Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slikarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.

NAGRADNO ODSUSTVO

Jednu od meni najdražih slika, pod nazivom Borba u vazduhu,  naslikao sam 1984. godine kada sam služio vojni rok u Kumanovu, u Makedoniji. Slikao sam je po fotografiji iz vojnog časopisa  Front, u to vreme imali su profesionalne i veoma dobre fotografe. Nešto sam je malo izmenio, ne toliko po formi koliko u koloritu, i to ne previše. Na slici su dva aviona, crni u prvom planu kao silueta doleće iz gornjeg levog dela slike i u brišućem letu ispaljuje dve rakete koje ostavljaju  plameni trag  na nebu  iznad neke pustopoljine. U donjem desnom uglu do polovine formata uz vertikalu tamno narandžasta eksplozija rasprskava se polovinom svoje nepravilne loptaste forme. Negde na sredini rada detaljnije oslikana bela letilica koja je manja i naizgled sporija, pristiže preko ljubičasto sivih planina i fabrike u daljni čiji dimnjak strči nad proizvodnim halama osunčanim jutarnjim sjajem.  Naš kapetan, čuveni Zoran Britva, svratio je do ateljea, zagledao se u sliku i rekao:

„Njihov je crni, a naš je beo i dolazi da mu jebe mater!“

„Pogodili ste iz prve druže kapetane!“, odgovaram. 

Šmeker i šaljivdžija iako na prvi pogled nije tako izgledao sa većom dioptrijom iza tamnih okvira naočara, uredno podkresanim crnim brkovima i krupnijom dežmekastom figurom. Prema poslušnijoj vojsci  uvek  se  na isti način odnosio, voleo je da se našali često i na svoj račun,  da popije koju, ali nikada na radnom mestu. Često bi ga odao miris makedonske loze koji se za njim, u pokretu, hodnicima viorio. Nikoga posebno nije kinjio, ali umeo je i da nas pritisne, naročito u prvim mesecima obuke. Ubrzo po dolasku u četu zgotivio me je, jer smo imali slične osobine, i sam sam u tim vremenima bio sklon piću i zbijanju šala. Jednom prilikom dok smo se pod šlemovima i u punoj ratnoj opremi vraćali sa poligona, kada je prolazio kraj nas, glasno sam pimetio da dvorišni psi laju jer misle da smo Nemci. To mu  se veoma svidelo, iako mi je pred vojskom odbrusio da mu se više ne obraćam. Na njegov predlog, posle dva meseca iscrpljujuće obuke, major Nikolovski, najviši čin i glavni lik u našoj zgradi, meni gušteru i već staroj džombi, garnizonskom fotografu, Goluboviću, dodelio je jednu manju prostoriju za zajednički atelje. Kapetan nas je retko posećivao , major je bio samo jednom kada smo se uselili.  Bila je to prava oaza slobode u našem bloku, gde je deo vojnika, naših drugara, često hvatao krivine od pogleda nadređenih. Imali smo ključ od prostorije, duplikat je jedino major imao, a u kriznim trenucima, tokom kontrola, uzbuna ili pokušaja upada neželjenih gostiju, rekli bismo da razvijamo film, pa su nas kasnije uglavnom zaobilazili. Kod nas su u miru mogli da se otvore paketi pristigli od kuće, da se popije jača kafa od one u kantini ili da se izbegnu neke od dosadnijih dnevnih obaveza. Tog dana kapetan je  tražio  nekog vodnika stažistu kome sam sa fotografije iz novčanika crtao devojku sa mladežom iznad usne, ali ga tada nije zatekao kod nas. Taman se posle kratke i uspešne kritike mog rada spremao da krene, kad ću ja tišim glasom, onako izokola: 

„Nego, druže kapetane, nestala mi crvena i plava, moram ponovo u Skoplje po boje.“

„Dobro, idi, samo sutra pre fiskulture budi ispred moje kancelarije da ti zastavnik Stalović napiše objavu za put.“

