PESMA

Moraš da tragaš daleko, i duboko, i strasno,
Dok ne prihvatiš da ti nije jasno,
A nikada ni biti neće,
To dvojstvo usuda i pesnikove sreće,
Jer pesma drugačije ne doleće.
U jatu je nećeš prepoznati
Sa pticama ne putuje,
Među putnicima slepim se neće sakriti
Jer sa njima ne druguje.
Ona je samotnjak na splavu tvojih uzdaha,
Gura je mnoštvo tvojih kratkih izdaha,
Bori se za vazduh iz tvojih pluća,
Ne plete se od opalog pruća
Što možeš pokupiti odasvud okolo,
Smeje ti se izazivački, oholo,
I uzme ti sve, da i ne znaš da si dao
Gromadu duše što si imao.
Onda mirno otplovi bez tebe,
Ostavi te golog, ostavi da zebe
Tvoja snaga trošna još s početka,
Sasvim posustala do završetka.
I eto te na novoj stanici gde se opet čeka,
Opet je preobukla pesnika u običnog čoveka.


MNOGO, MNOGO PRE

Pusti me da budem pesnik po svome
Kom reči same dolaze,
Nisu one zaključano blago
Iza vrata neke magaze.

Zar da stojim i čekam ključara
Da otvori i kaže: ''Izvol'te, šta ste hteli?''
A ja: ''Molim Vas, tri četvrt kile reči''
Da otpatim što se nismo sreli.

Nemoj se rugati mom stihu kad izleti,
Zna često i mene da iznenadi,
Nemoj da mi se i reč moja sveti;
Već plaćam danak svojoj zabludi

Da bi te jedna mogla dotaći,
Od njih već kulu sazidah visoku,
Znam, ti ćeš me i bez mača saseći
I poslati u tugu duboku.

Da ćutim, kao miš u rupi što se širi,
Iz nje puca pogled, ne mora da gviri;
I sve je jasno, sve kao na dlanu,
Ja molim - oprosti, današnji danu!

Na tebi se samo, eto, slomilo,
Da spoznam baš danas, da mi bude teže,
Nisi ti kriv što nije se dogodilo,
To još mnogo, mnogo pre tebe seže.

Al' srešćemo se nas dvoje, jednom,
Kad takva nam pomisao na um ne bi pala,
Nije ovaj grad toliko veliki,
K'o što ni slučajnost nije tako mala.


SLIKA

O čemu misli kad ovako miruje,
Stoji sasvim budan, a kao da sanja,
U čije mu to nebo pogled uranja,
U čiji to svet, njegov proviruje.

Koliko mu je ljubavi u srce stalo,
Koliko je bola mor'o da odboli,
Koliko su ga puta mačevi boli;
Kad snaga dođe, sve je mizerno, malo.

On, Odisej - ljubav more što ga vuče,
Na krhkom, trošnom splavu dubine gazi,
Sunce teme peče, obraz samo mazi;
Ja se bojim da ga struja ne odvuče,

Daleko, u nekom nepoznatom pravcu,
Toliko da ne znam kako bih ga našla,
Kako bih se u tom bespregleđu snašla;
On sam za kormilom - ja nisam na pramcu.

A dok on brodi morem, ja kopno čuvam,
Tako je baš sve na svetu pokriveno,
Sve pogledam u mesec granje zapleteno,
U duši ja mu tajnu večeru kuvam,

Da kad najzad stigne to mu bude snaga,
Nagrada za teške pute što je proš'o,
Jer čim takne kopno, k'o da je već doš'o,
I ja već izlazim da mašem sa praga.


ŽIVOT MOJ

Ti me negde čekaš, al' ne širi ruke,
Ne znam kad ću stići,
Al' znam da te, sigurno, neću mimoići.
Vremena mi malo.
Eh, kada bi stalo!
Života je meni, obrni - okreni,
Par bura ostalo.

Započeti vezak ja odavno vezem,
U nedra ga guram, u šaci ga stežem,
Kad na sanak pođem, u maramu vežem,
Da se ne odmota - bila bi grehota.

S večeri ga položim u postelju meku,
Pa napola budna pipam po dušeku;
I sve molim nadu da mi ne odluta,
Da je san ne ščepa - da ga ne ukradu.

Gledam da nas jutro zajedno dočeka;
Tek drugu sam načela polovinu veka.
Žudnja za životom do neba mi seže,
Ja mu petlje hvatam - a one mi beže.
Kroz prste mi cure, i kroz kosu jure,
Ja bih da ih stignem - ali tad požure.

