сокак. Али како је држи. Како се нагне благо да јој нешто шапне, па је погледа, насмеши се. Стевка му приклони главу и узврати осмех, порумени. Још је то не пушта. Чудо, трепет, трема што је њен. 

– Причај ми, мутава, о Несторовићу. 

Стевка слегне раменима. А шта она зна? Сећа се да га је први пут видела са девојкама на Биљни петак, до Ђурђевдана су само о његовој лепоти клапарале. Нису њих интересовале исте ствари као те Дамјанове досадне и озбиљне старце. 

– Немој да ми ћутиш, кад те питам. Еј, Стевка. – Дамјан стаде па јој погледа у очи неким дубљим, оштријим видом, могла би се на њега као на бритву посећи – То што мислиш, мени вреди да знам. 

Сад се само још више збунила. Не зна куд ће ни са очима ни са рукама. Зар је збиља никада нико није питао шта мисли? 

– Знам да је носио подеран капут. И ципеле бушне. А обе су му жене биле богате. И ону ноћ кад су га погодили, био је у њему. Причала ми је Деспина после, колико је могла а изговори…Живот јој је прекинуо. Све ради вароши. 

Дамјан клима лепом главом, нешто као конта. 

– А кад бих се ја, ради вароши, са њим удружио, би ли теби сметало? 

– Што би ми сметало? 

– Па кажеш, за његову жену, да јој није било право што се примио политике. – ухвати је чвршће да му се приближи, па поведе уз улицу, према цркви – Ја сам мислио…Стевка. Свашта сам…Ја сам ради њега у Краљево дошао. Чуо сам да је један поштен човек пао. Либерал али достојан. Погођен у леђа јер је добар, честит. Да је остала варош слуђена, керови је развлаче. Само ради њега упирао сам да ме овде ставе. Да свирепи победе, не дам. Да добри гину, не дам. 

Она трепће затечена. Чак и девојка потпуно неупућена у политичка дешавања зна, начула је од оца, да су Максимова и Дамјанова странка супротне. 

– Шта ме се тиче која је партија, ако је частан. Рачунао сам, кад се врати, да идем… А сад, не знам. Можда он и ја можемо…да не буде више раздора, да не буде политике него да се живи. Да ја останем…да ми овде останемо. Ти и ја. Са њим. Шта ти кажеш? 

Препаде је поново то ужасно питање. Шта она њему да каже паметније од онога што је већ сам издумао. Замакоше према Духовној. У оградама пресијавају ситне бистре капи, кроз голе гране промиче сунашце. По авлијама, испод снега, већ се понегде назире стврднута црна земља. 

– Ту су становали. 

Дамјан застаде, приђе тарабици. Мала, оронула, сиротињска кућа, тек нешто новија и већа од његове. Мисли, загледа. Тада је вероватно одлучио. Редак је поштен човек као прве љубичице. Кад га нађеш, не узмакнеш. Узмеш га за друга. За кума. За брата. Коме ће наудити, ако покуша? Не буде ли добро, отићи ће, као што је увек одлазио. 

– Је л’ би била радо супруга општинског председника? 

– Била бих радо твоја. Па ти буди шта му драго.  

И болно и слатко зачепаше му се те речи за срце. Загрлио би је, пољубио у округли образ, у паметно чело, али мало му је то, за њену љубав, све је мало. Па онда ништа, показа јој главом да пођу натраг и узе је опет под руку. 

– Кад сам био дечак, нисам још ни проходао, тебе је моја мати сањала, је л’ знаш то? 

Она окрете лице према Господар Васином конаку, одакле је јато црних врана полетело са грактањем. Како би знала. Реч јој није о себи рекао. Не дира га, ако ћути, то је зато што боли. А ако боли, нека буде заборављено. Што мора да зна? Такав је као што га види, осећа у тами собе, под прстима, уснама, у себи. Ништа што би испричао неће да промени ни његову милу душу, њену љубав ни живот који имају. Ако једном буде говорио, нека то буде да себи олакша ране, а не да њој ублажи знатижељу. 

– Не знам ни да си имао мајку. 

Дамјан после два корака у ћутању ипак није одолео, гласно се насмеја. 

– А како бих другчије настао? 

Стевка хода повијене главе, а у углу усне, скровитом месту за смешак, игра сама нежност:

– Као цвет, или пахуља. Од Бога. 

Ништа није одговорио, само је испод ока посматрао тај смешак и огромне округле очи. Баш је она пахуља. Џак кромпира. Па се смеје самом себи, није Стевка мутава него он. Рекао би јој, а не уме, никад није о томе говорио. Смејала би се. Мусава, њему да се смеје. Не може. Наместио је озбиљно лице али је једва дочекао да дођу кући. Љубиће је док му усне не утрну. Стигоше брзо, пусти сокаци па их нико не зауставља. А у авлији, ветар смандрљао синију, а око наћве се скупиле комшијске кокошке, кљуцају тесто, међу њима Лисица, вратила се, лиже оно скорело брашно. 

– Гулићеш ти мени проју од сад. – Стевка се као љути а смешно и њој, како не би било.