Miomir Petrović je rođen u Beogradu 1. marta 1972. godine. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), magistrirao je na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999) i doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu (2008). Magistarska teza: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Tezu je odbranio 1999. godine, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, čime je stekao zvanje magistra nauka na naučnom području teatrologije. Doktorsku disertaciju Mitska matrica u medijskim i umetničkim tekstovima (roman, film, drama, slika) odbranio je u oktobru 2008. godine na studijama za interdisciplinarne studije pri Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996-1999) i zamenik direktora drame i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (2001-2003). Adaptirao je više tekstova domaćih i stranih dramskih pisaca. Autor je više drama, romana, radova iz teorije književnosti. Član je Udruženja književnika Srbije (od 1999), predsedništva Saveza dramskih umetnika Srbije (2003-2005), Jugoslovenskog komiteta panbalkanskog kulturološkog udruženja (Rigina Karta) Atina, Grčka (2000-2003), Udruženja dramskih umetnika Srbije. Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama Argivski incident (Skupština grada Beograda, 1996), nagrade Laza Kostić (Salon knjiga u Novom Sadu, 2016). Donosimo deo iz romana Središnja pustinja (Laguna, 2021).

Razmetljive svetlosti pustinje

أضواء صحراوية مختلفة

To popodne sin i ja smo otišli da kampujemo u pustinji. Odavno je pao takav plan. Bila je to, u stvari, ideja moje žene. Da sada, kada smo na nepoznatom terenu, pokušam da popunim praznine iz prošlosti. Posvetim se ojačavanju bliske veze sa jednim tinejdžerom.

Za divno čudo, moj sin, to mlado (dorćolsko-urbano) biće, prihvatio je ideju kampovanja.

Idemo, mi muškarci, na logorovanje u pustinju.

Izabrao sam pustinju u blizini El Nazve, prazno i pusto mesto gde nema toliko kampera.

Po planu smo u suton počeli da utvrđujemo šator. Mladić je pomagao, borio se sa malim vrećama peska koje koristimo umesto kočića i kojima pričvršćujemo konope šatora onoliko koliko jedan tinejdžer, kome je svega preko glave, to može. S onim lažnim elanom čiji koren leži samo u određenom poštovanju oca, a ne u uverenju da sve ovo uopšte treba da radimo.

Zauzeli smo poziciju ka zapadu, tako da su pred nama bile ružičaste peščane dine, dovoljno udaljene da bismo odgledali hitri beg sunčevih zraka preko peska.

Sada se različite vrste pustinjske svetlosti smenjuju pred našim očima dok raspirujemo vatru u kadici limenog roštilja na čiji ćemo žar baciti libanske ljute kobasice i par goveđih odrezaka.

Sedimo u pesku podvijenih kolena, jedan odrtaveli, prerano ostareli muškarac uhvaćen u laž takozvanih „najboljih godina svog života“ (ah, kako je to kolosalna laž!) i njegov maloletni sin, savitljivog a opet čvrstog tela. Kao iskrivljeni i užadima napeti bambus, raskorenjen iz svog prirodnog habitusa. Sećam se sebe iz tog perioda: razjedinjen u odnosu na smisao života a ujedinjen rekama hormona koje kuljaju krvotokom mladog, zbunjenog bića.

Posmatramo kako sunce beži od naših nogu ka zapadu.

Ćutimo.

U ovo doba godine, ali i u ovo doba dana, svetlosti pustinje razvijaju najmanje četiri pojavna oblika.

Prvi oblik sutona podseća me na podnevnu svetlost Rima. Boravio sam tamo dve godine tokom poslediplomskih studija. Ni ovde nije mnogo drugačije jer senke su iskošene, ali je sve okupano u svetli oker, nešto što samo Paolo Sorentino ume da uhvati u svojim kadrovima.

Sve okolo tada dobija boju sveže, još nepečene terakote. Tek gurnute u uzavrelu peć. Ta vrsta svetlosti izaziva ničim izazvanu tugu, pretvara prirodni odlazak dana na počinak u nekakav duboko lični, strašan i potpuno nepovratan čin.

Potom se oker pretvara u tamnoružičastu boju i tada pustinja dobija svoj najmističniji kolorit. Više nema nostalgije za prošlim životom, sada ružičasta boja peska najavljuje metastabilno stanje, nešto novo, daleko misterioznije od pukog gašenja dana. Da, postoji ta svetlost koja i mene, tvrdog hrišćanina, tera da poželim da čujem mujezinov poziv.

