Читање путописа Патрика Лија Фермора Време дарова. Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до средњег Дунава, превод: Данијела Јовановић, Службени гласник 2025.
Данијела Јовановић је прошле године била вредна: превела је поезију Џејн Кењон – Нек дође вече (Културни центар Новог Сада, 2025), написала је књигу – О сећању и Другом светском рату – (П)огледи Данијеле Јовановић (Службени гласник, 2025) и превела је путопис Патрика Лија Фермора – Време дарова. Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до средњег Дунава (Службени гласник, 2025). Наслов ове последње књиге може се читати и као знамење ових преводилачких и стваралачких подухвата. Тако је и Патрик Ли Фермор 1933. године, у једној немачкој кући, у којој се случајно затекао на Божић, као потпуни странац, од својих домаћина (чији језик није знао) неочекивано примио дарове. Тај блистави и свечани празнични тренутак којег се сећао много година касније, сажето описује ауторов однос према искуству пешачења од Лондона до Цариграда. И ето првог од неколико могућих начина да ову књигу схватите и доживите – путовања као дарови света, живота, људи.
Књигу још можете читати као леп и хвале вредан подухват издавачке куће и преводиоца. У питању је путопис који, поред осталог, обухвата и Балкан (тај део, додуше, биће објављен тек наредне године на српском језику), али и путопис у којем преводилачка умешност списатељице по вокацији, историчарке по образовању и путнице по ентузијазму долази до пуног изражаја. Са осећајем који је својствен историчарима – да се у трансферу текста са једног на други језик не сме губити информација, Данијела не губи ни на раскоши језика. Друга важна ствар коју ваља истаћи јесу фусноте (о којима читаоци и преводиоци имају различита мишљења), а које не представљају преводиочево разметање знањем, већ успутну, другарску поделу знања. Јер, кад је већ себи као преводиоцу морала да разјасни све оне појмове који су везани за речну пловидбу, архитектуру или одевање и моду, зашто их не би поделила и са нама!? И Данијела то несебично ради, олакшавајући нам кретање кроз текст, како просторно, тако и вертикално, кроз историју.
Ко је био Патрик Ли Фермор? Историчари су склони да путописце по аутоматизму сматрају обавештајцима, и такав став није увек оправдан, али најчешће није без основа. Фермор јесте био британски агент, запослен у Управи за специјалне операције (СОЕ – Special Operations Executive) и ту је стекао и пензију, али када је ова институција после рата била реорганизована и када је формирана МИ6, Фермор је службу напустио. Но, остао је њен пријатељ и повремено је бивао питан за мишљење о приликама на Балкану на којем је, током Хладног рата, живео. Тако се ова књига може читати и као развојни пут младића који је током Другог светског рата постао британски обавештајац, а који је своје предиспозиције за такву врсту посла посебно развио током овог путовања.
Фермор је ову књигу писао накнадно, као шездесетогодишњак, приређујући је на основу својих дневника и сећања, са накнадном памећу, знањем и образовањем. Реч је, дакле о испегланом и дотераном путопису који нам се не отвара у својој пуноћи, искрености и сировости младалачког рукописа, већ кроз накнадну Ферморову жељу да тај део свог живота некако систематизује и уобличи. Па ипак, та чињеница путопису нимало не одузима од квалитета и лепоте, напротив: уноси додатни могући слој ишчитавања у којем се сусрећу млади и стари Фермор. И као такав, он спада у најзначајнија имена британске путописне књижевности.
Фермор је са осамнаест година кренуо на пут од Лондона до Цариграда. Не објашњава зашто је желео да стигне баш до Босфора, али каже због чега је морао да крене на пут: адолесцентске муке и наизглед безизлазна ситуација једне лондонске зиме (осећај да не зна шта би са собом), навели су га на такву одлуку. Био је то младић који је детињство провео изван домашаја очеве, па и мајчине контроле, тако да је одрастао под покровитељством и окриљем шире породице, слободан, неспутан, разуздан. То га је коштало током школовања: био је интелигентан и вољен, али ипак избациван из школа због непоштовања разних правила. И већ се у тој фази, очигледно, формирају неке од карактеристика будућег путника, писца и обавештајца.
Које се Ферморове особине могу опазити кроз ишчитавање овог путописа? Најпре, порив за кретањем, немогућност мировања, авантуристички дух и смелост да се као студент (лажно се представљао – и то треба имати у виду), упусти у пустоловину пешачења по зими од Хука у Низоземској до Константинопоља. Затим, изражена интуиција, осећај за уочавање граничних зона које нису на први поглед свима јасне, способност систематизације великих историјских наратива, огромна способност опажања и невероватна брзина учења страног језика (немачког). Фермор је поседовао и високу социјалну и емотивну интелигенцију (он осећа кад је време да се склони, зна како да седи неопажен у кафани, разуме када треба да обустави непријатна питања, вољен је, дружељубив је, окретан и пажљив у разговору). Он уочава слабе тачке простора и времена кроз које се креће. Сасвим јасно види структуре које другима измичу. Веома брзо обрађује, разрађује, одлучује којим ће се путевима кретати, узимајући у обзир њихову дужину, опасности, новац којим располаже, сопствену знатижељу, реалне могућности. Дакле, све оно што га квалификује за будућег обавештајца, уједно га квалификује и за будућег сјајног писца.
