Милица Шпадијер рођена је 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Kатедри за класичне науке Филозофског факултета, а усавршавала се у Уједињеном Краљевству и Грчкој. Докторске студије похађала је на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду. До сада је објавила збирке поезије „Шар-планина” и „Ново гробље”. Лауреат је награда „Ленкин прстен“ за 2023. и „Млади Дис” за 2019. годину, а са својим збиркама је ушла и у ужи избор за награде „Бранко Миљковић, „Мика Антић”, „Ђура Јакшић” и „Јефимијин вез”. Поезију, прозу и преводе објављивала је у часописима Летопис Матице српске, Поља, Повеља, Кораци, Босанска вила, Књижевне новине, Књижевни магазин, Сент, Буктиња и другим. Са грчког језика превела је роман „Касандра и вук” Маргарите Карапану, песничку збирку „Афродита у плавом” Петроса Стефанеаса, избор из поезије Томаса Цалапатиса „Ово место” и његову драму „Бодљикава жица”. Члан је Удружења новинара Србије.

ЉУБАВ 

Дошао си ми млад
И дошао си ми стар
Дошао си ми бор 
И дошао си ми сад
Дошао си ми перје
И дошао си ми глад
Дошао си ми сенка
И дошао си ми хлад

Ако ме видите нову
Ако ме буде стазом
Ако ме прегази воз
Ако ме стигне надом

Нека ме покрије плес
И нека ме поједе раж
Нека ме умије мир
И нека ме сачува глас



КАО СИЛВИЈА

Моја рерна мирише на гас
Више пута сам проверавала
Kад год нешто печем
А независно од
Пандемије
Магле
Избора
Нешто у мојој кухињи
Мирише на смрт
И поезију 



СВЕТИ ЂОРЂЕ 

Постојао је тренутак
Када се Свети Ђорђе нашао пред девојком
Диоклецијановом женом Александром
Коју је требало да спаси од змаја
Kад се нешто у њему сломило
И није знао како да је поздрави
Да ли јој је рекао
Да је као најлепши плод
Мирисног дрвећа са истока
Што је жарко желео
Или је само стајао у оклопу
Знојећи се испод
Тешког металног шлема
Који још није био ореол
И поздравио је
Како су се увек поздрављали


 
ВАТРА

Ватра је спалила моје село
Гледао сам како горе сламнати кровови наших кућа
И небо како сија
Црно сиво наранџасто
Тада сам се заљубио
Ватра је убила све у селу
И моју мајку
Мог оца
Моју сестру
И брата
Мрзео сам је због тога
После пожара морао сам да лутам
По земљи тражећи посао и скровиште
Дошао сам у земљу благородну плаву смеђу и зелену
Земља и вода су ме загрлиле и нахраниле
Ипак ја сам размишљао о ватри
Kада би увече захладнело
Вода и земља деловале су ми бескорисно
Једном сам донео свећу у шталу у којој сам спавао
Запалила је сламу
Пењала се брзо по гредама
Узимајући све што жели
Црвена жута бела
Лепа и бесна
У пожару су изгореле крава
Kокошка и пас које сам волео
Истеран са те фарме морао сам даље
Поново тражити оно што ми је ватра узела
И мрзео сам је
У мом животу било је још сусрета с њом
Некада би ми годинама било довољно
Само да запалим шибицу и гледам је док не догори
Убедио сам себе да је и то ватра
Седео бих поред камина у гостионицама
Гледао је
А онда из чиста мира гурнуо руку у пламен
Извадио цепаницу
И запалио кафану
Тада није повређен нико осим мене
А ја сам протеран из града
После сам се оженио и добио дете
Али када је беба први пут добила грозницу
Осетио сам такво узбуђење да сам
Желео да ме прогута земља или узме река
Али било је касно
Од грознице су убрзо умрли обоје
Отишао сам на југ да нађем своју последњу ватру
Нисам стигао далеко
Пресрели су ме друмски разбојници
И испалили неколико топлих метака у мене
Умро сам
Знајући да је за мене рај
Место на ком је ватра добра


 
ЗИМА

Добро познајем зиму.
Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу
Ја нисам као други, наивни људи
Који се обрадују када виде пупољке 
Ја кажем
Чекајте, биће још хладно
Па ваљда ја знам
Сломила сам једном ногу
Оклизнувши се на последњем снегу
А већ је било пролеће.

Сада се паметно чувам
Превремене топлоте
И у свакој крошњи до маја 
Видим могућност за пропаст наде

Али ви
Верујете да ће процветати
Показујете ми висибабе и лале
Које вире из снега
То су докази Божје љубави, кажете
И ја вам их остављам.

Добро познајем зиму
Њена ми је окрутност скоро прирасла к срцу.

 

САОБРАЖЕЊЕ

Како је сурово а нужно
Да одрасте и огруби
Говорити неком крхком а тужном
Ко нит живот нит он њега љуби

Неком самом и упорном
Неком малом
А уморном

Како је тешко и бедно
Схватати увек изнова
Да заправо ви сте једно
Ти и та сенка немоћна

 

МОЛИЛА СЕ ВРАНА БОГУ

Молила се врана Богу
Дај да могу
Све што могу

И да вребам и да пловим
И шта хоћу
Да уловим

Молила се Богу врана
Уплакана
Пуна рана

Ал Бог не да
Јер што створи
Мора тако да се бори

Молила се врана врâна
Још сто ноћи
И сто дана

Од гаврана
Дај ми крила
Толико бих боља била

Дај лепоту
Од лабуда
И сва друга нежна чуда

Ал Бог не да мање мана
Оста врана 
Само врана