SMRT TRAVE, ISPRED VRATA, PRIČA O FOTELJI (TRI PRIČE ĐORĐA MILOVIĆA)

Autor ove stripografije tvrdi da ne zna odakle dolazi ,pa, samim tim, ni kada je uistinu rođen, i odavno se čudi onima koji tvrde da znaju, ako ništa drugo, kada i gde su rođeni.
Rano je napustio školu, te prostore nasilja nad kreativnim mišljenjem koliko i osećanjima, u potrazi za zemljom Slobode, i ,na tom putu, nekim volšebnim modelima saznanja, otkrio svoju neodlučnost, kolebljivost i podvojenost na onog koji crta i onog koji piše… svoja iskustva sveta i svetovnog zabeležio je u ,do danas, sedam objavljenih strip albuma, redom:

“Ono što tražim“ (SKC ,Novi Sad i Beograd, 2003); ’’Grbe u vrtu“ (SKC, Novi Sad, 2004); “Nasilje za početnike“ (SKC, Novi Sad ,2008); “Crvena trava“ ,(Komiko, Novi Sad, 2010); “Drugim očima“, (Omnibus, 2011); “ Vadisrce“, (Modesty, 2012); i „Sveti duh i voda“(Komiko, 2014). Prošle godine je,za francuskog izdavača Delkur (Delcourt) objavio album“ Crvena konjica“ ,prema istoimenom ostvarenju Isaka Babelja, za koji je scenario napisao Žan Pjer Peko. Između 2003-2006, na programima radio Novog Sada, neposredno posle ponoćnih vesti, kreirao je nesvakidašnju radio emisiju “Zona 9“. Poslednjih godina piše tekstove koje sam ilustruje za portal P.U.L.S.E. Njegova najnovija zbirka priča pod naslovom “U ime napretka“ već nekoliko godina čeka dan kada će biti obznanjena onoj javnosti koja drži do svoje opšte kulture u kojoj je strip odavno zauzeo ulogu nevidljive umetnosti.

ISPRED VRATA

Sve(t) se događa ispred vrata.

Na pragu. Gde drugde?

Tamo gde nema vrata ni onog ko bi mogao da ih otvori, nema ni takozvanog života. I kao da nema šta drugo da se misli i radi, osim da se spava i možda sanja ispred ulaza u drugi svet. Jedino što takozvanom životu daje kakav – takav takozvani smisao. Dugo traženi takozvani smisao. Postojanja. Onaj koji spoznajemo vlastitim traganjem za njim, dakako. Kao da ima šta da se traži, dakako. I zašto. Naročito zašto. Možda oslobođenje od takozvanog života?

Ali za njega, strah je i danas jači od njegove neopozive odluke da najzad posegne za kvakom na vratima i potraži klju

, tu negde u džepu svoje krajnje svesne odluke. Koja je ipak, sve u svemu, samo posledica njegovog preosetljivog srca (kažu oni koji se izdaju za malobrojne poznavaoce njegovog srca). Iako je takozvani život i danas prilično prazan, to jest ispražnjen od svakog smisla, ili onoga što mu daje takozvani smisao, on još uvek okleva. Traži magloviti ako ne kristalno jasan argument da je ovde ispred vrata iz krajnje opravdanog razloga i da upravo ovakva situacija kazuje nedvosmisleno da takozvani život ima izvesnog takozvanog smisla.

Kaži mi, kaži mi, molim te, o, ti veliki sveznajući a ipak nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde u ovom skoro zaleđenom položaju, u ovom takozvanom svetu zatrovanom otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim osvešćenim i još neosvešćenim oblicima. Kaži mi, molim te…?!

