MARIO U MUZEJU

Mala ulica, 1657.

Mario je osetio čamotinju koja dolazi
od prekomernog druženja sa samim sobom,
prekomernog razgovora sa sobom;
činilo se da je sav istinski razgovor odložen
po nišama koje ne bi umeo više da otvori;
činilo se da svi ljudi pripadaju
različitoj geografiji duše.

Mario je posetio muzej
jer mu je samoća tražila društvo—
ne društvo ljudi,
ili mesta prezasićenih razgovorom,
već neizazivajuće društvo ljudi
koje jednostavno šeta
iz sobe ka sobi—
plešući odraz u vodi.

Kroz muzejski prozor Mario je pogledao na Malu ulicu:
ulicu kojom vreme prolazi ne beležeći istoriju,
ulicu u kojoj neimenovana žena stvara neimenovano delo
kao u manastiru—
a gde su muškarci, pomislio je Mario,
muškarci koji slažu cigle, boje zidove zeleno—
zar rat u zemlji obavezuje da ih nema
ili je to rat sa kraljicom?

Gospi što sedi u dovratku sa pogledom na beloj vuni
šta je skriveno iza krotkog rada i dnevnog rasporeda,
i šta bi ona znala o tamnim, žilavim figurama
za kućnim stolom, i njihovim mutnim planovima?

Draga, vidi kako se svetlo na Istoku uvija,
od zlatne do ugljenisano crne,
od Margarite do Sulamke.

A mir je mesto
u procepu prelomljenih pločica,
misao između dve tragedije.


Soba u Njujorku, 1932.

U sledećoj sobi, na drugom kontinentu,
mlada žena u crvenom
sklonila je svoje lice od nedokučivog muža,
dodirnula zvuk na klaviru
glasnom kao Hirošima,
i u tihom domaćinstvu drama se iznenada
sruši na oba prijatelja.
Izgledaju kao savršen par, primetio je neko,
idealan u svakom smislu,
a Mario pomisli da su harmonija i spokoj tamni konji,
Kirikovi pejzaži zloslutnih formi
koji vrebaju iz magline.

U turbulentnom univerzumu koji varira
stena će se odlomiti
i raspući jezero ogledala.

Ako tako mora, šta sa budućnošću, obećanjima i rečju
o kojima se mašta, uvereni da će sjaj trajati?

Sluteći istu filozofiju
u reku se ne kroči dva puta;
niti je protok reke
od koristi za čoveka.


Belo na belom, 1918.

Belo na belom.
Vide li iko Gospoda u
tihom predavanju bojama?
Da li je bespredmetna umetnost
čista, neukaljana erudicija—
da li je slika snega po snegu
duga tišina bogata implikacijama?

Mario je gledao u trag
deteta iza majke,
svrhu ulančanu u neupotrebno uprkos
prividnoj nepovezanosti;
kontekst deteta
s faktorom ometanja,
majku koja potiskuje negaciju
da bi dokučila srž postojanja,
spoznala značenje slike
sa njenog mesta iza užeta.
I Mario razmišljaše, univerzum
se obrće i vrti sa pričom
utkanom između zvuka i tišine.

Belo na belom:
da li ukazuje na kraj,
ili konačni značaj?
Da li je belo kolorit govora
kada govora nema,
kada se rajsko žuta
i lelujavo plava
učine apsurdne, neistinite,
kao što se prikazivahu Rotku
kada je povukao nožem preko nadlanice?

Od Slomljenog obeliska preko puta
ka srcu niskog zdanja
poslednje boje za Rotka su bile
crna, zagasito mrka i zemljana;
zrak svetla koji poseže za
namučenom, odlazećom rukom
što nije uspela da se poveže.

Šta je to što tražim, pitao se Mario,
ugledao dete i dalje se igrajući među žamorom,
i setio pesama detinjstva što dopiru s prizmatičnim očima,
skok preko kontinenata uz malo napora,
u igri otkrivena belina pogleda Gospoda.


Na pragu slobode, 1937.

Suština našeg viđenja, iza ogledala
ili u datosti, i nije presudna, mislio je Mario,
jer kompas naših života kruži od jedne istine ka drugoj,
i ono što bi došlo i prošlo komeša naše misli
ako se ne vide ostrva koja lebde nebom.
U Šatleu se devojka okliznula između mosta i
života i ono što bi život trebalo da bude
pozvalo je hladne vode reke Sambre
da odgovore.

