Витомир Пушоњић је рођен 27. јуна 1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је 1968. у Ошишаном јежу, с којим сарађује наредних неколико година. Његови текстови читани су и на студентском радио програму Индекс 202. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због сатиричних прилога објављиваних у пријепољском листу Полимље пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман Болесник нашег времена који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у Јежу, Осмици, Репортеру, Политици. Био је члан уредништва електронског часописа Српски лист, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима Српска политика, Нови стандард и другим.

СТРАХ ОД ДРЖАВЕ

Међу првим сазнањима која сам као дете упио о свету је то да постоји нешто од чега се плаше и одрасли, не само жене него чак и мушкарци. У планинском селу у коме сам рођен прве послератне, 1946. године, страх од власти, вукова и нечастивих сила био је саставни део живота. Скоро свакодневно се причало како су вукови томе и томе заклали коња, ономе десет оваца, ономе раскомадали вола, а нису биле ретке приче да су и на људе насртали.

Ништа мањи страх изазивале су врло честе и уверљиве приче о нечијем сусрету са вештицама, привиђењима и осталим нечастивим силама. Са највећом стравом слушао сам причу о Мику Мосуру који је једне зиме чувао овце у планини и спавао у сенику на штали, док овце одједном не почеше из чиста мира побацивати јагњад или крепавати. Посумња он да ту нису чиста посла, па одлучи да једне ноћи остане будан, и тако је чекао до у глуво доба док није угледао жену како долеће из мрклог мрака јашући на вратилу, улази у шталу и чим поче да мрмља неку бајалицу све се овце скупише око ње. Мико сиђе са сеника и у жени-вјештици познаде неку Папићкушу из Бучја, ухвати је и поштено испребија, а она излете из штале, скочи на вратило и нестаде, после чега му овце више нису побољевале. Са истом стравом сам слушао и причу о човеку који се враћао на коњу из Пријепоља па га ухватио мрак негде између Доњих и Горњих Бабина. Густа четинарска шума са једне и друге стране пута, нигде живе душе, док се у неком тренутку у шуми зачу сватовска песма. Замало се појавише и сватови па право пред тог човека. Њихова песма и весеље све јаче, а пред свима иде чајо са чутуром који прилази човеку и нуди му да отпије. Човек узе чутуру и само што се прекрсти и рече „Боже помози“ пре него ће отпити, а они се сватови разбежаше уз страшну цику и нестадоше у мраку.

Према свим таквим причама и вуци и вештице нападају углавном ноћу, па је у мени страх од мрака остао до данас. Приче о Власти и Држави биле су некако другачије, па ми је као детету страх од њих био неупоредиво мањи, али по свему се видело да се за разлику од мене одрасли много више боје Државе него вукова и нечастивих сила. Можда и због тога што су се вукови могли растерати алакањем, штапом или пушком, нечастиве силе ако се прекрстиш, а од Државе која напада и дању и ноћу не можеш се одбранити никако. Страшне приче биле су пуне искежених зуба, очију које језиво светле у мраку и сличних описа које одмах разумеш па ти уливају страх у кости, али приче о Држави обиловале су речима милиција, саслушање, затвор и још нечим иза тога што не разумеш, али видиш да је опасније и од вукова и од вештица заједно. Четник, партизан, реквизиција, банда, ликвидација, социјализам, ској… гомила речи којима нисам знао значење, осим што сам из држања одраслих слутио да са њима нема шале, јер те било која од њих може отерати на неко од места одакле се многи нису ни враћали, а ко се вратио „сав је поцрнио и не проговара ни ријечи“. Да се ради о нечему опаснијем и од вукова и од нечастивих сила, закључивао сам и по томе што се о овоме првом говорило гласно да и „ђеца чују“, а о другом пригушено, шапатом и уз гримасе које стварају утисак најцрњег ужаса. Иако ми је јако сметало што одрасли у кући често разговарају тако да ја не чујем, полако сам схватао да је то зато што су сматрали да је једини спас од Државе у ћутању о свему што она предузима, а ђеца „не умију да ћуте но се излете“, па онога од кога су чули што не треба „оћера милиција“.