Ali Bog je, činilo mu se, mudro ćutao. Ili se, možda, i dalje nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive udaljenosti koliko i prisustva. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Takvog još nije sreo. I kao da samo on, ovde sklupčan ispred tajanstvenih vrata, sebi još postavlja takva pitanja. Nepopularna, van trenda, van opšteusvojenih modela postojanja i pitanja koje takvi modeli sugerišu. Samo on? Znao je, naravno, da ima još mnogo odbačenih koji su sticajem takvih ili nekih sličnih okolnosti prinuđeni da sebi i drugima postavljaju takva i slična mučna pitanja. Ima ih, moguće, i danas, bilo ih je i biće mnogo sličnih njemu… Ali to saznanje ga nikada nije mnogo tešilo. Dobro, možda ga je ipak malčice tešilo. Ali ne toliko da bi sebi prestao da i dalje postavlja takva pitanja. Kakva? Teška. Filozofska.Pitanja Smisla. I to onog krajnjeg. I da provodi svo vreme ispred vrata i traži, grozničavo traži po džepovima svoje raspolućene nutrine, ključ, prastari ključ koji otvara poslednja vrata. Ili možda prva? Ona koja ljudi neprecizno zovu Ništa, ali iz kojeg je, zaboravljaju, nastalo Sve. Zna on to odavno, tu u tom položaju fetalnom, dok u stvari i danas prolazi, prolazi među svojim takozvanim savremenicima, prolazi a onda se iznenada probudi zaprepašćen saznanjem da ga niko među njima nije primetio i čak, eventualno, dodirnuo, i tim jednostavnim gestom najzad konstatovao njegovo postojanje među ostalim postojanjima. To bi bilo nešto novo i za njega zaista preporađajuće iskustvo, i konačni dokaz da on ipak jeste stvaran i time prolazan među aktuelnim prolaznicima. Ne više odvojen.

Taj život – san proganja ga već odavno, čitav takozvani život. Naročito od kada se preselio u ovaj grad, u stvari malo veću palanku od one iz koje je pobegao u potrazi za novim početkom, dugo traženim, željenim, punim radosti, razumevanja i smeha iz usta rumenih i zavodljivih, ženskih naravno.

Kaži mi, kaži mi, o ti Besmrtni Sveznajući a ipak Nesaznatljivi Bože, šta ja radim ovde, danas u skoro nevidljivom stanju, u ovom gradu zatrovanim beskrajnim otrovom od laži, pritvornosti i nasilja u svim konstatovanim i još nekonstatovanim nijansama. Šta ja radim ovde, i da li sam nekome uistinu potreban?!

Ali Bog je, činilo mu, se i dalje ćutao. Ili se samo nedokučivo smeškao iz svoje nedokučive sveprisutne udaljenosti. Ko zna zašto. Ko zna (onog) ko zna? Zar samo on još postavlja takva, van ustanovljenog trenda, pitanja? On koji živi tu među svojim takozvanim savremenicima, prolazi ulicama takozvanog života, prolazi i danas, ali se iznenada budi sa krajnje uznemirujućim saznanjem da ga niko od njegovih takozvanih savremenika ne primećuje. Iako je od kada zna za sebe žarko želeo da ga neko među njima primeti i možda čak i dodirne, i potvrdi mu tim jednostavnim gestom njegovo ne samo telesno postojanje.To bi bez sumnje bilo nešto najlepše što mu se u njegovom dotadašnjem takozvanom životu dogodilo. Bio bi to za njega najzad konačni dokaz da on jeste stvaran i konačno neusamljen to jest odvojen. Ne više mrtav.

Taj život – san doveo ga je u potrazi za preporodom u mnogo širu palanku od one u koju je, voljom beskrajnih uzroka i isto takvih posledica, bio uguran do guše tolike godine satrven strahom od konačne odluke da se liši takozvanog života koji nije izabrao.

Tu u novom okrilju punog novih mada bučnih obećanja ulice konačno će moći da posti i tako, voljom svemoćnog i nesaznatljivog, konačno porodi sebe drugog, odavno traženog.

Sećao se, svitao je novi dan u sobi za podstanare punoj knjiga i snova… U blizini je bio studentski dom i mnoge lepuškaste studentice prolazile su pored, ispred, njegovih vrata.. .koja nisu bila njegova onoliko koliko vrata univerzalna, prepuna pitanja i iskušenja za njega koji je pokušavao da se ponovo rodi, tu ispred vrata za sebe, iza vrata za sve druge.

Ali zar tako nerođen, u strahu od novog rođenja, da živim, da nastavim da vodim takozvani život iza ovih svima vidljivih vrata, ali nevidljivog sveta koji sanja da živi ispred tih i takvih(drvenih i škripavih) vrata? Moji me snovi skrivaju, to znam. Snovi o slobodi. Stvaralaštva, dakako. Zato ću danas definitivno skupiti snage i otvoriti ova stara vrata, i… više neću biti stranac, stranac mađu strancima. Samo još ovu sliku da dovršim, ovaj prizor, koji poznavaoci stripa zovu namerno neprecizno kadar, a posle bolje da me nema. Ili da konačno odlučim da postanem neko drugi. Ako ne u ovom svetu, onda u nekom drugom. Zašto se i dalje gurati u autobusu u kojem ionako nema dovoljno mesta za sve?

