ПОСТ СКРИПТУМ

Штета што, оно што си постала за мене,
ја нисам постао за тебе.
... По који пут у старој пустоши
бацам у решеткасти свемир
свој бакарни грош, овенчан грбом,
у очајничком покушају да се узвиси
тренутак сједињења... Авај, 
ономе ко не може да замени
цео свет, обично остаје само да
врти крезуби телефонски диск,
као сто на спиритистичкој сеанси,
док дух не одговори ехом -
последњим криком сигнала у ноћи.


ПОНОВО ЈЕ У БЕЗДАН УПАЛА СТОЛИЦА...

Поново је у бездан упала столица,
затим – кревет упао,
за њим ‒ мој сто. Сам сам га  
гурнуо. Крити нема смисла.
Затим уџбеник „Матерњи језик”,
слика, на којој ми је породица сва.	
Онда пећ и четири зида.
Остали капут и ја.
Праштај, драга. Прстен скини,
и наручи модне новине.
Па у лице сваком пљуни
ко моје место заузме.



НИЈЕ ДА ЛУДИМ....
Није да лудим, већ сам уморан у лето.
Тек што у комоду за кошуљом посегнеш, а дан прошао.
Ускоро ће, шта ли, зима доћи и однети све то –
градове, људе, ал пре свега зеленило.   
Почећу обучен да спавам или да читам где год ми ћефне
књигу неку туђу, али остаци године, засад,
на означеном месту прелазе асфалт.	
                                                      Слобода –
то је кад заборављаш средње име тирана, 
а слина у устима од алве из Шираза слађа је,
па чак и ако ти је мозак уврнут, као рог овна,
из плавог ока ништа ти не капље.