Музика „на костима”

Музика „на костима” или „ребра”, а понегде чак и назива „скелет моје бабе”, у Совјетском Савезу се снимала и продавала од краја четрдесетих све до појаве магнетофона почетком седамдесетих година. На рентгенске снимке су снимали музику извођача забрањених у Совјетском Савезу, или музику извођача чије су плоче коштале баснословно. Иза гвоздене завесе се тада говорило: „Сада слушају џез, сутра ће издати отаџбину.” Мало је људи могло себи приуштити да купи винил у вредности инжењерске плате, а захваљујући „костима” рокенрол, буги-вуги, бардовска, емигрантска и циганска музика могла се купити за једну или пола рубље. Међутим, за студенте — основну публику — и толико новца је било понекад недостижно. У продавницама се такве плоче, наравно, нису продавале, већ су се могле купити на бувљацима, у мрачним пролазима и улазима зграда. Често су продавци ишли у пару: један би нудио запис и договарао се о цени, а други је стајао у близини са робом испод капута, а како су биле танке могло се сакрити на десетине. Као резултат овог нелегалног договора, љубитељи музике су добијали танку плочу са једном песмом која је трајала не више од три и по минута. Квалитет „костију” је често био ужасан: бука је заглушивала музику, а понекад су уместо дуго очекиване композиције из грамофона допирале увреде онима који су желели да слушају стране певаче. Ипак, такви снимци су се веома брзо ширили, и захваљујући њима је совјетска омладина барем имала представу о „другој” музици. Ако је купац имао среће, са грамофона су се разлегали гласови Петра Лещенко, Леонида Утесова, Вадима Козина, Булата Окуџаве, Владимира Висоцког, Френка Синатре, Битлса, Чака Берија или Елвиса Прислија. Три деценије након што је настала култура „музике на костима”, Виктор Цој ће певати:„Ти си био спреман да даш душу за рокенрол, извучен из снимка туђе дијафрагме”. Златни пас Прихваћено је да појаву „музике на костима” љубитељи дугују становнику Лењинграда Руслану Богословском, који је измислио апарат за запис звука и заједно са пријатељима и ортаком Борисом Тајгиним отворио тајни студио „Златни пас”. Старе рентгенске снимке, произвођачи из „Златног пса” добијали су у градским клиникама — здравствени радници су били срећни да се ослободе смећа. Производњом и продајом плоча, млади људи су зарађивали више од три године, док у Лењинграду нису почела хапшења укључених у овај бизнис. Руслан Богословски је осуђен на три године, а Тајгин на пет година. Апаратура је конфискована и уништена. Међутим, након што су се ослободили, пријатељи су по цртежима обновили апарат и поново започели предузетничку активност. Усавршен, апарат је сада могао, корачајући у корак са временом, записивати и плоче дужег трајања брзином од 33 обртаја у минути. Четири године касније, Богословски је поново ухапшен. За три године боравка у логору, он је измислио начин израде чврстих плоча у кућним условима и, након што је изашао на слободу, успоставио је производњу јефтиних, али квалитетнијих примерака, због чега је по трећи пут био у затвору. Покушаји совјетске власти да искорени „ребра” никада нису били успешни. Међутим, неколико година касније, то је учинио напредак: епоха музике „на костима” је завршена појавом магнетофона.