Можда сам имао осам или девет година када ми је старији брат Божидар, с којим сам често проводио време у чобанлуку, поверио како се у једно облачно и доста суморно предвечерје заигравао у ћошку са мном, тада двогодишњим или трогодишњим дететом, напрежући слух да разуме о чему то у супротном крају собе тихо разговарају мајка и старији брат Раде, тада двадесетогодишњи момак. Иако је напрезао уши из прикрајка и помно пратио њихове гримасе, разабрао је само да причају о некој жени што кука за децом и да се радило о некој опасности од Државе. Разговор је потрајао, али оно што је на Божидара, а након његове приче и на мене, посебно деловало ужасавајуће, је детаљ када је брат Раде рекао како је нека жена држећи се за груди јаукала: „Јој ђецо моја!“, на шта је мајка смркла лице, завртела главом и жалостивим гласом прозборила: „Сиња кукавица“.

О тој жени и њеном злослутном јауку нико није причао. Но то што сам чуо од старијег брата дубоко се урезало у моје памћење и није ми давало мира. Касније сам покушавао да сазнам појединости о догађају у коме нека жена јауче за својом децом. Многи за то нису ни чули (или су се правили да нису), па сам причу о тој жени једва скрпио и саставио двадесет година касније. Радило се у ствари о стрељању двојице четника и жене четничког команданта у Месном одбору Бабине, о чему ми је тек седамдесетих мој таст Милун Мосуровић, у пола гласа испричао:
– Ја сам тада био у армији, али причали су ми људи да су ознаши уватили неку двојицу старијиг људи, да ли што су се крили по шуми ко четници, или неко њин, не знам посигурно, а уватили су и жену неког Рада Ланговића, кога су већ стријељали ко четничког командира, те их све троје повезали и стријељали. Стријељање је било јавно на онијем стељскијем или брашанскијем ливадама, а из сваке куће у Бабинској месној заједници моро је доћи бар по један члан да присуствује. То стријељање је требало свима да послужи ко примјер како ће проћи непријатељи Тита и Партије. Причали су ми, не знам је ли истина, да је Станица из Забоја, кад су ово троје пали мртви, повела козарачко коло и запјевала: „Наша борба захтијева кад се гине да се пјева“. Причали су и да је та жена, кад су јој стријељали чоʼека, неђе у тужаљци за њим рекла: „Осветићу ја мога Рада, мога четовођу“, а неко је од скојеваца, комуниста или комшија пријави властима и они је увате, одведу те стријељају, а двоје је ђеце дојила. Кажу да је вадила сисе и заклињала их ђетињом ʼраном да је не стријељају, али јој није помогло. А кажу да је тај њен чоʼек и као командир био таки да ако није мого учинити добра, сигурно никоме није учинио зла, нити га ко по каком злу памти. Али у оно вријеме, ко те пита какав си чоʼек, него само јеси ли четник, или се прекрстиш, готов си. Сједиш за синијом, а ни у кога ниси сигуран, ђецу су против родитеља наговарали.

