O filmu Ukus ljubavi, s ljubavlju
„Umetničko delo daje životnog elana i impusla, pruža zadovoljstvo i onome ko ga stvara i onome ko ga posmatra.“
(Iz Prosvetine Male enciklopedije iz 1959)
U srži filma „Ukus ljubavi“ jeste strast prema umetnosti. U slučaju glavnih junaka ovog filma, u pitanju je umetnost kuvanja. Ako se pridržavamo tradicionalne definicije umetnosti koja kaže da je to sposobnost da se estetski izraze ili uobliče misli i osećanja, pomoću govorne ili pisane reči, instumenata ili ljudskog glasa, boje, linije, plastičnog obilika, konstrukcije, pokreta itd, na „umetnost kuvanja“ će verovatno većina odrečno odmahnuti glavom. Možda je umešnost onda bolji izbor. Razlika je samo u slovu, mada je u značenju velika. Ipak, meni se čini da suštinski razlike zapravo nema. I jedno i drugo, kada su vrhunski, zahtevaju potpunu predanost i veliki rad, a pokretač uvek mora biti strast prema predmetu interesovanja/stvaranja. Film „Ukus ljubavi“ jeste proizvod vrhunske veštine. Svih – glumaca, režisera, scenografa – njih naročito – pojedine scene u filmu zaustavljaju dah, poput baroknih slika su. Recimo ona u kojoj Žilijet Binoš, u predivnoj žutoj haljini, jede svoj prvi obrok posle kraće bolesti, svečano upriličen, a koji joj je pripremio njen partner, ljubavni i profesionalni.Za razliku od baroknih, ove slike veličaju ovozemaljski život, u njemu čak i prozaično postaje uzvišeno poput čina unošenja hrane. Zvuk u filmu nas nepogrešivo vodi kroz skoro svaki korak pripreme hrane – čujemo dobro nam poznata šuštanja, šištanja, žuborenja, zveckanja, krckanja… Duboko me je potresao teški dah glavnog lika negde pri kraju filma dok u rano jutro ide kroz hodnik ka sobi služavke – kroz zvuk njegovog daha shvatamo da nešto nije u redu, vrlo brzo, postaje nam jasno šta – zbog čitalaca koji nisu pogledali film, neću više otkrivati.
Originalni naziv filma je Strast Dodena Bufana (La passion de Dodin Bouffant) i zasnovan je na romanu švajcarskog pisca i gurmana Marsela Rufa iz 1924. godine (La vie et la passion de Dodin-Bouffant, Gourmet). Otud, verovatno, sporost filma – vreme (i sve ono što se odvija u tom vremenu) devetnaestovekovnog čoveka nikako nije isto kao i savremenog. U tom smislu film može predstavljati izazov mnogima, meni je, pak, njegova dužina bila sasvim po meri, imam utisak da upravo to prirodaje autentičnosti priče. Pre neki dan sam uzela da ponovo iščitavam Štefana Cvajga, njegov esej o Balzaku. U početku me je zapanjila sporost s kojom se rečenice odvijaju, čak sam uhvatila sopstveni pogled kako “skroluje” stranicu, žuri da se nađe na njenom kraju, da vidi šta se desilo. A nije se ništa desilo, šta bi i moglo da se desi, rečenice se nižu božanstvene u svojoj lepoti i sporom otkrivanju smisla. Posle nekog vremena, uhvativši ritam sa brzinom misli i jezika Štefana Cvajga, izuzetno sam uživala u njihovom sporom promicanju jer su ostavljale vremena da se i moje sopstvene misli razviju. Moj utisak je da i ovaj film traži isto strpljenje od gledalaca i da će, nažalost, mnogi dići ruke od njega upravo zbog toga.
U početku sam mislila da je film nesrećno preveden, ali posle gledanja filma sam shvatila da nije jer (pri)kazuje pripovest o velikoj senzualnoj ljubavi između dvoje ljudi – Eužene i Dodena Bufana, i njihovoj zajedničkoj strasti. O poznoj, jesenjoj strasti, kako Doden u jednom trenutku naziva ljubav između njega i Euženi, dakle, ne gorućoj i mladoj koja je najčešće kratkog daha, već postojanoj koja traje do smrti. Ko zna, možda je ipak potrebno imati nagomilano iskustvo, biti na pragu jeseni života, da bi se ovaj film voleo. A ja sam tu negde.
Stella polare 