Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Објавио је пет књига песама и једну збирку кратких прича и есеја, као и више од 300 књижевних превода, што с француског, што с енглеског језика, од тога око 120 романа и неколико књига поезије. За свој рад овенчан је књижевнопреводилачким наградама „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“, као и Наградом града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за област књижевности и преводног стваралаштва.

ЛАВИРИНТ

Бела, бела говеда. Устумарала су се по ливади тек орошеној снегом.

Изгледају као да чекају човека.

Крава није животиња коју ће пустити на децу. Неће, у ствари, децу пустити на краву.

Деца се од крава чувају, склањаш их, сећа се тога из детињства. Крава је опасна животиња. Његови су на селу имали краве, само женске, дакле, али претпоставља да су волови још опаснији. Бикове је виђао само у ретким ситуацијама, и бик је увек изгледао као да је још више, много више човеково власништво него во или крава.

Кроз прозор допире танушан, равномеран звук, нешто као позив у помоћ. Он прво, ипак, помисли да ће то бити беба која се пробудила.

Како ли бебе тачно виде и доживљавају ноћ.

Шта беба види кад се пробуди и у прозору угледа црнило, тамнину.

На те-веу акциона психодрама „У Гризлијевом лавиринту“, чији је наслов домаћи дистрибутер несмотрено сажео у неречито „Гризли“. Има елемената хорора, али је заправо драма. Прича о корумпираности, о искупљењу, о обнављању, о солидарности, о љубави и интимном наслеђу, о несхваћености и жртвовању, о немилосрдности и страдању, о цени коју човек мора да плати зато што се „вратио“ тамо где никад није припадао – у природу.

Шамарчић лицемерним, безумним, али и поквареним заговорницима „повратка у природу“.

И пољубац у светлосни круг индијанске принцезе, који се расветљава мимо звукова, мимо говеда, медведа, повређених и прикланих људи, комшијске бебе и аспиратора који пропушта уназад пуштену дувачку линију из неке Листове свите, или који је већ од тих романтичара писао добро за дуваче.

Светлосни круг открива облике, само је кроки то, али тродимензионалан, у савршеним, једноставним линијама. Облике и боје открива. Индијанска принцеза на себи има нешто налик исусовкама или, пре, римљанкама (оне сандале што се везују, па стигну до изнад глежњева), затим кратку јаркоплаву сукњицу или су то можда бермуде (ко је икад и игде прочитао или чуо реч „јаркоплава“, то „јарко“ пословично се везује за такозване топле боје, тако имамо јаркожуто, јаркоцрвено, а нигде се јаркоплаво или јаркозелено не помињу), горе носи неки одевни предмет средње дугих рукава, бледозелен са дебелим црвеним штрафтама које се од рамена спуштају до поруба.

Учесници потере-хајке, ловци који постају ловина, немају никакву заштиту. Али сваки њихов покрет испуњен је надом у спасење.

Да, како је беба утихнула, он се сети Загора Те-Неја и пророчице Касандре, Белог бизона.

Светлосни круг вибрира изнад тла, али само мало, на можда три-четири центиметра од земље.

Принцеза је накосила главу удесно. Насмејана је.

* * *

ПОВЕРЕЊЕ

То је било средом, тако му се чини. Да, среда од осам, можда девет.

Биле су неке вечери тамо у неком клубу, у њеном крају.

И она је, стварно, сваке среде ишла тамо, с две другарице.

И два-трипут му је послала слике с тих свирки, седељки, шта ли. Тако је она то звала, старомодно и домаћински, „седељке“.

Једном се сетна, топла и развигорена, као да је ветрић дунуо кроз њу, вратила с те вечери, с те среде, сликала своју акустичну гитару у соби која гледа на више страна, на више континената, и написала му: „Ја не умем да је свирам, али ти умеш, волела бих да ми свираш, видиш како је лепа.“

На те вечери, то средом, долазио је, очигледно редовно, и један познати глумац. И она је једном писала како су њене те другарице и она седеле с њим и разговарале. Упитао ју је, нормално: „Еј, да тебе тај глумац случајно не мува нешто?“

Смејала се.

