UVOD
Šesnaestog februara 1999. godine nemački kancelar Gerhard Šreder održao je novinarsku konferenciju čija je centralna tema bilo ponašanje nemačkih korporacija tokom nacionalsocijalizma. Okružen vodećim bankarskim i industrijskim direktorima, kancelar Šreder je objavio da će dvanaest nemačkih firmi osnovati fond od 1.7 milijardi dolara koji će biti nazvan Fondacija inicijative nemačkih kompanija: sećanje, odgovornost i budućnost (Stiftungsinitiative deutscher Unternehmen: Erinnerung, Verantwortung und Zukunft).[1] Osnivanje fonda je bilo dugo očekivano priznanje nemačkih kompanija i njihove vlade za odgovornost industrije u zločinima počinjenim tokom Nacionalsocijazma. Da budemo određeniji – fond je trebalo da obezbedi finansijsku kompenzaciju ostarelim radnicima koji su bili primorani da rade u nemačkim fabrikama, u koncentracionim i logorima smrti, kao i na nemačkim farmama tokom Drugog svetskog rata.[2] Uprkos izjavama sponzora o moralnoj odgovornosti prema žrtvama nacističke Nemačke, Šreder je veoma jasno rekao da je osnivanje fonda manje izraz pokajanja, a više pragmatični odgovor nemačkih vodećih firmi na zakonska potraživanja preživelih. Po rečima kancelara, fond će kao „odgovor na tužbe, posebno kolektivne tužbe, zaustaviti kampanju koja se vodi protiv nemačke industrije i naše zemlje.“[3]
Šrederova tvrdnja da su nemačke korporacije – a time i Nemačka – mete nepravedene „kampanje“, ukaljala je ovo prvo javno priznanje saučesništva industrije u zločinima koji su bili počinjeni tokom nacionalsocijalizma. Ono što je trebalo da bude odvažno iskazivanje korporativne odgovornosti, izazvalo je bes onih koji su preživeli Holokaust kao i članova njihovih porodica. „Ovo je neprikladna i sramotna izjava“, izjavio je Minhenski advokat koji je zastupao hiljade podnosilaca tužbe. „Nije u pitanju nikakva kampanja. U pitanju su prava žrtava Holokausta koja su im ove korporacije decenijama uskraćivale.“[4]
Šrederove tvrdnje nisu nove. Pre će biti da su one bile kulminacija ponekad opreznog ponekad punog samosažaljenja, pedesetogodišnjeg napora Zapadne Nemačke da od javnosti sakrije saučesništvo korporacija u nacističkim zločinima – od upotrebe robovskog i prisilnog rada, do „arijanizacije“ jevrejske imovine i ratnog profiterstva. Da budemo jasni, odluka nemačke industrije iz 1999. godine da se obeštete oni što su preživeli Holokaust, jeste poželjan razvoj događaja na kraju dvadesetog veka. Ono što je preraslo u fond od 10 milijardi nemačkih maraka utičući na živote 1.5 miliona preživelih, počelo je da predstavlja tačku razdvajanja između korporativnog i državnog odnosa prema nacionalsocijalizmu[5]: 1999. godine Nemačka je otvoreno priznala ulogu svojih kompanija u Holokaustu. Ali povremeni izlivi odbijanja prihvatanja krivice nemačke industrije, jezik samoviktimizacije i dominantna želja da se umanji krivica koja je pratila pregovore između industrije, američke i nemačke vlade i advokata preživelih, vratili su prošlost, odnosno godine koje su usledile posle završetka Drugog svetskog rada kada su se nemački industrijalci – zapravo svi Nemci – trudili da se udalje od svega onoga što ih je podsećalo na skorašnju prošlost.