Повезао сам све те детаље с оним мајчинским јауком и створио комплетнију слику, али фалило је ту још детаља, те сам наставио потрагу. Тек септембра 2007. године, пружила ми се прилика да сазнам нешто више од Дмитра Брашанца из Доњих Бабина, пошто се главни догађај ту и одиграо. Тада сам комплетирао причу за коју сам, од кад сам је начуо као дечак, осећао да крије нешто страшно. Упитао сам га да ли зна нешто о том догађају, а Дмитар рече да зна из туђих казивања, те исприча следеће:
– Раде Ланговић са Рогушја био је за вријеме рата четнички командир. По завршетку рата, партизани побјеђују, заостале четнике ватају и убијају, па се Раде, ко и млоги крио по шуми. Пошто наши људи у сарадњи са Озном нису могли да га увате, наговоре његову жену да му каже нек се преда, па му неће ништа, пошто није имо никака ратног злочина. Жена му тако каже и он изиђе да се преда, а они како га угледај онај маʼ саспи шаржер у њега. И она, ко права жена, свака јој част, неђе у Пљевљима изјави да ће убити двојицу бабинскијег комуниста и осветити свога чоʼека кога су на превару и невина убили. То неко наш (а ко би други него ми) пријави комунистима и они је осуде на стријељање, иако је дојила двоје ђеце, једно тек рођено, а друго око годину дана. Тада су се као четници крили у шуми и двојица синова Мика Стељића и још неки Стељићи. Пошто нису ни њиг могли да увате, Озна и Вуле Брашанац који је био преседник Месног одбора Бабине, одлуче да стријељају Мика Стељу чијих су двојица синова били у шуми. Али Јаков Стеља, један од те двојице Микових синова, једне вечери дотури Вулу Брашанцу писмо у коме му запријети: „Ако се мом Мику или икоме моме ишта деси, све ћу твоје побити и попалити“. Препане се Вуле, па умјесто Мика, он и његови сарадници за стријељање одреде неког Ђорђа Ланговића, који није имо своијег синова, но су му два синовца били у шуми. Не знам шта се ту све збило те Мјесни одбор на крају одреди не само Ђорђа но оба старца и ту Радову жену за стријељање, и то јавно, што значи да је из овијег неколико села свака кућа морала послати по једног члана да присуствује догађају. Кажу да је та жена преклињала да јој поштеде живот, али стрељачки строј је извршио наредбу и пали су све троје, пошто су били међусобно повезани. Ваљда је рафал промашио некако Ђорђа, па се старац у џоки придиго и реко: „Поштедите ми живот па ћу вам рећи ђе су ми синовци“. Крсто Лучић, преседник Среског одбора у Пријепољу, на ово је оштро одбрусио:
– Дотуци говна, да не ломи људе!
Један Мартиновић из Бабина, не знам му име, после је одселио у Банат, уперио је пушку, али није мого да пуца, јер га је чича кога је знао ко себе, гледо право у очи. И док је тако оклијево, пришо је Раде Дивац, онај што је Титу оне године кад је заноћио у Дивцима код Пријепоља однио кило меда и кило кајмака, и пиштољем чичу посред чела. Кад сам прије неђе реко Драгу Стиковићу да је ондај ко главни ознаш убијао људе по Бабинама, реко ми је да је он тада био у Прибоју, а да су то радили Радисав Мартин и Крсто Лучић. Е ово сам ја слушо од људи, а ако има још шта да се каже најбоље ће ти испричати Мѝћа Брашанац, он је присуствово том стријељању.

Тек сам после ове Дмитрове приче схватио што су се мајка и брат Раде онда онако сашаптавали преда мном и Божидарем (што ја нисам памтио јер сам био сувише мали). Раде је ишао испред наше куће да присуствује стрељању, а по повратку је причао мајци шта је видео, па су обоје били ужаснути и од силног страха то више никад нису смели поменути. Позвао је Дмитар Мѝћу кад сам га замолио, али се Мѝћа изговорио да не може причати о томе јер није присуствовао, а Дмитар ми је напоменуо да ако о овоме будем писао не помињем његово име. Нисам га послушао, не из непоштовања, већ зато што сам његов опрез након толико деценија од догађаја сматрао претераним и безразложним. Али је и Мѝћино и Дмитрово реаговање посведочило колико је велики и далекосежан страх који су комунисти посејали у народу пошто су га „ослободили“. Њихова немилосрдност према недужним старцима и мајци која доји двоје деце уплашила је не само присутне сведоке, него и оне који су само слушали о страшном догађају.

Вукови су се одавно проредили и престали да важе за опасност, растеране су и нечастиве силе преко школа и других средстава пропаганде, па је и страх од њих нестао. Нестала је и она комунистичка, скојевска, ознашко-удбашка социјалистичка Држава, дошли су нови људи и нови поредак, али страх од оног „оћерала га милиција“ остао је исти као и педесетих година, те људи и даље не знају што знају, а што виде – не виде.