Ко би њу уопште могао да мува, како да је мува, шта јој може.

„Шта ми може“, тако је рекла.

Једном му је, кад је била мало растројена, казала, истина: „Знаш ли ти колико ми њих пише, колико ме њих зове да изађемо, колико њих би хтело да буде са мном?“

Он је одговорио прилично, онако, мачо, несвакидашње за њега, али однекуд је њене речи схватио као занемарљив хистеричан испад: „Прво, такве ствари се не говоре ако си иоле културна, на шта би личило да ја сад теби кажем: знаш ли ти колико жена мени пише, колико њих би хтело да буде са мном? То се тако не ради. Друго, уопште у њима не видим никакву конкуренцију, а и ти знаш да сви ти тамо мени нису ни до колена.“

Она је имала ту реченицу, ту чудесну реченицу, поновила ју је неколико пута у одређеним временским размацима, и увек је веома слично звучала, реченица необична за једну жену, сад кад се испише, реално ће бити цитат, чист цитат, можда тек блага парафраза, али она је једина жена која је умела тако да каже: „Добро, верујем ти, слушам те, имам пуно поверење у тебе.“

* * *

ОТПИСАНИ

Та улица пада, издвојена је мало, у центру је града, али је нешто њено из сваког центра испало, и прати линију, као што супа прати чинију – да не истече, да не направи штету, да се стеновито тло не излије у реку.

Добро, да. Негде по средини те широке асфалтиране падине, он стоји и гледа доле. Чека. На проширеном тротоару, на углу улица које носе име једног свештеника и једног генерала, налази се и нека месна канцеларија, тако нешто, где деле добротворну помоћ или одржавају седми круг избора за особе лишене животног старања, оне о којима се живот не стара, али друштво, ето, привид старања ствара.

Он стоји и гледа доле, осећа да ће ускоро да се деси то, али не зна како ће тачно изгледати, због тог упијања које увек види, а које је увек другим углом изазвано, другом врстом светлости, другим бојама, на крају крајева, мада су то ретко боје, јер кажу да црна и бела, а самим тим и сива – нису боје.

Уосталом, откуд зна да ће она доћи у белом? И црно она понекад носи, и бело носи, али углавном је у бојама које бира врло пажљиво, чини се, то су необични тонови одређених боја, Енглези имају више речи за то, ми оскудевамо, морамо боју да описујемо, за многу боју немамо именицу но сијасет придева којима колоритну вербалну немоћ надомешћујемо.

Једно је извесно. Опет се то дешава! Њено лице и коса појављују се доле у дубини, лицем је окренута улево, ка Западу, гледа да ли иду кола. У белом је, ето! Из успореног зрачног вртлога, са фасада, из прозора који ћуте као отворена безуба уста, с неба, скупљају се прегршти, читаве прегршти сивих и жућкастих, па и зеленкастих, и плавичастих копаља и – сустижу њу, односно она сустиже њих, јер она им хрли у сусрет, иде узбрдо, као да је мало забацила главу уназад, челом, образима, гркљаном, грудима, стомаком, бедрима, рисовима прима копља.

Све те боје, оскудне или какве већ, али боје – завршавају у њој.

И онда она у ходу има те покрете, као неку ужурбаност без смисла. И он тачно зна да ће, кад му довољно близу приђе, на брзину изговорити две-три реченице потајне, плахе, илегалне, као да су у „Отписанима“, а не на сунцу. Да, кренуо је у међувремену низбрдо, ка њој, она га је одавно видела и зна да је кренуо према њој, али се не осмехује, окреће главу улево, као да је на сцени, на позорници, прави тај покрет главом, не гледа ни у њега, који јој је парт-нерв, који је њен а нервира је, а ни у публику, него онако гледа, као да смишља бесловесан стих саткан од покоје речи, покоје синтагме, много тротачки, неке унутрашње задиханости, тих ланених, срндаћких корака који секу простор као јастучасте, топле маказе.