„Hvala druže kapetane.“

To mi je bio već treći put da putujem za Skoplje, drugi put po boje i jednom pred Zakletvu kod vojnih obućara da mi naprave vanserijski broj cipela, bez njih nisam mogao u grad. Tada sam u Skoplje putovao pod maskirnom ciradom u kamionu punom rashodovanih vojničkih čizama i druge vojničke obuće. Pored nekih „činova“ u kabini, nije bilo mesta za mene, pa sam se tridesetak kilometara neudobno klatario na vrhu sivo-crne gomile uz opojni miris imalina. E koja su to vremena bila, posle mesec dana nestalo mi žute i bele, koje više ni u Skoplju nisu mogle da se nađu. Kaže kapetan Britva:

„Onda pravac za Niš, šta drugo!“ 

„Kad već idem za Niš, je l` mogu na dva dana do Beograda, bar na kratko da obiđem verenicu?“ „Može i na tri“,  šeretski se nasmeja i pripreti mi pokretom kažiprsta da pazim tamo šta radim i da ne kasnim, da ne bih završio u pritvoru. U tom slučaju sam u čizmama bez pertli morao brezovom metlom da očistim celu pistu što su pritvorenici svakog dana vredno činili, ili da iza ambulante obnavljam crvena slova na značajnim istorijskim obeležjima spomen parkića omeđenog  potkresanim šimširom u geografskoj formi granica Jugoslavije. Podsetio me da sam to već jednom morao da radim, za dva dana je počinjao vikend, a u ponedeljak je trebalo da sa suvim slikama koje sam već više puta obećao da ću da završim, odem kod majora na raport, da vidi šta je urađeno.  Bližilo se godišnje međugarnizonsko nadmetanje u susednom Tetovu sa izložbom i ostalim pratećim kulturnim i sportskim manifestacijama, a omaleni ali strogi major Nikolovski ga baš pritegao da sve bude organizovano na vreme.  Stignem u Beograd, telefoniram iz stanične govornice, kad verenica prekjuče otišla sa mlađim bratom  na more. Nisam se najavio da bih je iznenadio, a sve oko puta prilično se brzo odvijalo. Odmah uhvatim drugi autobus za Petrovac da obiđem društvo i roditelje i kad sam stigao, sretnem majku ispred pošte, nosi paket u plavom pak papiru da mi u vojsku pošalje. Posle  dva  dana ludovanja po kafanama, vratim se u Kumanovo, odmah se angažujem oko garnizonske izložbe, na brzinu dosušim slike fenom i osvojim treće mesto u slikarstvu.  Kao nagradu dobijem sedam dana nagradnog odsustva i jos sedam za međugarnizonsko u košarci, za osvojeno drugo mesto. Još nisam koristio redovno odsustvo, pa kad bi se sve spojilo, izašlo bi na više od mesec dana. Bila je polovina avgusta, leto skoro prođe, a moja devojka već uveliko na Susku, i ja se posle nekoliko dana osmelim da pitam kapetana za redovni dopust. Posle  bih se vratio još dvadesetak dana da doslužim. Ne znam, skoro si putovao, pitaću majora, i ovaj mi istog dana, na moju veliku radost, dozvoli redovno odsustvo. Stignem vozom  u Rijeku i na ostrvo Susak koje smo nas dvoje nekoliko godina ranije otkrili, kad ona mi ladno saopštava da je od početka letovanja  bila u ljubavi sa nekim Englezom, sredovečnim hipikom, kojima je inače bila veoma sklona. Otputovao juče rano izjutra za Sloveniju da vidi Triglav i Bled, a posle iz Ljubljane leti pravo za London. Zvao je i nju, ali ona nije htela jer sam je prethodno obavestio telegramom da dolazim.  Kaže super im je bilo za razliku od onoga što se nama duže vreme pre mog odlaska u armiju intimno dešavalo. Zabavljali smo se četiri godine i umesto da odmah raskinem vezu i da napustim taj rajski polunudistički otok, slobodnih svjetonazora letnje filozofske škole, usred lelujavih polja trstika i radosti peščanih plaža, uz  bezvremeni metalni poj cvrčaka, mrcvarili smo se jos nekoliko dana u pokušaju da popravimo što se nije dalo popraviti. Dok smo čekali trajekt za rivijeru, svoju  povređenost  pokušao sam da umanjim jednim slobodnim padom sa visokog mola opustelog pristaništa. Pre skoka pomislih da bi možda najbolje bilo da ne izronim, ali na svu sreću, udarom o površinu vode otpadoše mi imaginarni rogovi i stigavši skoro do samog dna, taj sam osećaj uspeo da prevaziđem. Dok se trajekt sporo primicao obali, uz  kliktanje  pratećeg  jata  galebova, postalo mi je sasvim jasno da će među nama uskoro sve da bude završeno.  Osetih veliko olakšanje, mada mi još uvek nije bilo lako. Sa njom i njenim bratom rastao sam se na železničkoj stanici u Rijeci, išli su da obiđu rođake u Hrvatskoj.  Iste večeri otputovao sam za Petrovac gde sam  proveo još nekoliko haotičnih i besmislenih dana iza spuštenih roletni svoje sobe, bez želje da nagradno odsustvo iskoristim do kraja.  Obukoh ponovo unformu i vratih se u kasarnu da ranije skratim mučenje i dosadu poslednjih nedelja u vojsci koje je svaki vojnik pred kraj roka oduvek teško podnosio, što sam još teže podneo. Poslednja nedelja nikako da prođe, neki od mojih klasića iz spavaone, na zamašćenim zidovima kraj uzglavlja, beleže sve krupnije recke do skidanja, kad od desetara dobih obaveštenje da imam posetu!? Otac me čeka kraj rampe na glavnoj kapiji kasarne!? U Petrovcu zaboravih novu civilnu odeću koju sam tada kupio da ponesem, nije valjda samo zbog toga toliki put prevalio! Još mi je on trebao, pomislih, nikada se nismo trpeli što je uglavnom dolazilo sa njegove strane. Ipak, bilo mi je drago, to mi je bila druga poseta za godinu dana. Izdaleka ugledah oca u košulji podvrnutih rukava  dok mu se oznojena ćela sa brkovima presijavala na podnevnom  bleštavilu.  U jednoj ruci ofucana smeđa kožna tašna  koja je godinama bila neizostavni deo njegovih putešestvija, u drugoj prazan plastični kanister od dvadesetak litara i providna kesa iz koje strči oveći grozd prezrelih banana. Bez ikakvog izliva nežnosti pri susretima,  kaže da je pošao za lekovitu vodu u Prolom banju koja mu je u to vreme dobro činila. Poneo mi je zaboravljenu civilku i kupio banane da se malo okrepimo, samo ne zna gde bi u miru mogli da ih pojedemo. Zna da je teško u vojsci, i napominje da je njemu u ratu jos teže bilo, jedva se živ sa Sremskog fronta izvukao, o čemu sam već mnogo puta u detaljima slušao… Spustismo se prašnjavim sokacima kroz Donju mahalu, do obližnje rečice i sedosmo u hlad visokih vrba na  uzdignutoj travnatoj obali. Uz  smešak, pruža mi svežanj novih elzet ključeva od skoro pa završene porodične kuće nadomak Beograda koju smo izgrađivali jos od početka sedamdesetih. On i majka ostaće u selu gde je godinama službovala i gde se posle mog odlaska u vojsku penzionisala. 