Ova knjiga se fokusira na prvu dekadu posleratne Zapadne Nemačke kada su poraz, vojna okupacija i Hladni rat primorali Nemce da se suoče sa zločinima Nacionalsocijalizma i da se preorijentišu i uklope u novo političko, ekonomsko i ideološko okruženje. Najglasniji u ovoj kolektivnoj preorijentaciji su bili poslovni lideri. Priklješteni nacističkim nasleđem i odgovornošću kao ekonomskih lidera, undustrijalci su započeli rad na prevazilaženju sopstvene upletenosti u događanja iz nedavne prošlosti. Kako su se poslovni lideri pomirili sa Nacionalsocijalizmom i sopstvenim izlaženjem u susret Hitleru? Da li su se industrijalci prilagodili političkoj demokratiji nakon dvanaest godina diktature? Da li je industrija uspela da preradi sopstvenu sliku u javnosti u vreme kada je prošlo i sadašnje ponašanje „kapitalizma“ počelo da dobija veliki politički značaj?
Ova knjiga će odgovorit na ova pitanja uzimajući u obzir zapadnonemački industrijski mentalitet kao studiju slučaja kada je u pitanju kolektivno pamćenje, odnosi s javnošću i samoprezentacija – kao lokus dijaloga idustrijalaca o njihovoj ulozi u Trećem rajhu kao i društvenoj i političkoj odgovornosti krupnog biznisa u posthitlerovskom, hladnoratovskom društvu. Od 1945. do 1955. godine industrijalci su se uz pomoć poslovnih lidera i publicista preko Atlantika aktivno suprotstavili prošlosti i manipulisali njome. Radeći to, istovremeno su se suprotstavili svojim sadašnjim filozofskim i političkim neprijateljima i izgradili nove okvire za razumevanje sebe u demokratskoj i sve prosperitetnijoj Nemačkoj.
Ova studija polazi od pretpostavke da je neposredno po okončanju Drugog svetskog rata nemačka industrija prošla kroz veliku krizu legitmiteta.[6] To nije bila strukturalna kriza kapitalizma, već kriza javne slike i percepcije, a koja se pojavila zbog saučesništva nemačke industrije u zločinima Nacionalsocijalizma. Nakon 1945. godine zapadnonemačka industrija se našla u odbrambenoj poziciji, primorana da objašnjava svoju kompromitovanu prošlost i da stvori dezinfikovani kolektivni identitet koji će zaštiti kompanije i njihove lidere od odmazde Saveznika i zadržati Nemce od udaljavanja od slobodnog tržišta kao ekonomskog sistema. Ono što je značajno jeste da kriza „nemačkog kapitalizma“ nije nastala sa optužbama za kriminal pod Hitlerom. Od ekonomskih lišavanja i državnih uredbi za vreme Prvog svetskog rata, do haotične inflacije tokom ranih vajmarskih godina i svetske ekonomske krize tokom tridesetih godina, nemačka industrija je već bila naviknuta da se brani od kritika. Mogli bismo se vratiti još dalje u prošlost, do devetnaestog i ranog dvadesetog veka, kada je većina kompanija u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi osećala potrebu da opravda svoju poslovnu praksu koju je javnost videla kao samoživu, eksploatatorsku ili nemoralnu.[7]
Dugoročni problem imidža nemačke industrije je bio veoma pogoršan zbog kooperacije sa Hitlerom i opstajanja tog nasleđa tokom posleratnih godina. Reputacija zapadnonemačkih kompanija, u zemlji i inostranstvu, posle Drugog svetskog rata je bila srozana, tako da su one odmah po okončanju rata bile prinuđene da unesu novu moralnost u kapitalizam – ponovno ozakonjivanje slobodnog tržišta u vreme kada su njihovi lideri bili optuženi za nečovečne zločine. U prvoj dekadi posle 1945. nemački industrijalci su smatrali da su obeščašćeni, i oni i njihove kompanije. Žalili su se da su novinari, političari i vođe sindikata u Istočnoj Evropi i na Zapadu politizovale kolektivna nedela „kapitalizma“ u vidu govora, slogana, knjiga i članaka.