Da je i ona mogla da vidi
šta je mladić u trinaestoj video:
sobu punu ekrana,
slike neba, pucanj, nago telo, fasade
osetljive svakog trenutka da budu
rasute u paramparčad.

Dakle, da nastavimo pažljivo među predstavama,
Mario se pitao,
procepom ovde i sada,
hoćemo li posegnuti za svetlošću tako
i samo pod tim uglom,
ili ćemo otrčati iza ćoška
na sopstveno oduševljenje,
čak i kada bi staza vodila do ispred topa?

A šta ako se
to drugo za kojim tragamo
preobrazi u nepobedivu nakazu, fantoma
koji nas juri kroz tamne hodnike, mračnu ulicu?

Ceci n'est pas une pipe, umetnik je kazao.

Ima istine iz naše vizure, pomisli Mario,
a onda, možda je istinitije
ono što ne vidimo.

Izvorno objavljeno u žurnalu Veber univerziteta, Zima 2000, tom 17.2.
(Published in Weber State University Journal, Winter 2000, volume 17.2.)


Danas je plamen zahvatio nebo

Danas je plamen zahvatio nebo. Žar koji beše po rubu privlačio me strasnim rukopisom, i ja se osvrnuh da vidim ima li ikog u blizini s kim bih delio ovaj treptaj. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena.
Danas je plamen zahvatio nebo. Platno se prošaralo crvenim mastilom mojih reči. Po kosmosu je materija eksplodirala u prodiruće pramenove, na izvorištu narandžaste, da bi utonula u crni, tihi san. Razmišljao sam o medveđim kandžama na kori drveća. Razmišljao sam o lepršanju krila živine. Razmišljao sam o deci u snegu. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena.
Danas je plamen zahvatio nebo po ivicima mog sećanja. Uputio sam tegoban pogled ka zemlji iza plamena. Kroz njegovu četkicu moja se koža užarila, nova mimikrija. Razmišljao sam o osmehu koji koleba, licu iza muslina, iznenadnom crnilu što se razliva u savršenu argumentaciju. Razmišljao sam o rekama. Ti si otišla po kamilicu i rekla da se vraćaš. Ali to beše pre nekog vremena.

Izvorno objavljeno u Danas je plamen zahvatio nebo, zbirka pesama, Lulu.com (2021)
Today The Sky Caught Fire: A collection of poems, ISBN-13: 978-1716266447


Smrt u džungli

Smrt često zađe u ovaj kraj: običan lupež,
vreba iz lišća obojenog lica,
traje niz ledenu kišu i čeka svež
susret dok artiljerija ubrzava hod i srca.
Senka što drhti zlosluti, mrtvilo
u svakom šumu: derana sa strahom u očima
videsmo kasno da se baca na tlo
vezanog pojasom granata; zemlja u poderotinama,
a pirinčana polja zasipamo novom kanonadom,
sa oprezom u koraku, grize baruština,
ili smrt silazi sa nebesa, dete sa zaverom
i osmehom da prikrije nameru; a mrklina
kroz vazduh buja u damarima
natopljena krvlju ljudi na razbojništvima.

Izvorno objavljeno u Formalistu (Tom II, Izdanje 2, 2000) — finalista za Hauard Nemorov konkurs soneta.
(Published in The Formalist (Volume II, Issue 2, 2000) — Finalist, Howard Nemorov sonnet competition.)


Lepa žena ušeta u sobu

ušeta kao udžbenik istorije
noseći u prevoju svoje brade
varljivu ravnotežu sveta:
sve može voditi urušenju
ili sačuvati diskurs i produžiti zauvek

raspredajući mogućnost istančanosti
umetnik je pogledao ka njoj
i zaboravio na svoje umetništvo;
zanos na njenom licu je višnja na kremu,
sunčev zrak kao dovoljan;
pesnik usredsređen na sekstine,
ali su rime i preciznost nepotrebne sada

kada sve pada u sen njenog poljupca
utočište njene kose nudi sinkopu ushićenja

i slatke narandže postaju
gorak zalogaj

mermer i boja konfete

opijenost harmonijom ka zatišju
otkriva kroj
kjaroskuro tragove u zametku
svih primopredaja

sve je u pređi
svetlo i tama podjednake

opasnost označuje svu tvrdnju
svaki pokret u gluvoj noći

pesak, kad je hladan,
mili od škorpiona

Izvorno objavljeno u Prizme i zvona, zbirka pesama, Lulu.com (2021)
Prisms and Bells: A collection of poems, ISBN: ‎978-1716185922