Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 800 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.

БЕЛЕ САНДАЛЕ

Стоји са сином на станици, чекају аутобус.

Изашли су раније, знали су да ће чекати дуже.

Јер они последњи тренуци у кући пред полазак су напорни, тешки, и боље је човеку да изађе него да седи до последњег минута.

Изађеш и брже се окренеш проклетом путовању.

О томе са сином и прича.

Како ти је жао што мораш да идеш, а жао би ти било и да мораш да останеш.

Врућина није велика, али се дигла нека влага.

Сунце их туче у лице.

Причају о годинама, син и он.

Тек сам сад, каже он, тек сад, ове године, осетио тај притисак броја.

Син га гледа.

Тек сад, понавља он мање-више, кад, као, имаш педесет четири и пролази педесет пета, тек сам сад осетио притисак броја.

Син се насмеши, разуме га.

Каже мали: после шездесет пете је срање, то сад није још.

Он каже: да, али имаш тај појачани утисак да немаш времена, то је зајебано, то осећање да немаш времена.

Уто доњим путићем стижу кола.

У њима су његов друг или познаник из детињства и нека девојка.

Девојка, која има двадесет година, можда двадесет једну или деветнаест, иста је отац.

Одмах се, и без осталих знакова, види да су отац и кћи.

Дошао је да је испрати на аутобус, тако изгледа.

Пењу се уз бетонске степенице које воде ка станици.

Она иде прва.

Кад је већ стигла на врх, отац, који је посматра отпозади, сагиње се и скида јој нешто са пете.

Каже јој да стане, хвата јој пету у шаку, одиже стопало од земље, умеће длан испод табана, и скида јој нешто.

Она носи сандале. Не кокетно, али женствено се окреће да види шта то отац ради.

Колико је он, с тим ликом, нелеп као мушкарац, толико је она, с истим тим ликом, лепа као женско. А пљунута отац.

Има дугу смеђу косу с раздељком по средини, црну мајицу са зеленим словима, бледорозе шортс и те беле сандале, које је отац пипао малочас, да јој скине неку трунку коју она није ни осећала.

Стиже аутобус. Улазе сви који треба да уђу, више нико никога и не гледа. Да, видиш само путнике који седе док идеш ка свом месту у задњем делу буса. Поред осталих лица, ту је и лице Небојше Брадића, позоришног редитеља, који гледа напред, у шофершајбну, као да тамо има нешто да се угледа.

Два сата касније, по приспећу на одредиште, види: отац оне девојке излази из аутобуса.

Кћерка је остала тамо.

Обично родитељи испраћају децу.

Али она се вратила кући, изула сандале и погледала се у огледало, подигла десно, па лево раме, стресла прашиницу са оних зелених слова, подметнула палчеве под ластиш шортса и пуцнула њиме, лепа девојка, слика и прилика брижног оца који је отпутовао некуд уместо ње.

* * *

ГОГА

На тој станици има места која су му се појављивала у сновима. Да ли случајно, или то не може бити случајно, сва та места су затворена, неприступачна у физичком смислу. Он, истина бојажљиво, проверава с разних страна: из подземног ходника, из горњег ходника. Горе му железничар на шалтеру каже: „Не може тамо, затворено је.“

Не познаје тог железничара, да, има и у овом селу људи које не познаје и који не знају њега. Али све и да га познаје, све и да су се некад дружили и пили заједно, сигурно га не би питао: „А што не може?“

Некако је и њему самоме довољно што не може.

Не виђају се овде људи много. Виђају се, али онда више остане утисак о томе како људи који су били много људи више нису тако много људи него су постали мање људи, мало људи.

Жене су права реткост. Гога има 52 године, али, неким чудом, изгледа као да има 32. Она се, међутим, удала са 22 и већ наредне године муж ју је провалио. Имала неког типа. А тек ушла у брак. Цело село ју је обележило. А муж је отад заузео стравичан гард. Ваљда да поврати пољуљани понос, почео је да се понаша као Кербер. Није хтео да се разведе, није хтео да поправи нешто што очигледно у старту није било у реду, него заузео гардијски став. Па често седи на гајби код фрижидера са сладоледом и мотри, док Гога ради у продавници.