Nasuprot raširenom mišljenju danas, zapadnonemačka industrija nije čekala sve do nedavno da ozbiljno shvati narative o korporativnoj krivici. Krajem četrdesetih i tokom ranih pedesetih godina prošlog veka, poslovni lideri su prihvatali da je njihova kooperacija sa nacizmom značajno nanela štetu njihovom ličnom ugledu kao i ugledu kompanija i, zaista, ona je dovela do kriminalnog gonjenja i hapšenja istaknutih poslovnih ljudi. Industrijalci su organizovali odbranu i često grubo odgovarali na optužbe bilo preko samooslobađajućih publikacija ili u sudnici u Nirnbergu. Ova knjiga će se baviti ovim samooslobađajućim strategijama. Takođe, industrija je pokušala da prevaziđe krizu legitmiteta slavljenjem i preuzimanjem odgovornosti za ekonomski oporavak Zapadne Nemačke koji je započeo poznih četrdesetih i ranih pedesetih godina prošlog veka. Uz negativnu konfrontaciju sa nasleđem nacizma, industrijalci su posezali i za „pozitivnim“ metodama za prevazilaženje krize publiciteta. Tokom godina „ekonomskog čuda“ stvorili su novu industrijsku personu posvećenu korporativnoj odgovornosti, društvenoj harmoniji, atributima koji su bili u oštrom kontrastu sa zločinima koji su pripisivani nemačkoj industriji. Najzad, dualni proces nemačke industrije koji podrazumeva gledanja unazad sa strepnjom i gledanja napred sa samouverenošću, otkriva breme i nesigurnu samosvest ne samo poslovne elite već i zapadnih Nemaca tokom ranih godina Savezne republike Nemačke.
Odnosi s javnošću i kolektivno pamćenje
Ova knjiga odstupa od postojeće literature izborom teme pošto nije u pitanju zapadnonemačka ekonomija per se, već mentalni svet i samoprezentacija njenih predstavnika. Pre petnaest godina Volker Bergan se žalio zbog činjenice da znamo veoma malo o posleratnim industrijalcima kao posebnoj grupi sa zajedničkom prošlošću i ideološkim zamislima. Bergan se pozvao na opasku Ralfa Darendrofa iz 1962. godine: „Najmanje poznata elitna grupa društva Savezne Republike je u isto vreme ona koja to društvo oblikuje… kao stvaralac i korisnik Ekonomskog čuda.“[8] Četrdeset godina kasnije, važi isto.[9]
U većini knjiga o zapadnonemačkoj ekonomiji, industrijalac se obično pojavaljuje u ulozi direktora firme, branioca završnog računa ili moćnika u zapadnonemačkoj prestonici, Bonu. Znamo dosta toga o materijalnoj obnovi, idustrijskim odnosima i političkim i ekonomskim strategijama i filozofijama poslovnih lidera.[10] Ali, zapanjujuće malo znamo o tome kako su industrijalci doživeli nacionalsocijalizam i do koje mere je dvanaest godina pod Hitlerom uticalo na posleratne stavove i ponašanje. Ispod pragmatične spoljašnjosti nemačkog industrijalca, nadam se da ću uspeti da to dokažem, nalazi se bogatstvo netaknuntih kulturnih stavova i nelagoda koje su vezane za prošlost i brze promene u sadašnjosti. Kao i svi Nemci, i industrijalci su su se borili sa porazom Nemačke i rekonstrukcijom ekonomije, sudbinom mladih, pretnjom komunizma, i strahom od društvenog izjednačavanja i moralnog opadanja.
