МАРИУПОЉСКИ ПЕСНИК АНАТОЛИЈ ГАВРИЛОВ

Анатолиј Гаврилов (1946) је руски писац рођен у Мариупољу, врло особеног минималистичког стила који понекад прелази у апсурд и симбол, мада не напушта конкретност и стварносну веродостојност. Он пише: „Ја сам учитељ композиције. То је онда када звукове сабираш у музику. Против сам трикова, измишљотина и хладног занатства. Музика не треба да угађа и подилази. Од ученика тражим бескомпромисност. Они ме се боје.“ Овде је преведено неколико његових кратких записа који имају све одлике Гавриловљеве литературе и интегралан су део његовог књижевног опуса.
Превод: Владимир Коларић

Дошао је Н. Рекао је да креће на Тибет, како би изучавао други живот, имао је руксак. Рекао је да има новца и позвао ме на Тибет на његов рачун, али је онда дошла његова жена и одвела га кући.

***
Береш грожђе и гњечиш га.
Цедиш.
Купажираш га.
Држиш час на топлом, час на хладном.
Поново цедиш и купажираш.
Чини се да је успело.
Позиваш госте.
Они кажу да је вино, наравно, добро, али радије би вотку.

***

Лепо је време. Мало се бавим водоводним инсталацијама. Не иде од руке. Не иде увек од руке. Долази водоинсталатер, ради све што треба, прича ми цео свој живот, и ја му нудим да попије, али он каже да има посла и одлази. У реду, онда пијем сам и читам Бродског и слушам Шостаковича.

***

Нечије ноге вире из жбуња. Не питај чије су. То су твоје ноге.

***

Њиве, пашњаци, јаруге.
Таксиста је ћутљив, мрачно је.
Тако бих ишао и ишао.
Али време је да се изађе.

***

Ноћ, не спава. Списак оних које је издао. Страшно. Списак оних које ће издати. Хтео је да се обеси, али се предомислио. Попио је и легао да спава.

***

- Идеш?
- Идем.
- Хоћеш ли још да идеш?
- Још ћу да идем.
- Куда си данас ишао?
- Некуда. Не сећам се. Сећам се да сам се вратио кући и легао да спавам.

***

- Пишеш
- Да.
- Зашто?
- Не знам.
- Знају ли за тебе?
- Не знају, тачније, понеко зна.
- Код тебе нема дубине мисли и осећања.
- Чега нема, без тога се може.