ТРАГЕДИЈА СРБИЈЕ У БЕЧКОМ РАТУ 1683-1699 (из књиге Глигора Станојевића)

Мало је познато да велико страдање Србије у Првом светском рату није било јединствено српско историјско искуство у нововековној историји. Бечки рат (Großer Türkenkrieg), вођен између Османског царства и Свете лиге опустошио је области данашње Србије јужно од Саве и Дунава можда и разорније и темељније од рата 1914-1918. Велике војске Хабзбурговаца и Османлија остављале су за собом спржену земљу, а случајно преживеле чекала су нова искушења – куга и глад. Радило се, пише историчар Глигор Станојевић, о “мрачном добу разуларених убилачких нагона, када убиство човека постаје духовна потреба злочинца”. Многи су спас налазили у миграцијама. Према Станојевићевим проценама, поменути простори Србије изгубили су трећину, а можда и половину становништва!

Пустошења српских села и градова, те бестијална масовна убиства, били су тек неке од епохалних последица Бечког рата. Овај велики и исцрпљујући регионални сукоб потиснуо је Османско царство из Средње Европе и најавио потоњу турску дефанзиву на Балкану. Битна локална последица рата била је Сеоба Срба, која је сигнализирала измештање тежишта српског фактора на просторе северно од Саве и Дунава. Осим тога, продор аустријске војске у срце Балкана током ових ратних операција омогућио је краткотрајно, али трауматично искуство Срба од Београда до Косова са Хабзбурговцима. Даље, хроничне слабости османске империје, које је овај рат изнео на видело отвориле су пут развоју државотворних идеја малобројне српске елите (гроф Ђорђе Бранковић, патријарх Арсеније III). На почетак њихове реализације морало се сачекати више од једног века.

На крају, али важно – књига Глигора Станојевића наводи нас на закључак да је Бечки рат за Србе представљао скупо плаћени пут до сазнања да страни бајонети не доносе слободу.

Доносимо неколико страница из књиге Глигора Станојевића: Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд 1976.

Турски поход на Беч 1683. године био je последњи продор Турака y средњу Европу и први снажан ударац хришћанске Европе Османском Царству. To je био велики преокрет који ће судбоносно утицати на историјски развој средњоевропских народа и једног дела Балканског полуострва. Улазак Османског Царства y рат против Аустрије био je највећи војни потхват Турака у Европи. Али „под Бечом je бурак насрнуо“, како je то Његош сјајно формулисао. Савезничка пољско-аустријска војска до ногу je потукла Турке 12. септембра 1683. године. Краљ Јан Собјески који je предводио пољску војску, парафразирајући Цезара рекао je: „Veni, Vidi, deus vicit“! Војна надмоћ Османског Царства, које je пуна два века низало победе y Европи, скрхана je под зидинама Беча. Зато су слом од 1683. године и расуло које je за њим дошло изгледали ужасни и неразумљиви. Слика коју су охоли Турци имали о себи и историјска оцена Европе о њима наједном су уништене. Није било никаквог изгледа да Османско Царство поврати своје достојанство пред самим собом, пред непријатељем, пред покореним народима Балканског полуострва. Европа je спасена од наметања туђе културе и религије. Од тада ће Турци измицати из Европе и покорени народи Балкана враћати ce својој изворној хришћанској култури.

(…)

Ниједан ранији турско-аустријски рат није имао толики значај за историју српског народа y Србији и изван ње, за историју обе зараћене стране као Бечки, односно Морејски рат. Ратовање Аустрије против Османског Царства (1682— 1699) познато je у историографији као Бечки рат, a борба Венеције, аустријског савезника, као Морејски рат. После толико година робовања Србија ce, дубоко y унутрашњости Османског Царства, нашла y ратном вртлогу. Свршетком рата Србија од унутрашње провинције постаје периферна територија Османског Царства (…) Карловачким миром Османско Царство доживело je највеће територијалне губитке y својој историји. Аустрија je добила читаву Угарску без Баната, Славонију, Срем до линије Митровица — Сланкамен и читаву Лику.