U pristupu ovim različitim temama, ova knjiga se koristila odnosom između kolektivnog pamćenja i odnosa s javnošću kao organizacionim konstruktom. Od kraja osamdesetih godina prošlog veka rastegljiv i neodređen koncept „pamćenja“ se uvukao u svaku akademsku disciplinu. Istraživači su se bavili svim aspektima teme pamćenja – kognitivnim, psihološkim, neurobiološkim, društvenim i kulturnim dimenzijama – proizvodeći tako obimnu literaturu.[11] Za istoričare moderne Nemačke, interesovanje za pamćenje nije novo. Preko pedeset godina istorijsko pamćenje je u centru usijane diskusije o tome kako – i da li – su se Istočna i Zapadna Nemačka „pomirile“ sa nacizmom i Holokaustom.[12]
Dugo je opstajala, a danas je sve više predmet osporavanja, opšteprihvaćena interpretacija pamćenja u Zapadnoj Nemačkoj u prvim posleratnim godinama. Ona se zasniva na ideji da su neposredno po okončanju rata i tokom perioda vlasti Konrada Adenauera (1949-1963), zapadni Nemaci bežali od svog kolektivnog iskustva kad je u pitanju Nacionalsocijalizam. Da nisu priznavali niti su se borili sa uprljanom prošlošću svoje zemlje, niti da su oplakivali gubitak političkog sistema i dikatora u kojeg su tako mnogo verovali u jednom trenutku. Ova teorija o potiskivanju (Verdrängung) se najviše povezuje sa Margaretom i Aleksandrom Mitšerlih, čije je delo Nesposobnost oplakivanja (Inability to Mourn)decenijama davalo pravac diskusijama o pamćenju u Zapadnoj Nemačkoj tokom njenih ranih godina.[13] Tokom poznih pedesethih godina i šezdesetih, po toj teoriji, zapadni Nemci se povukli u svoje tek ostvarene materijalne ugodnosti, gurajući u stanu užasavajuće događaje iz svoje bliske prošlosti i oduševljeno prihvatanje kriminalnog sistema. U stanju kolektivnog poricanja, Nemci su odbijali da ožale svog „oca“ Hitlera, svoj izgubljeni objekat obožavanja, i umesto toga bežali od svoje melanholije uranjajući u orgiju bogaćenja i konzumerizma.[14]
Iako gore pomenuta teorija nudi ubedljivo objašnjenje posleratnog bega Nemaca od prošlosti u materijalno bogaćenje, ova knjiga će otići dalje od teze Mitšerlihovih i njihovog psihološkog shvatanja pamćenja. Proučavajući odbrambeni i agresivni odnos zapadnonemačke industrije prema nedavnoj prošlosti, ponudiću alternativni pogled na posleratno sećanje i pamćenje kao sadašnje i aktivno. Industrijalci i ostali Nemci su zapravo proveli mnogo vremena hvatajući se u koštac sa nasleđem nacionalsocijalizma. Oni nisu učestvovali u potresnim izlivima krivce zbog Holokausta niti su se bavili odnosom svojih kompanija prema masovnim zločinima. Ali oni sigurno nisu zaboravili prošlost, niti su to mogli, i to njihovo pamćenje je imalo mnogo formi. Za industrijalce, sećanje i pamćenje je podrazumevalo dualni proces poricanja grehova koji su pripisivani nemačkoj privredi i osmišljavanje „novog industrijalca“ koji će voditi nemačku ekonomiju u prosperitet i remodelovati ugrožene biznismene u korporativne građanine.
U pogledu udaljavanja od koncepta potisnutog pamćenja, oslanjam se na rad francuskog sociologa i štićenika Emila Dirkema, Morisa Albvaša, koji se danas smatra ocem studija kolektivnog pamćenja.[15] Albvašova teorija pamćenja se razlikovala od psihoanalitičkog modela na koji su se Mitšerlihovi oslanjali. Mitšerlihovi su videli pamćenje kao nešto pasivno i skriveno, nešto što leži duboko unutar podsvesti, i čemu se može pristupiti jedino pomoću psihoanalize, traume ili uz pomoć vizelnih i zvučnih podsetnika.[16] Nasuprot Frojdovom modelu, Albavaš je pristupao pamćenju kao svesnom, kolektivnom i namernom procesu. Ni pasivno ni lično, pamćenje ima svoje mesto u složenoj mreži društvenih i običajnih praksi. Slike koje sačinjavaju individualno pamćenje, po Albvašu, su prolazne i nemaju dugotrajan život van koneksta grupe. Pamćenje je utkano u mrežu moći odnosa, običaja, disursa i simbola. Grupa samu sebe održava manipulacijom slikama prošlosti radi sadašnjih potreba i pojedinci unutar grupe doživljaju sopstvena sećanja kroz objektiv širih grupnih narativa. Stoga, po Albvašu, prikladnije je videti pamćenje kao „ko-memoraciju“, aktivan proces koji zavisi od kolektiva i racionalnog izbora.