„Eto, imaćeš tamo više prostora, od sada ćeš moći da slikaš do mile volje a i da se oženiš na vreme, fakultet si već završio.“

„Za ženidbu sam zakasnio oče, da ne pričamo dalje o tome…“

Početkom osamdesetih, već negde od prvih susreta sa nesuđenom ženom, sa kojom se nikada nisam verio, kada sam kao sustanar preživljavao po memljivim dvorišnim sobicama ili po studentskim domovima gde su dinarski tipovi lovili pacove i vežbali zabadanje noževa na ormanima, vojska je mom ocu, kao ratnom vojnom invalidu, nudila stan na Novom Begradu, što je glat odbio, iako je taj isti Beograd sa osamnaest godina oslobađao. Smatrao je da je sve od njih i njihove vlasti prokleto, neki njegovi prijatelji i poznanici nestali su posle rata ili su kasnije završili na Golom otoku, o čemu je ponovo  započeo da mi pripoveda.  Kad pomenu otok, i još goli, iznenada osetih veliki umor i zaspah na  travi među mirisnim cvastima belih rada pored oca koji je izgledao mnogo starije i umornije od mene. Probudih se. Na mom ručnom časovniku  prošlo je skoro dva sata, na oca sam već i zaboravio… Kad,  iznad mene osmehuje se isuviše poznat lik sa brkovima i retkim zubima, usporeno ljušti i jede bananu i gleda me nekako setno i zamišljeno. Činilo mi se da još uvek sanjam ili da sam od prethodnih nemilih dešavanja konačno odlepio. Ubrzo razabrah zbilju od sna, pa se i ja prihvatih južnih plodova, vreme za ručak u vojničkoj menzi odavno je isteklo.