Zora moga dana drugačija biće,
Prepoznaću tebe u jutru što sviće.
A ti ćeš mi, mrko, reći čas,
I to će ostati između nas.


SUSRET

Mi se nikada nismo sreli,
A i zašto, kad se znamo;
Ti o tom ništa i ne znaš,
To sam ja tebe srela, samo.

Iznebuha, tvoj i moj se oblak mimoišli,
Tako što jedan drugom nisu prišli.
Moj se obradova kao dete
Kad ga nenadano srete,
Pa produži veselo, uz smešak,
Pri pomisli - kakav bi to bio tresak
Da je samo bliže prošao,
Da je samo na tren zastao,
Ovog drugog prepoznao.
Možda teret ne bi pao
I zemljicu uzdrmao,
Da je tmurni samo znao,
Da je bolje pogledao.

Ovako, produži, žuran,
Ledonosan i olujan,
Gnevom bojen, ljutnjom punjen,
Još koji mah, pa prepunjen,
Vrebajući pravo vreme
Da otrese svoje breme
I u pustoš sve pretvori,
Sebi pluća da otvori,
Da prodiše kao čovek -
Neće oblak biti dovek. 


TESKOBA

Kiša samo što stade.
Ja žurim,
Tamo, visoko,
U prirečja neka,
U neko granje zapleteno,
U predvečerje smeteno,
Na vrhove drveća;
Ni sam ne znam kako ću,
Sve mi se čini zamršeno.
A možda i ne bude tako.
Ma, uspeću!
I dosad sam se ver'o po planinama snežnim,
Bio u opasnostima neizbežnim,
Bez opreme, goloruk.
Ja visinama težim,
Tamo se lakše bol podnese,
Redak ti vazduh teskobu iznese
Iz grudi,
Lako, k'o pero.

Vremena još imam da ti spustim dugu,
Ako je sada ne uzmeš,
Moraćeš da čekaš drugu,
A kiša ne znam opet kad će.
To možda potraje, ne zna se.
Važno je da stignem na vreme
Da uspavam ptice pre mraka.
One sad s pojila kreću
I važna je minuta svaka.
Već dugo, dugo me mole da pevam im svoju tugu;
Ja nemam priliku drugu.
Uzmi sad ovu dugu, i čekaj me!
Ne znam koliko dugo, ali čekaj!
Vratiću se ja u neko maglovito jutro
Ili suton pun dosade,
Rasterećen i veseo
Da pevam tebi, ljubavi moja.

Tesna mi ova koža za mene krojena,
A duša sa slobodom spojena
Vazda se grči, k'o ona da je telo,
Idem da nađem joj odelo.
Da mi stoji k'o saliveno,
Mesto konca spokojem šiveno.
Ako sad ostanem žalićemo oboje.
Ja nisam danas za tebe lep,
I da znaš da zbog toga patim.
Biću lepši,
O, koliko lepši kad se vratim!
Danas me razumi.
Moj nemir ništa dobro izroditi neće.
Moram da letim,
Već sam prizv'o krila.
A ti me čekaj, ljubavi moja,
Moja mila.
Sad žurim! 


STREPNJA

Gledaš me k'o da poznali se nismo,
Kao da nisi pisala mi pismo
Da dođem,
Da te odvedem
Tamo, u moje zelene dvore.
Da pređem reke,
Da prođem gore,
Da mi se više nikad ne tužiš,
To lepo lice da ne ružiš,
Da te ne prevari
Pa da ostari.

Da ja, mlad, uz tebe ne bih ostao
I možda da te volim prestao,
Sumnja ti srce treperavo,
Žudno za zemljom zelenih kiša,
Tu otkucaje svoje da stiša.
Da mi ostaneš vesela,
Da te provedem kroz sto sela,
Da te svi vide,
Da mi zavide.

Gledaš me, jabuko
Što te još nisam brao,
A znaš da bih za tebe krao
Zelene peteljke s oblaka,
A ti od strepnje ne bi disala
Jer takva se ljubav nije pisala
Od nezaborava do večnosti,
Od koznakad - do ove mladosti,
Od zemlje starice do voćke mladice.

Daj da rasteramo jelene
Sa praga kuće zelene.
Preko praga da te prenesem,
I krunu da ti donesem;
Tu da mi stanuješ,
Pa da mi caruješ!