Ovde smo u nigdini, nema džamije, nema poziva. Deluje kao da će se sada pojaviti demoni, da će nas okružiti đavoli kao što su okružili Svetog Simeona na stubu u pustinji i iskušavati nas.

Sledeći oblik svetlosti ne traje dugo. Pesak je sada okupan u tamnobordo, zagasitocrvenu boju burgundijskog crnjaka. Noć se bliži, ova svetlost izaziva takav strah da čovek pomisli da se svitanje više nikad neće desiti. Da više nikada nećemo imati mogućnost da ponovo postojimo.

Postaje hladno. Pesak nema način da apsorbuje toplotu, dok ga greje sunce on je vreo, pa topao i zatim jezivo hladan.

Sin i ja gledamo tu promenu, svedočimo joj u tišini koju remeti samo šuštanje debelih perjanih prsluka koje kao omađijani, bez dogovora navlačimo.

Četvrti oblik popodnevnog pustinjskog svetla je prava magnezijumska svetlost, luča nekakva, intenzivna ali kratkotrajna vizuelna fascinacija. Nakon što je nezajažljivo carevala od svitanja do ovog trena, svetlost u poslednjem trzaju zamire. Sekund pred biološku, svetlosnu smrt, ona obnavlja samosvest.

To je poslednji titraj žarkog sunca koje na ovim prostorima uništava sav život umesto da ga, kako smo to kroz mitologije naših evropskih otadžbina učili, pruži i oplodi.

Kao zvezda padalica, meteorit, nešto što iluminira sve do bleska koji će, tren-dva kasnije, uništiti sve živo. Ali ne uništava.

Sunce nam sada daje poslednji trzaj bele, nepodnošljive svetlosti. Sve je, opet, kao tokom jutra, u boji slonovače, samo je svetlost sada pritajenije oslepljujuća u poređenju s onom armagedonski razarajućom.

Tako su sada dine koje sin i ja posmatramo odjednom okupane u nešto nalik jutarnjoj svetlosti. Na tren, sve ono što je bilo oker, pa narandžasto, zatim tamnobordo postaje nepodnošljivo, usijano belo.

Nesagledljivo. Negledljivo.

To traje oko pola minuta i zatim, kao da se u ovom svetlosnom pozorištu desilo baš sve što je dramski pisac napisao… nastane mrak.

Peta vrsta svetlosti je izostanak svetlosti, ali i to je svetlost, upravo zato što je njena negacija.

Mrak, pomenuo sam, na ovom meridijanu pada lako i brzo. Tmina odjednom ovlada, ali je hitro, u pitanju su sekunde, smenjuje hladna, avetinjska mesečeva svetlost.

Uostalom, ovde smo u carstvu Meseca, a ne omraženog Sunca. Polumesec je označitelj ovog nesrećnog pustinjskog plemena. Strah, to je ono što je označeno tim Mesecom.

– Umrla je… – tužnim glasom kaže moj sin, dok ja razmišljam kako je već krajnje vreme da bacimo meso na roštilj.

– Na šta misliš, kaži? – pitam, a znam na šta misli.

– Svetlost. Sada smo plavi u licu, ti tata i ja, od osvetljenja ovog jebenog meseca.

– Ćuti. Nemoj da psuješ.

– Nisi mi majka!

Ćutim par sekundi.

– Pa i nisam. Svetloplavi smo kao Marsovci iz starih filmova – smejem se.

Grohotom se nasmejao. I ja sam se zacerekao.

Jer bilo mi je drago. Odavno nisam čuo svog sina da se tako iskreno smeje.

Teško je ocu sa sinom tinejdžerom kada se nađu nasamo. Bez one ženske, pacifikujuće, pomirljive ruke kojom majka, sestra, tetka, baka… kao Bogorodica Mlekopitateljica umiruje svoje uskomešane, uzbuđene, rasrđene, pubertetlijski ili klimakterično razluđene muškarce. Koji se, ako su zaista muškarci, uvek ponašaju rasplamsano dok ih žene, ako su zaista žene, razumeju i pomalo žale.

Nema tu ničeg ružnog, to je kosmički poredak među polovima, to je razlog zbog koga bivamo i ostajemo heteroseksualni, ukoliko uopšte u ovom novom dobu to smemo da tvrdimo. Tada se dva istovetno namagnetisana pola odbacuju u prihvatanju, prihvataju u odbacivanju, strašan je to elektricitet.

Ali plemenit, lep. Čaroban u svojoj napetosti.

Bacamo meso na roštilj. Okupani smo jezivom, hladnoplavom svetlošću tog nenormalno iluminirajućeg meseca.

