„КОЊ ДОБРИ И ОРУЖЈЕ.“. ВЛАСТЕЛА ДРЖАВЕ СРПСКИХ ДЕСПОТА 1402-1459

(СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК, УРЕДНИК БОРИСАВ ЧЕЛИКОВИЋ, БЕОГРАД, 2024)

ВЛАСТЕЛА И ДРЖАВНОСТ

Проучавање властеоског слоја у Држави српских деспота показало се као комплексна тема. Сачувани извори не омогућавају да се сва релевантна питања разреше у потпуности. Тако остајемо ускраћени за сазнања о организацији властеоских поседа, обавезама зависног становништва према њиховим господарима, евентуалним хијерархијским односима унутар повлашћеног слоја, као и о многим детаљима везаним за то како је властела извршавала своје дужности за рачун владара. Такође, у ретким случајевима било је могуће пратити животни пут властелина у неком дужем временском периоду. Отуда је представа о српској властели у доба Деспотовине остала у извесној мери непотпуна.

Поменута ограничења се морају имати на уму, али то не значи да су она онемогућила доношење важних закључака. Најпре, треба рећи да је на почетку периода који смо разматрали, властеоски слој задржао изразито јак положај у односу на владара, умногоме ограничавајући његово деловање. Међутим, након што је деспот Стефан 1410. поново објединио територије Лазаревића, може се рећи да властела готово до краја постојања српске државе никад више није имала снаге да угрози положај владара. Једини изузетак у том погледу представља краткотрајан покушај Михаила Анђеловића да постане врховни владар. Изречено, ипак, не значи да је властела изгубила важан положај у друштву. Напротив, она је током читавог периода представљала војни ослонац српских деспота. Њена основна обавеза остала је, као и раније, учешће у војним акцијама, које су биле веома честе због спољнополитичког положаја Деспотовине. Милитаризација државне управе додатно је оснажила кључну позицију властеле у друштву. Основу њене економске моћи чинили су земљишни поседи и укључивање у послове везане за рударство. Настојање српских деспота да чешће додељују проније од баштина имало је за циљ да такође ојача позицију владара наспрам властеле. Захваљујући великим приходима, припадници елитног слоја могли су да се искажу и подизањем задужбина, које су уз духовне аспирације биле видљив израз њихове снаге. Тесне везе са Угарском допринеле су да један део српских властелина добије поседе на њеном тлу, али то ипак није довело до тога да властеоски слој буде у целини наклоњен северном суседу Деспотовине. Многи су били спремни на сарадњу са Османлијама, што се показало како 1439. тако и 20 година касније. Специфичности Зете дошле су такође до изражаја у овом периоду. Тамо је доминантна била ситна властела, често организована у ратничке дружине, које су неретко биле спремне да промене страну. С временом је Венеција успела да зетску властелу стави под своје окриље уз велику помоћ Црнојевића, који су задржали висок степен самосталности. Међутим, и они су до краја XV века подлегли притиску Османлија. Запажа се, такође, да се политичка позиција Деспотовине јасно рефлектовала на припаднике елитног слоја.

Једну од особености анализираног раздобља чини укључивање великог броја странаца у редове властеле српских деспота. То посебно важи за време владавине деспота Ђурђа Бранковића, када истакнути Дубровчани и Грци постају његови најповерљивији сарадници. Био је то, како се чини, резултат и специфичних околности. Дубровчани су били потребни деспоту због својих специфичних знања и вештина, док су Ромејима врата била отворена захваљујући Ђурђевој супрузи Ирини. Њиховом утицају допринело је постојање сталне престонице, најпре у Београду, потом у Смедрерву. Управо нам се чини и да је то утицало на јачање моћи Владаревог савета, док је институција Државног сабора у извесном смислу губила на значају. Стални контакт са владаром допринео је да међу властелом највећи утицај добију носиоци звања челника, великог војводе, логотета и протовестијара који су својом службом били везани за двор. Без обзира на то, припадници елитног слоја су своје дворове имали на селу, мада су неки од њих поседовали куће у градовима. Известан успон становништва у урбаним центрима, чини се, није довео до стварања правог градског племства. Истакнути грађани су могли да заузму ниже позиције у управи. Свакако, била је то најава једног новог доба које је прекинуто османским освајањем. Државни развој је и у овом погледу означио прекретницу када је реч о друштвеним односима.

На пољу материјалне културе запажа се да је српска властела следила западне узоре, издвајајући пре свега велике суме новца за тканине из Италије. Склоност ка луксузу огледала се и у ношењу скупоценог накита и у набавци фино израђених предмета за свакодневну употребу. Све већи продор витешке културе била је још једна копча која је српску властелу у XV веку везивала за племство Западне Европе. На пољу духовности се пак види дубока укорењеност православне традиције код припадника елитног слоја. Идеал облачења монашке ризе пред крај живота био је снажно присутан, а чини се да је био и ојачан песимистичним размишљањима о будућности. Света гора је тако задржала своју привлачност, иако је била приморана да призна врховну власт Османлија.

Многи властелини ипак су одабрали другачији правац окренувши се Угарској. Заједно са припадницима породице Бранковић они су били носиоци српске државности у времену након пропасти Деспотовине. Стајали су тако насупрот онима који су се прилагодили османској власти и добили статус спахија. Међутим, те две групе нису биле нужно оштро супротстављене како би се могло чинити. Уочава се то на основу чињенице да је било доста оних који су у Угарску пребегли са османске територије. Пропадање средњовековне Угарске је истовремено значило и нестајање српског елитног слоја. Стога се може рећи да су нестанак Деспотовине и постепено гашење наде у њену обнову задали коначан ударац и властели.