Korisno je uzeti u razmatranje konfronataciju zapadonemačke industrije sa nacizmom kao primer kolektivnog pamćenja. Ali ostaje pitanje gde smestiti industrijsko pamćenje. Dok su se istraživači nacionalnog identiteta okretali ka spomenicima, statuama i javnim ceremonijama, ja sam u razmatranje uzeo odnose s javnošću kao mesto – locus pamćenja.[17] Po definiciji publicitet podrazumeva proces pamćenja i zaboravljanja. Tu se radi o svesnom izboru i namernom predstavljanju slika iz prošlosti. O samoizmišljanju i samopromociji. Ukoliko su odnosi s javnošću očigledno mesto sećanje u svakoj slobodnotržišnoj ekonomiji, u kontekstu posleratne Nemačke, kada su ekonomska rekonstrukcija i ponovna industrijalizacija dominirale novinskim naslovima, industrijski marketing je postao jedan od najupadljiviji i važnih skladišta institucionalnog i grupnog pamćenja. Zbog nacizma i davanja prvenstva ekonomskom preporodu posle 1945. godine, postojeći običaji u industrijskom marketingu dobijaju na važnosti i hitnosti. U postnacističkoj Nemačkoj, kada su u pitanju odnosi s javnošću nije se radilo samo o želji firme da proda sebe i projektuje svoj ugled kako bi ostvarila profit i zadržala klijente, već su uz to, zapadnonemački industrijalci nosili i teret obaveze da razjasne sopstveno, kao i ponašanje svojih kompanija, pod diktaturom. Ova potreba da se biznis usaglasi sa postojećim normama korporativnog marketinga i publiciteta, i da se suoči sa ozbiljnim optužbama za zločin, bila je jedinstvena za nemačke institucije i profesije. Ovaj „dupli teret“ – konvencionalna korporativna samopromocija i potreba da se opravda verovatno mračna prošlost – postavila je pred zapadnonemčku industriju izuzetno veliki izazov.
Ipak, tokom prvih posleratnih godina industrijski marketing nije podrazumevao suočavanje sa nasleđem nacizma. U drugoj polovini četrdestih godina i tokom ranih pedesetih, industrijalci su prikazivali svoju novu sliku u javnosti prilikom kulturnih okupljanja, trgovinskih sajmova, kao i u popularnoj literaturi. Dok su uspomene na nacionalsocijalizam bile uvek prisutne na ovim događanjima i u medijima, aktivna uloga industrije u javnom životu države otkriva da je više toga bilo na kocki od proste odbrane od optužbi za saučesništvo. Učešće industrijalaca u političkim, društvenim i kulturnim raspravama tog vremena baca svetlo na šire preokupacije Zapadne Nemačke, od razumevanja ekonomske i političke demokratije, do rasprava o značenju pojma masovne kulture i dijagnoze „stanja Zapada“. Tako, iako se pamćenje nalazi u centru moje analize, fokus knjige pomera i ka eksplicitnim pokušajima mirenja sa prošlošću.
[1] Sporazum je postignut decembra 1999. godine, a Nemačka skupština ga je ratifikovala u julu 2000. Više od 5.000 firmi je izvršilo uplate i njihov broj će sigurno nastaviti da se povećava. Ipak, do januara 2001. nemačka industrija nije uspela da nađe dovoljan broj firmi, uprkos kritikama, kako bi se dosegao obećan iznos od 5 milijardi nemačkih maraka.