Такав је био још деведесетих. Рогушио се као да мисли: ако се будем добро рогушио, нико неће смети ни иза леђа да ми прича да ми је набила рогове.

Од Гоге је груб донекле само глас. Мало прозукао од дувана који, изгледа, више и не троши. Он воли да јој каже нешто, нешто безвезно. Размене неколико реченица, и Гога му каже: „Пролази време, ето, то је, пролази време.“ Он јој каже на то: „Па боље да пролази време него да пролазиш ти.“

Она се насмеје од срца, занимљиво јој је то, трчка по продавници, трчка успорено. Кад јој затражиш цигаре, она одоздо подигне велику кутију, превелику за њу ситну: „Ево, види шта имам, па бирај.“

У кутији је петнаестак, двадесет врста цигарета, укупно стотинак паклица разних, све набацано, ни она не зна шта има.

Он уђе једном безвезе, пита је: „Имаш упаљач?“

Све је пусто, она је сама у радњи.

Он је заиста, на двадесетак метара од радње, видео да нема упаљач, а има два код куће, па неће да купује.

Она каже: „Ево, имам, запали.“

И пали му цигарету у радњи.

Он креће ка вратима.

„Извини што сам овај дим повукао унутра.“

„Ма дај, нема везе“, каже она.

„Шта радиш ти, у гужви си?“

„Јесам, увек, идем сад да погледам фрижидер, почео да цури. Мораш стално да радиш да би све било у реду.“

„Јесте“, каже он, „али ти си сила, свака ти част.“

Гога се насмеши.

Он излази, долази до поште, на стубу су умрлице. Има нека што је умрла млада, ’77. годиште. Гледа умрлицу, не познаје је, имала двоје деце, мужа, родитељи јој живи.

Окреће се, Гога излази да среди фрижидер, има беле кломпе и беле назувице, плаву хаљиницу с белим цветићима, кад види да је он још ту, махне му и заколута очима, као да каже: „Ето, ’есам ти рекла, не мож’ човек ни минут да с’ одмори.“

* * *

БОЧИЦА

Синоћ је била нека мала олуја, ноћас је падала киша, и он је знао: поплашиће се. Заиста, сам је на плажи. Радује га то.

Вода јесте мало хладнија и мало, само малчице мутнија. И дува тај источни ветар, који само тамо често дува.

Уврстио га је у прву песму коју је написао, давно. Тај источни ветар. Да ли је тада умео, као сад, поуздано да одреди одакле ветар дува? Готово је сигуран да није. Али га је тако назвао, „источњак“. У тој песми.

Сада тај ветар дува с леђа, у тополе дува, тополе би заштитиле и пуну плажу од ветра. Од њих се и не осећа. Само оне шуште, причају, јер дува у њих. И једна врба је ту, лево, али она као да ћути, као да ветар до ње не стиже. Тополе су окренуте западу, као гробови. И он је окренут западу, јер таква је плажа.

Без плана и претходне намере јер, премда свестан сељачке бојажљивости, није могао бити сигуран да ће на плажи бити сâм, вади ОНО из ранца.

Ставља га у џеп шортса који му већ годинама служи као купаће гаће. Купаћице, што кажу сељаци његови овде.

Ставља ТО у десни џеп. И проверава да ли је дубоко довољно, као да би проблем био и да испадне.

Улази у воду, утрчао би, али из нејасног респекта према здрављу или животу, улази полако, десном шаком захвата воду и кваси леву руку до рамена, па левом десну. Опет проверава џеп.

Баца се, али не заплива краул као обично. Само се пусти у воду.

Преплива онај дубљи део, ближе обали, pool што би рекли Енглези, и избија у други хоризонтални слој, где је река плића, а матица бржа. Чучи док су му табани на камењу.

Гура руку у џеп, вади оно. Скида картонску амбалажу и цепа је. Парчиће картона баца раздвојено, да их неко случајно после не састави. Креће се ка средини реке, као мали бомбаш који се прикрада бункеру, и баца парчиће белог картона с плавим словима и црвеним знаковима.

Остаје му само бочица у руци.

Пун је детињства, чио је и на тренутак види себе са стране: дечак.