(…)

Аустријске војне власти заводе y освојеној Србији свој окупаторски режим, с циљем да Србе што пре укључе y своју културу. Таква политика бечког двора изазивала je незадовољство и отпор српске дркве. Зато патријарх Арсеније III тако тврдоглаво одбија сваку сарадњу са Аустријанцима, свестан опасности коју доноси нови окупатор. Папа није пропустио прилику да новчаним прилозима подстакне цара y борби против неверника, да помоћу низа обећања сваке врсте и свечаним процесијама поново распали ватру хришћанске солидарности. Крсташка идеја није ce y Риму никада гасила. Прво аустријско освајање Србије показало je српском народу да му Аустрија није пријатељ и да му доноси ропство, ништа лакше од турског.

(…)

Свиреп и тежак рат узео je застрашујуће размере и обрте. Такву жестину борбе, демонски бес и сатирање људских живота Србија није запамтила све до наших дана. У пламен страшне и очајничке борбе гурнуто je читаво становништво. Нису поштеђени ни старци, жене и деца. Ужас рата, чак и када би ce мерио страхотама овог немилосрдног века, прелази границе сатанског уништавања. Српски народ постао јe жртва непоштедног обрачунавања две туђе војске y његовој земљи. Два пута ће фронт проћи Србијом, односећи са собом огромне људске и материјалне жртве. Никада Србија до тада није доживела такву несрећу. Беспомоћан и потлачен, српски народ нашао ce уклештен измећу два освајача. Оба настоје да га искористе за cвoje ратне циљеве. Срби ће ce у томе рату наћи y оба непријатељска табора, проливајући крв за туђе интересе. To су вечне деобе y нашој историји иа предстражи између Истока и Запада. Завојевачи ћe од српског народа тражити услуге и истовремено ra сматрати кривцем за своје неуспехе.

Еуген Савојски

Сваки рат, пa и онај који воде добро организоване државе, доводи до слабљења свих друштвених институција. Османско Царство, већ одавно на путу слабљења централне власти, постаје бесудна земља у којој насиље и злочин замењују суд и право. У рату ће нестати и оно мало реда и законитости, што je било још преостало. Рат ће из темеља потрести све институције Османског Царства. Војска, некада слепо одана султану, постаје непоуздана, склона насиљима и злочинима сваке врсте. Дисциплину и ред замењују осионост, непослушност, дезертерство и кукавичлук. Таква војска представљала je опасност за турску владу и напаст за покорене народе. Порази на фронту против непријатеља чинили су турску војску још раздражљивијом и неподношљивијом. Куда je таква војска прошла гасио ce живот. Сви путеви за фронт и са фронта против Аустријанаца водили су преко Србије. Толика војска ни y једном ранијем рату није преко ње прошла. Аустријанци су Србију сматрали турском територијом коју с правом могу разарати и палити. Турци су je сматрали непоузданом земљом коју за одмазду сатиру и пале да je непријатељ не би користио и да злочинима застраше народ. Оба освајача као да су ce такмичили ко ће више уништити, опљачкати, спалити или људи побити. Свако ко je прошао Србијом понео ce као крвни непријатељ. Немци, Турци, Татари, Албанци и други, сви су сложно жарили и палили. Албанци, сами или y турској војсци, представљали су y својим планинским областима праву напаст за Србију. Где год су доспевали, вршили су насиља над српским становништвом, пљачкајући, харајући и мењајући правце својих похода зависно од плена. Земљом су крстарили хајдуци и разне банде које су стварале збрку и уносиле обесхрабрење и немир међу становништво, заморено ратом и насиљима сваке врсте. Поједини крајеви Србије сравњени су са земљом. Најтеже je страдало Косово и део Србије поред Цариградског друма од Ниша до Београда. Број спаљених и уништених села и паланки y Србији, на основу приступачне грађе, није могуће тачно утврдити, али сигурно није био мањи од 600 насеља. Паљени су и градови. Београд je y току рата три пута горео.