[2] Istoričari, političari, industrijalci i advokati se sada bore da odrede razliku između „robovskog rada“ i „prinudnog rada“. Ne postoji nikakav konsenzus o tome na osnovu čega da se napravi razlika između dva pojma, ali u skorašnjim diskusijama pod kategorijom „robovski rad“ je počeo da se podrazumeva rad koji su obavljali Jevreji u koncentracionim logorima i logorima smrti, kao i drugim logorima širom okupirane Evrope. U većini slučajeva, upotreba robovskog rada je bila u skladu sa SS namerom da se Jevreji unište tako što će biti naterani na prekomerni rad. „Prisilni rad“ s druge strane, obuhvata rad ratnih zarobljenika i svih onih civila koji su bili prinuđeni da napuste svoje domove kako bi radili za nacističku Nemačku. Neki istoričari u potpunosti odbacuju termin „robovski rad“.
[3] ‘‘German Companies set up Fund for Slave Laborers under Nazis,’’ New York Times, 17 February 1999.
[4] Isto.
[5] Nemačka vlada, koja je i sama koristila prisilni rad tokom trajanja Trećeg rajha, obezbeđuje polovinu novca, dok nemačka industrija daje drugu polovinu, 5 milijardi nemačkih maraka
[6] Koristeći izraz „kriza legitimiteta“ ne mislim na krizu „naprednog“ ili „poznog“ kapitalizma onako kako su ga teoretičari poput Jirgena Habermasa koristili tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka; videti Habermas, Legitimation Crisis, 1–31.
[7] Videti: Marchand, Creating the Corporate Soul, 7–47.
[8] Berghahn, Americanisation, 2; citat iz: Ralf Dahrendorf, ‘‘Eine neue deutsche Obersicht,’’ Die Neue Gesellschaft (1962): 25.
[9] Naše znanje se, međutim, slabo popravilo. Videti, npr: Hayse, ‘‘Recasting West German Elites,’’ and Erker et al., Deutsche Unternehmer
[10] Videti studije o industrijskom mentalitetu: Koehne, Das Selbstbilddeutscher Unternehmer and Unternehmertum im Wandel; Redlich, Der Unternehmer; Hartmann, Authority and Organization.
[11] Teško je popisati sve značajnije radove o pamćenju. Kada su u pitanju skorašnji radovi, videti: Gillis, ‘‘Memory and Identity’’; Hutton, History As an Art of Memory; Huyssen, Twilight Memories; Irwin-Zarecka, Frames of Remembrance; Le Goff, History and Memory; Matsuda, Memory of the Modern; Nora, Realms of Memory; i Roth, Ironist’s Cage.
[12] Kada su u pitanju komparativne studije o „pomirenju sa prošlošću“ u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj, videti: Herf, Divided Memory
[13] Mitscherlich and Mitscherlich, Unfähigkeit zu trauern.
[14] Ovaj način gledanja na godine vladavine Adenauera kao na beg od prošlosti sada je predmet revizija. Videti: Frei, Vergangenheitspolitik; Brochhagen, Nach Nürnberg; i polemičniji tekst – Kittel, Legende von der ‘‘Zweiten Schuld.’’
[15] Halbwachs, On Collective Memory.
[16] O Frojdu i Albvašu, videti: Hutton, History As an Art of Memory, 59–68. O ‘‘kolektivnom’’ pamćenju po sebi kao teorijskom problem, videti: Confino, ‘‘Collective Memory and Cultural History,’’ i: Crane, ‘‘Writing the Individual Back into Collective Memory.’’
[17] Kada su u pitanju skorašnje studije o javnim komemoracijama u Nemačkoj, videti, na primer: Koshar, Germany’s Transient Pasts; Confino, Nation as a Local Metaphor; Rosenfeld, Munich and Memory. O zapadnonemačkom sećanju uopšte , videti: Maier, Unmasterable Past, i Hartman, Bitburg.
Featured image: Essen, zerstörte Krupp-Werke (Wikipedia, Bundesarchiv, Bild 146-941 / U.S. Signal Corps / CC-BY-SA)
Stella polare 