Đorđe Milović

Leta Gospodnjeg, 2020.

SMRT TRAVE

Nekada davno postojali su čovek i žena… Ne. Nekada davno, u vreme kada nije bilo poimanja vremena, kada je znao da jeste biće božje i kada je bio i muško i žensko u jednom telu, kada je bio jedno sa celinom, svetom, univerzumom, sve živelo je kroz njega i u njemu. Nije osećao potrebu za bilo čim izvan njega, pogotovo ne takozvanu seksualnu potrebu i potrebu takozvanu prirodnu za produženjem vrste. Nije mogao da gazi po travi u onoj meri koja je podrazumevala njeno nestajanje, njenu smrt. On je bio jedno sa travom, šumom, životinjom, zvezdama…

Samo pod uslovom da postoje pogodne reči za ono što Jeste izvan vremena, On,takav, bio je doslovno stanovnik planete ,i tog dela svemira. Sličan onom koga danas zovemo Bogom, Savršenim…Iako nije imao potrebe za bilo čim izvan sebe, nekim i danas još nedorečenim, neiskazanim volšebnim putem, možda zavođenja Senke, oličenja Noći, postao je dvoje. Sa bolnim sećanjem na svoju prvobitnu prirodu.

Sličan meni, nama retkima, preostalim. Onima koji se još sećaju svoje podvojenosti koja se još seća svoje prvobitne prirode. Svoje moći slične Tvorcu. Moći koja u ovom i ovakvom svetu smeta. Smeta poput suvišnog organa, suvišne osobine, poput visine ili težine ili inteligencije…ili Sećanja.

Dana sudnjeg, Noć je došla iz samo njoj znanog razloga da skrije Očiglednost Svetlosti. Očiglednost Samodovoljnosti Celine i Potpunosti. Savršenstva golotinje Jednostavnosti, i Biće Božje počelo je, svemirom uslovljeno, da traži sebe sama u prvom drugom koji mu se učinio sličnim njemu samom. A bila je to,verovatno, životinja nalik majmunu.

Noć je arhetipski simbol maske, možda zla i laži ujedno. Maska, razume se skriva, ali i razotkriva. I kojom jedino možemo znati ko smo u ritualu sećanja zvanom Ljubav. Pre svega onoj seksualne prirode, mada ne i duhovne. Reklo bi se.

Gledajući kroz prozor svoje odvojenosti, izdvojenosti, mada prividne, nazvanoj soba, u situaciji sam, bolno jedinstvenoj, da vodim evidenciju o stanju stvari, to jest o smrti trave, njenom svakodnevnom nestajanju. O nestajanju kože, odeće planete zemlje, naše prvobitne Majke. Jedine stvarne i moguće.

U prilici sam da svedočim o nestajanju svih,pretvarajući se usput da je to danas nekome još važno. Inspiracija, i kada je odsutna, mora se izmisliti kako bi moglo da se stvara.

Ljudska vrsta se i dalje umnožava u slepilu neupoznate gladi i svakog dana sve mi je teže da prođem ovim putem nekada zelenim, još mestimično preostalim predelima slobode, sećanja na vreme bez vremena, između najezde parkiranih vozila na mestu koje je nekada ličilo na ulicu.

Svuda su oličenja poslednjih podvojenih, ljudskih jedinki u automobilima, naravno parkiranih po travnjacima, kao da je trava rasla samo zbog toga da bi uskoro bila ugažena, dakle ubijena. Kao da je trava mrtva stvar a priori, za razliku od automobila koji je posao koji je novac koji je život a priori i a posteriori i kao da tu civilizacijsku obneviđenost, prećutno, brižno i dalje treba negovati. I kao da tu naravno i nema očiglednog zločina, pa samim tim ni zločinca koji zaslužuje da mu se sudi. Ni sugrađana koji su pobrkali ispit vozački i sa ispitom zrelosti kojim su kupili svoje preduslove da imaju porodice. Zaostalost ove nacije ne bi trebalo da se meri ekonomskim aršinom već onim bolesti oka, odnosno vida. Palanka je pornografski ogoljena slika srca društva u kojem tobože živimo. I svakodnevno napredujemo.