Рат je поред материјалних разарања однео на хиљаде људских живота. Убијала су оба освајача, истина Турци више од Аустријанаца. Злочин ce не цени само пo броју људских живота, него и пo свом неделу. Глад, епидемије и природне силе докрајчиле су многе људске животе. Свуда су ce могли видети несахрањени лешеви које су кљували лешинари и растрзале дивље животиње (…)

Рат je y самом почетку из темеља потресао привреду Османског Царства. Од почетка до краја рата на читавом Балканском полуострву владала je скупоћа, оскудица и глад. Многобројни домаћи записи и друга документа потресна су сведочанства о људској избезумљености од глади. Ниједан људски нагон не може обешчовечити човека као глад. Највише докумената о глади сачувано je о Босни, али то не значи да таква авет глади није морила и остале земље Балкана. Зими, 1690. године, када je харала куга, Босном je завладала неописива глад. У Сарајеву je била „таква несташица намирница, да понекад на ноћ умре пo сто људи”.

(…)

Док je становништво Босне порасло доласком великог броја избеглих муслимана, живаљ Србије ce проредио због бекства огромне масе људи баш y оне угарске земље које су муслимани напустили. Због сеоба, умирања од глади и куге, Србија je изгубила најмање трећину, a вероватно и половину свога становништва. To je био најтежи губитак Србије y Бечком рату. Ретки су примери y светској историји да једна земља одједном y рату изгуби половину свога становништва. Да би несрећа била већа побегао je највиталнији и најнапреднији део српског друштва y то време. Бежали су млади, јаки и храбри који су имали смелости да ce отисну у непознато. Становништво градова и паланки, трговци, занатлије и свештенство масовно су бежали. Ta чињеница je, поред других услова, била одлучујућа за брзо стварање српске грађанске класе y Угарској, док je Србија почела видно да заостаје. Рат je уназадио Србију за дуго времена. Српски народ y Србији био je после рата изложен тешкој експлоатацији и насиљу од стране турске феудалне класе. Ипак, турска власт неће бити тако чврста као пре рата. Поред свих недаћа које су задесиле Србију, y народу je остало уверење да турска владавина није вечна. Српски народ био je сведок тешког турског пораза, што га je учврстило у вери о дотрајалости османског друштва и државе.

Арсеније III Чарнојевић

Бечким, односно Морејским ратом, завршава ce епска борба српског народа против Турака, започета почетком XVII века. Тек y том рату Србија ће ce прикључити тој великој борби српског народа. Србија ce први пут од пада под турску власт укључила у велики сукоб измећу Истока и Запада, ислама и хришћанства. Када ce око Србије и у њој све стишало, десетковани народ остао je на рањеној земљи y души и мисли са самим собом, размишљајући о ономе шта ce збило и о својој судбини. Све je почело независно од његове воље, али ce није завршило без његове несреће. Kao да ce нека надземаљска сила поиграла судбином Србије. Народ je у сећању оживљавао и поново доживљавао своју властиту трагедију. Понор живота изгледао je дубљи, вера y садашњост несигурнија, a нада y будућност неизвеснија. Драма живљења и патње постаје сапутник српском народу.

Прво учешће Србије y рату Османског Царства са Светом лигом завршило ce за њу трагично. Српски народ y Србији стекао je пo скупу и прескупу цену велико политичко искуство. Народу je постало јасно да му ниједна хришћанска војска неће донети слободу на врховима бајонета. Српска црква и главарски слој схватили су да je стварање српске државе, макар и вазалне, једини услов слободног културног и политичког живота српског народа y Србији.

Featured image: Seoba Srba (Paja Jovanović)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s