Да ли ће потонути? Бочица? Или ће плутати?

Пита се то, али без прешне потребе да сазна одговор, јер га ионако неће сазнати.

Зафрљачи бочицу низводно.

Опрашта се од њеног бола и њеног лека.

Чини то тако енергично, тако лако, тако лепо, тако обично.

Сети се и песме, песама.

Неколиких песама, чак и једне епске, што кажу, народне.

Ах.

Оде бочица.

Остаће затворена, а у њој довољно бола, лека и отрова да убије некога.

Плива.

На плажи нема никога, али није пуста.

Тополе га гледају, крошње се надносе, мало, само мало, али надносе се над воду.

Он им маше, тополама и облацима које невидљива вода повраћа од ноћашње кише.

* * *

ЛАСТИНА ОКРЕТНИЦА

Излази на окретницу и одмах, истог часа, осети да се дешава нешто необично, несвакидашње.

Прво, леђима му окренуту, види дебелу жену с танком плавом косом везаном у репић која се сагиње и почиње, очито доконо, да препакује ствари, или као да гледа нешто по већ лепо спакованом и затвореном пртљагу. Типично за некога ко је управо сазнао да ће полазак доста каснити, помисли он.

Жена делује сталожено.

Лево, међутим, на једном од пешачких острва између прилазних путића за бусеве, стоји мршава бринета у плаво-белој хаљини и пуши. Има смеђе сандале налик исусовкама, загаситоцрвено налакиране нокте, пропиње се на прсте, иако нико не стоји испред ње, и потпуно усредсређено, па и забринуто гледа у правцу станичне зграде, оне, као, дирекције.

Како пролази, види да је око другог аутобуса, који такође стоји, исто нека врста чудног стајања и шеткања, неочекиваног и брижног чекања.

Три-четири особе исто тако стоје као да је неки квар, и он помисли: да се два аутобуса истовремено покварила на метар и по један од другога… немогуће.

Одлази до киоска, враћа се, у међувремену два помало забринута, помало нервозна лица пролазе из правца окретнице.

На окретници су сад сви некако позорни. Већ нема сумње да се нешто дешава.

Из једног од бусева истрчава жена очигледно ту запослена, да ли је кондуктерка или шта, и трчећим кораком, узрујано, иде ка дирекцији; док улази на врата још јој се чује глас, а онда он даље не чује, јер и он одмиче: „Али Ружа је рекла да…“

Прешавши још двадесетак метара, окреће се још једном. Петоро-шесторо путника стоје, сви гледају у врата дирекције као да слушају или чекају нешто.

* * *

НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ

То је била чудна ситуација… Шта мислиш: је ли била стварно чудна? Ах, никад ништа није било савршено, а увек смо стварали савршенство! Једно, дакле, од оних облачних недељних поподнева где је све празније него обично, али се ствара нека, као, напетост. У мени.

Купујем малу пљескавицу и уредно је гризем, тражио и љуто, сенф, урнебес и љутеницу, и чили да дода мало; после воду пијем из флаше, росу или аквавиву, жваћем орбит. Искачеш, очекивано! Та-да! То не говориш ти, то „та-да“! Нити ја тебе видим као „та-да!“, ни тебе ни твој излазак. Али ти јеси „та-да!“, то си, што би ти мени рекла, једноставно, ти (рекла си ми једном, око неких ствари кад сам те питао, кад сам ти тражио нешто па ми се учинило да сам можда малчице претерао: „Ма, ништа не брини, то си ти!“)

И онда та кућа, да, та кућа. Другачија од свих осталих кућа. Кућа где се гласови одазивају моментално, као да те гледају, а нема нигде лица, нигде некога да га видиш, да га погледаш у очи. Глас, онај главни, мало је кваран, мало изопачен и слути на зло. Цео систем је наоко чист, али у њему се осећа само нешто претеће. И онда тај пријатељ, дугогодишњи пријатељ, упаркирава се, испаркирава се, и ја се наједном сетим: па да, њему мајка живи ту, у кући до ове хорор куће!

И брзо узбрдо ми у неку уличицу, у коју никад нисам скретао ни ја, а камоли ћеш ти: хајд’ овамо, можда је ћорсокак, али није битно. Није ћорсокак, и онда десно. И доле, па опет назад десно. Одметнички правоугаоник.