Ako bih se osmelio da upitam nekog od komšija zašto parkira ovaploćenje svog životnog uspeha odraslog zvanog automobil baš na travnjaku ispred mog pogleda, verovatno bi mi začuđen besno odgovorio da nema gde drugde da parkira i da nije on kriv što je to očigledno tako i da nemam nikakvog opravdanog razloga da se ljutim na njega i da ga nazivam svakakvim pogrdnim imenima. Pa kad nemaš gde drugde, kako to da onda imaš gde, pitao bih ga ja onako začuđenog, ako ne i zaprepašćenog mojim iznenadnim nastupom besa, i tim činom nimalo mudrim, već sasvim neurotičnim, stvorio nepotrebno neprijateljstvo među nama u do tada tobožnjem prijateljstvu, to jest trpeljivosti po uobičajenom habitusu i malograđanskom prividu reda i rada. Rada kao preduslova života Ekonomije. Vladavine jedine preostale norme: profita bogatih, i negovanja jaza izmešu onih koji imaju i onih koji nemaju, onih koji imaju sredstva za poslušnost gazdama i lokalnim privatnim preduzetnicima za proizvodnju tržišno isplative robe i eksploataciju prirodnih i naročito ljudskih resursa, počev od dece, razume se. Jer čemu zapravo služi škola danas, ako ne, prećutnim pristankom svih, za uvođenje ne u život već u sistem laži koji je sveprisutan i stoga, prima facie, nevidljiv.

Narušio bih dobro utemeljen lažni sklad učmale palanke, groblja kulture čija duša bi trebalo po definiciji da bude umetnost. Koja podrazumeva etičke, moralne, duhovne, intelektualne, estetske, pravne i ekološke paradigme.Narušio bih savršeno utemeljen privid da se onako od oka zna, zaboga miloga, šta je zdravlje a šta je bolest, šta je prirodno a šta nije, šta je dobro a šta nije, šta je lepo a šta ružno…Pa odrasli smo ljudi. Iako nije jasno kako smo to postali i kada.

U stvari, ne bih narušio verovatrno ništa, ali bih pomogao palanačkoj svesti da se još više učvrsti u uverenju da ovakvi kao ja nisu provereni homoseksualci,to jest pederi,kao što su do tada mislili, već zasigurno potpuni ludaci,to jest dijagnostikovani šizofrenici. Kao da moje usamljeno, bolno sećanje na celinu mene samog podrazumeva ljubav prema muškom dupetu a ne ženskom.

Kao da sam nekada bio jedno u jednom telu koliko muškom toliko i ženskom ,koji nisam znao ni za nastajanje ni za nestajanje… Kao da je lako preneti ovdašnjim novokomponovanim slugama svakog režima pa i ovog potpuno izvitoperenog, iskustvo sećanja na celinu. Kao da je bilo lako napisati ovaj tekst upućen nikome možda nekome.

Kao da je onaj koji piše i pisanjem svedoči o onome što vidi kroz pozor svoje izdvojenosti takođe lažne, koliko i odvojenosti danas nekome važan?

Ali automobil? Parkiran na travnjaku? E,on je,bez sumnje, važan. Plaćen, zbrinut, negovan. Prema najnovijem nepisanom propisu.

U ime globalnog koliko i lokalnog tehno-korporativnog medijski utemaljenog slepila.

Amin!

Leta gospodnjeg, 2020.

PRIČA O FOTELJI

„Mrzim grad,ali ne mogu bez njega.“

Borislav Pekić

Mrzim grad.

Nekada davno ljudi su bili duhovna bića, umeli su da lete i lebde neodlučno kružeći oko zemlje pre nego što su odlučili da se priljube za zemljinu koru i prohodaju istražujući iz puke radoznalosti predele pred sobom. Dugo su tako hodali pre nego što su otkrili da postoji zemljina teža koja ih primorava da sednu i uživaju u odmoru koji je proizvodio slike kretanja kroz beskraj. Već ograničen prostorom i vremenom, pao je u telesnost. Palo biće. Ali to još nije znao da imenuje; svesna potreba za njom još je spavala u njemu.I budila se najpre u trenucima kada je osetio zamor od utisaka koji su okupirali njegovu pažnju nalik detinjoj. Ili možda božanskoj i stvaralačkoj. Onoj koja je jedino mogla da osmisli pećinu, vatru i koplje za početak priča o pronalasku sveta svog od udobnosti i dokolice.