Време дарова још можете читати и као неформалну картографију духа Европе пред Други светски рат, готово као неку карту геополитичког езотеризма или као мапу европског идентитета пред још један њен велики (рас)пад. Феромор осећа дух простора у којима се налази, а залазио је у напуштене штале, старе дворце, музеје, домове обичног, простог света, виле богаташа, у села која изгледају као временски мехурови у бучном току историје (бар тако изгледају у Ферморовим очима и описима).
Још један могући начин читања овог путописа могао би бити онај у којем се Европа током пешачења младог Британца указује као пут проласка, преображаја, иницијације. Отуда је ова маршрута, овај лик, његове године, његово полазиште и исходиште нешто што читаоца може подсетити на деветнаестовековна романтичарска путовања богатих британских племића који су се, ради самоспознаје, са европског северозапада упућивали ка европском југоистоку. Фермор стоји на крају те епохе, помало сентименталан попут романтичара, али уз једну димензију која је романтичарима недостајала – код њега читамо и интелектуални авантуризам (док романтичари само осећају, Фермор још и зна и анализира).
За љубитеље Јунга или чак Џозефа Конрада, овај се путопис намеће као права основа за истраживање британског и европског „несвесног“ или као компаративна основа Срца таме. Оса северозапад-југоисоток Европе, која се као путања потраге за собом и за сопственим и колективним „срцем таме“ развила током романтизма (у време економског узлета Британије и Европе), први пут је свој правац променила шездесетих година 20. века, када су милиони радника са југа и истока Европе кренули ка њеном економски развијеном северу, у намери да „постану неко и нешто“. Прекретница је био Други светски рат: док су до њега богати појединци са развијеног северозапада кретали ка југоистоку Европе (углавном ка Апенинском и Балканском полуострву) у тежњи да спознају себе, после рата су радници масовно одлазили на север да поправе свој материјални и друштвени статус, те да нађу срећу у томе. Фермор је ближи овој првој генерацији, иако „седи на две столице“, сажимајући у свом искуству предратни младићки поглед на европски свет и онај послератни, у којем су европске вредности значајно биле измењене. И Фермор прелази пут преображаја, прерастајући из младића у мушкарца. Као што и јунак Конрадовог романа на пут самоспознаје полази излазећи из цивилизације укрцавањем на брод и спуштањем низ Темзу, тако и Фермор низ исту реку креће на пут током којег ће напустити старог себе. Једино што је код Конрада „срце таме“ (цивилизације) у Африци, док је код Фермора „срце таме“ наслућено у Европи, у атмосфери и људима нацистичке Немачке која се тада будила. Фермор ће проћи кроз три фазе: по површини хладног, рационалног, модерног, аполонског, соларног севера, затим ће се спустити у централну Европу у којој се откривају историјске дубине и која се указује као херметичан, историјски згуснут и амбивалентан простор, што претходи трећој фази (коју ишчекујемо наредне године) – дионизијском Балкану који је у западним перцепцијама одувек био на граници мита, као алтерего Запада.
На крају, ово је књига у којој је млад човек преходао самог себе кроз Европу у једном њеном и у једном свом специфичном периоду развоја. Оно што данас можемо зачас проверити на мобилном телефону (где се нека улица налази, у којем правцу треба да идемо, када ради музеј, где има јефтин оброк…), то су пешаци некада морали да прегладују док не открију. Отуда је књига Време дарова и у антрополошком смислу веома интересантна, односно можете се бесконачно упоређивати са овим необичним путником, можете упоређивати своју Европу са његовом, а можете се и сами упустити у сопствено срце таме (…мада сте ви већ на Балкану).
Опис одупирања Медитерану:
„Нашавши се поново међу мапама и поставши одједном свестан доступности Медитерана, читава композиција мисли ми је пројурила кроз главу која је, на тренутак, угрозила моју експедицију. Све који бораве на тевтонском северу, док гледају зимско небо, неодољиво привлачи Медитеран, као да читаво полуострво од Трста до Агриђента почне на њих да делује попут магнета. Магнетизам је пропраћен песмом невидљивог хора, звуцима мандолине који пролазе кроз ваздух, док сабласни мириси цветова лимунова дозивају своје жртве да крену на југ, преко алпски прелаза. То је Гетеов закон и неминован је као Њутнов или Бојлов.“
Stella polare 