– Sada se već skoro ugasila vatra – prekorno kaže.

Sin mi prebacuje da smo izgubili dragoceno vreme dok je žar bio optimalan, jer smo dugo i bezrazložno gledali u svetlost koja nestaje.

On je, kao, stručnjak za roštilj.

A ja nemam srca da mu kažem da će mi koliko sutra, prekosutra, kada budem umirao, isto ovako prebacivati što nisam uspeo – predugo zagledan u svetlost koja nestaje i omađijan tim nestajanjem – da njemu dobacim dovoljno, dovoljno, dovoljno, dovoljno… žara kako bi on ispravno i na gurmanski način ispekao svoj dalji život.

Znam da on to sada ne zna, jer ni ja sa svojim pokojnim ocem to isto tako nisam umeo da znam, a sada znam. Kao što znam da svi mi s ovog sveta nestajemo poput svetlosti koja se malopre raskošno prikazivala pred nama a potom je neobično i jezivo hitro nestala, otišla bez oproštaja, bez pokajanja, bez sravnjenog računa.

Jer on, račun, između oca i sina nikada ne može biti sravnjen.

U tome, valjda, leži neobična, crna lepota smrti oca koja nas zarobljava i, istovremeno, oslobađa ili bar proklinje na slobodu kojoj nismo vični. Zbog toga ćemo uvek biti ljuti na oca, ma koliko da smo ga voleli. Zato što je kao pustinjska svetlost nestao brže nego što smo mogli da podnesemo. Kad god on bude nestao, u kojoj god svojoj biološkoj godini budemo ostali bez svog oca.

Opet, meni je lepo sada dok nevešto dovršavamo roštilj jer znam da on ne zna sve to o čemu ja razmišljam i što će o tome razmišljati tek kada on bude napuštao svog sina. Kada on bude bio taj pustinjski sumrak a njegovo dete ono što izgovara „jebena“ i zamera mu na žaru koji se prebrzo gasi. Kada to njegovo dete bude bilo njegova ali i opšta, svemirska nada u sutrašnje svitanje, ma koliko da je tragično delovao onaj prethodni sumrak.

U pustinji, na pesku, čovek vidi jasno i neporecivo sve ono što je osećao kao treperenje svoje ili tuđe egzistencije. Jer svi smo mi svetlost a svetlosti umiru i ponovo se rađaju. To je valjda ova moja, arabljanska ili nearabljanska unutarnja pustinja. Istina.

Barem se nadam da je tako. Ili tako nekako.

(***)

Kada se avion odlepi od piste međunarodnog aerodroma Dubai/simulakruma, polagano se propinjući do neophodne visine, on kreće na jugozapad, preleće kičmu predgrađa i industrijskih oblasti, El Rašidije i Nad el Hamara, zatim skreće prema Džebel Aliju i izbija na obalu.

Svrha ovakvog kruženja je u tome da avioni ne bi preletali Burdž kalifu i Palm džumeiru i time uznemiravali elitne goste ovih kvartova.

Kada mogu, uvek biram sedište do prozora, u levom, ABC redu.

Samo tako mogu da osmotrim, kada se propnemo, pustinju između Lisailija i Adžbana, da u njoj ugledam kao ostrvo u moru jednu zelenu mrlju. To je veštačka oaza oko rizorta Bab el Šams.

Mala zelena fleka kojoj kontrastira žuti pesak oko nje, nad njom, ispod nje.

Mnogo je tih „pustinja u pustinji“ koje samo fiktivno parcelišu oaze i stvaraju njihove imaginarne granice. Pustinjama ljudi daju imena, iako je reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Ljudi označavaju i etape svog života „od-do“ mada je i tu reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.

Preko mog ramena i sin posmatra pustinju. Nikada ne bira sedište do prozora jer mu prilikom poletanja smeta sunce.

Ipak, poluotvorenih ustiju tupo zuri u ono ništa, u šta i sam netremice gledam.

– Rahil-safar – odsutno izgovara.

To znači putovanje.

Hvaliće se u Beogradu društvu iz stare srednje škole svojim poznavanjem arapskog.

Rahil je kratko putovanje. Poput ovog našeg. Izbivanje.

Letelica je izdigla levo krilo i krenula nadesno. Sada smo iznad mora i sunce ljeska, odblesci su prodorni.

Idemo nakratko kući ili se vraćamo. Kući.

Iz koje tačke se u pustinji kreće i gde se, nakon putovanja po njoj, stiže, to je velika tajna jer je ipak reč o jednoj jedinstvenoj pustinji.