„Nisi spavao“, pitam ga dok sedimo na obali i jedemo banane kao dva dlakava primata u razdrljenim košuljama… Bio je kraj avgusta i danima su trajale nepodnošljive vrućine. 

„Ne nisam, ne znam šta bi mogao da nam uradi onaj tamo“, i pokretom glave pokaza na čobanina sa malom belom kapom koji je preko puta rečice, nešto niže od nas, čuvao stado ovaca koje se bezbrižno napasalo. Tog  popodneva  prošetasmo još malo po varoši, posedesmo u bašti neke šiptarske poslastičarnice, a predveče ga otpratih do autobuske stanice. Svratiće samo u banju na par dana da se odmori i da natoči kanister, pa se odmah vraća u selo. Za nekoliko dana i ja se pozdravih sa svojim drugovima vojnicima, kapetanom Britvom i majorom Nikolovskim, moj cimer fotograf i još neki prijatelji ranije se skidoše, već duže vreme nismo se  sreli na beskrajnoj pisti garnizona .

Petnaestak radova ostalo je  u zgradi kasarne, slikao sam njihovim bojama i ostalim materijalima koje su mi za slikanje pribavljali. Kasnije sam čuo da su neke od slika zadržali za sebe, a neke poklonili svojim nadređenima, najverovatnije da su jednim delom i zbog toga u službi uznapredovali. Radova mi tada nije bilo žao, njima sam sebi omogućio povremenu slobodu, a moji pretpostavljeni ispali su sasvim fer, što nisam očekivao.  Prvi put u svojoj umetničkoj karijeri dobih atelje, koji ni do dan danas od svog strukovnog udruženja nisam dobio. Kada se vratih u civilni život,  bivšu devojku dve godine nisam video, niti sreo, sve do spektakularnog rok koncerta na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. U velikoj gužvi, nešto izdalje od mesta gde sam se našao sa nekim prijateljima,  stajala je u prvom redu kraj vatrenih obožavateljki  i  bez ikakvih pokreta radovanja nemo je posmatrala dešavanja na bini. Možda je našla novog momka među popularnijim rokerima i čeka ga da završi sa svirkom ili je već osvojila pola benda, ko zna. Grupi devojka, šta drugo, pomislih i bi mi malo lakše. Prisećao sam se naše veze i godina koje nam ništa ne donesoše. Studentkinja književnosti iz seoske sredine nadomak Beograda, upoznao sam je kao maturantkinju gimnazije dok sam bio na polovini studija likovne Akademije. Kao i uvek bila je veoma lepa, ali pomalo odsutna, nikada nije previše davala od sebe i ponekad bih osetio da je svejedno da li sam pred njom ja ili je to neko drugi. U trenutku me nešto povuče da joj priđem, ali iznenadno sevanje sa grmljavinom i olujnim pljuskom pokvari koncert i svi se pokisli razbežasmo u razičitim pravcima.  Prethodnog dana dogodila se nuklearna  katastrofa u Ukrajni, a te večeri još niko nije znao za to. U sledeće dve godine moj otac i njen brat teško su se razboleli  i više  nisu bili u životu, tamni oblaci sa različitih strana nadvili se nad Srbijom i Jugoslavijom i postajali su sve tamniji i veći. Odslužih pošteno JNA koju su neki moji drugovi raznim psihološkim izvrdavanjima vešto uspeli da izbegnu, a nama budućim vojnicima podsmevali se kao naivčinama:  „I bio u vojsci i ozenio se…“

Kao i mnogi mladići tog vremena, bio sam deo uobičajene i poželjne priče koja se najvažnijim delom po mene prilično loše završila. Početkom  ratova  devedesetih,  tri dana za redom iz vojnog odseka tražili su me kod kuće da mi uruče poziv za vojnu vežbu, što je tada bio indirektni poziv za odlazak na ratište. Tada već nisam bio naivan kakav sam do skora bio, i načuvši o opštoj mobilizaciji i ubrzanom  regrutovanju, potražio sam utočište na bezbednijem mestu.