Mislio je te misli zavaljen u fotelji, u drevnoj klopci u koju je upao njegov predak. Klopci majke zemlje.

Čovek nije stvoren za sedenje. Ja najpre volim da se krećem. Neko u meni kaže mi da moram da ustanem i krenem u još neistraženom pravcu. Ne tek u glavi, sanjareći, zamišljajući da se krećem, nego celim telom i dušom svojom. Moram ustati odmah, sada, ovog trenutka. I nikada se ne vratiti u sedeći položaj. Nikada. Ustajem i krećem pružajući nogu ispred noge. Upravo prolazim kroz grad sa namerom da ga zauvek napustim. Pun sam snage i beskrajne odlučnosti da svoju nameru u potpunosti ostvarim. Sat nikada ne nosim sa sobom, tako da nisam mogao znati koliko je sati, a nije, uostalom, ni bilo važno. Znam samo da sam hodao i hodao s namerom da se nikada ne zaustavim; za sobom sam ostavio već mnogo neznanih ulica i uličica. Pošto sam prešao prethodni pešački prelaz, sada čekam nestrpljivo na sledećem. Bože, baš je ovaj grad velik i naporan! Znao to od ranije, očekivao sam da moja odluka neće biti lako ostvarljiva. Klupa na koju sam uskoro naišao pozivala me je da sednem i odmorim noge, ali ja sam joj ipak odoleo, mada se izlaz iz grada još nije nazirao. Svuda su i dalje bili automobili, motorizovani građani i prolaznici od kojih većina nije obraćala pažnju na mene, bili su suviše opčinjeni izlozima u kojima se nudila najraznovrsnija roba,ali dominirali su butici,supermarketi i nametljivi tržni centri. Neprekidni sunčani dani stvaraju pustinju, kaže stara arapska poslovica. Obilje roba i usluga stvara nestašicu smisla.

Suviše dugo sam živeo unutar nežnih ruku urbane pustinje. Suviše dugo skupljao snagu potrebnu za odlazak. Noge me već odavno bole, prilično sam iscrpljen, ali ipak nastavljam u željenom pravcu. Onom koji vodi izvan nametnute nežnosti.

Lako je bilo zavesti ta slabašna dvonožna stvorenja, ali ja nisam kao oni.J a se sećam da sam neko drugi. Neko, u svakom smislu, mnogo jači od njih. U meni živi Div koji ne može da pristane na modernu pećinu zadovoljstava i udobnosi. Na ulogu građanina slabe kičme i zakržljalog duha i savesti.

Ja sam sebi nepročitana priča. U nekom drugom svetu stvarno živ. U stvarnosti koje ovde nema. Od koje smo se toliko udaljili da više ne možemo da vidimo gde smo.

U međuvremenu se spustila noć nad gradom. Ulice, osvetljene lažnom svetlošću elktričnih sijalica moderno dizajniranih da ulepšaju ono što se ne može ulepšati, bezočno su ogoljavale sve ređe prolaznike i vozila. Pošto nisam sreo nikoga ko mi se pridružio i ko bi krenuo u istom pravcu, odjednom sam uvideo da stojim sam u nekoj mračnoj uličici koja je ličila na ćorsokak. Osvrtao sam se oko sebe u pokušaju da odgonetnem gde sam to dospeo. Ali ništa nisam uspeo da nazrem. Ništa nalik nekom drugom životu. Ili bar ne nalik onom koji sam očekivao. Ipak mirisalo je na travu koju sam osećao pod nogama, a na licu sam osećao lagani povetarac koji mi govorio da sam možda izašao iz grada.

Dok je tišina je vladala svuda uokolo, zakoračio sam naslepo u mrak odnekud znajući da su oči sada počele da dobijaju potpuno drugi smisao. Kao i čitavo moje telo i biće koje se više nije sećalo udobnosti i zavodljivosti fotelje.

I života koji mu je ona nudila.

Leta Gospodnjeg, 2021.

Đorđe Milović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s