Пријатељ у међувремену оде. Отишао, колима. И онда се улази тамо, решеткаста капија с краја тридесетих година последњег засад века који је имао тридесете, и прати нас тај промукао, прозукао глас, као подсмех, као злобно упозорење. Кључ, старинско дрвено сандуче уместо живог бића, одбојно стакло које гута целу собу. Плафон од четири метра и огледало које ме прождире. Покушавамо да се боримо, да се волимо, ти заузимаш положај сензуалног торпеда, нишаниш у доњи део свемира, али онда се покривамо, до браде, плахтом.

И лежимо шћућурени, као војници у рову, лицем једно другом окренути. И причамо, шапућемо, два-три сата се гледамо у очи и само шапућемо и само се гледамо у очи, и ко зна шта смо шапутали. Знаш ти, али нећеш да кажеш.

* * *

ТРИБИНА

Ваљда је то зато што се до села стиже правим путем с беспрекорним дрворедом – или дрворедима, пошто је дрвеће са обе стране. Онда почињу брежуљци, као они бетонски таласи на мини-голфу, оно, где лоптица лако излети. Тако се у село улази, само што село даје појачане тонове; напред и назад, лево и десно је песак, и како год да га застреш травом и крошњама, имаш утисак мркожутог. У селу, које се ваља кроз удолине и брежуљке, има и тамнозелене и црне и тегет и загаситоцрвене.

Звала га је. И Ласло је стигао.

Људи већ има пуно унутра, али она излази да га дочека. Необично је озбиљна Клара, има ту озбиљност каква се виђа код жена, нарочито млађих, с којима се врло добро познајеш, али се први пут видите. Ситна је, а веома динамична, што му је, уосталом, познато одраније. „Дошао си“, каже му као да га види ко зна који пут у животу.

У путу је примио поруку: умрла је, код куће, жена његовог друга и комшије. С том вешћу је дошао, али сад је неодређено усредсређен на Кларину појаву, која му измиче. Прва просторија је као кафе, као мали клуб; у другој просторији су дрвене клупе и, напред, велики дрвени сто, за којим ће седети учесници трибине.

Публике неће бити много, претежно млади, то их је она и позвала.

Седе сви џумле у клубу, он разговара са социологом који је исто гост, али мало-мало па се окрене јер чују се њене штикле. Клара стално пролази, куцка, као да се тренутно нешто важно дешава у шта и она мора да буде упућена. Домаћица. У мајушним фармеркама има и луфта између мајушне гузе и круте тканине. „Шта ћеш?“, пита га. Он каже да би пиво. „Е, чекај… Пиво је закључано. Идем да нађем кључ.“ Нека, на то ће он, после може, небитно.

Две ствари га нервирају и привлаче код ње: што је због нечег поносна јер је он ту, и што је тако готово строга, као помало окамењена, и немушта у сваком погледу који му упути из даљине.

Њене речи: „Никад ми нико није нешто овако лепо рекао“ и „Не могу да верујем да се ти тако пажљиво бавиш административном границом између Барање и Бачке“ (јер негде се, тако јој је објашњавао, Барања прелива на леву, а негде Бачка на десну обалу Дунава) сад му у свести цвиле као да их је изговорила нека друга особа, али опет, то јесте она, у њеним погледима полуприсутне господарице види се и саучесништво, он почиње да губи самопоуздање, размишља о трошним, масивним улазима старих кућа у које је мислио да се с њом завуче, а негде око њега врзма се сићушна краљица која се бори за женска, људска и животињска права, која негује традицију далеке земље и блиског народа, која је религиозна и одана фамилији, која не трпи орални али воли анални секс, и која се генерално понаша као да јој нико није заиста битан, а нарочито не он.

Све речи потом упућене су свима. Њене не њему, његове не њој.

Чак га и не испраћа Клара, него локални геолог-ентузијаста.

Два-три месеца касније, у једној суботичкој галерији, седи Ласло са заједничким пријатељем сликаром. Сликар му изненада каже: „Што се она то тако наљутила на тебе? Каже да си јој досађивао.“