Карате на Косову и Метохији: од међуетничке интеграције до дезинтеграције (Никола Мијатов)

Карате је древна борилачка вештина чије је порекло прекривено велом мистерије. Највероватније настала је у Кини где се називала кемпо, или „кинеско песничење“. Међутим, тек на Окинави добиће своју препознатљиву форму. [1] Временом су се издвојили различити стилови каратеа. Сваки има свог засебног оснивача као највећег мајстора али и своје специфичности у виду техника, кретања или ката. Основни преглед карате стилова би изгледао овако:

График 1: Стилови каратеа.[2]

            Најзначајнији и најпопуларнији стил је Шотокан, створен од стране Гинчин Фунакошија.[3] Управо овај стил каратеа прошириће се читавим светом и уз своју спортску форму постаће препознатљив као једноставно – карате.

            У Југославију зачетак каратеа се веже за џудо семинар који је држао Јапанац, извесни Нагаока. Осим џудоа, Нагаока је био мајстор и каратеа па је демонстрирао и ту вештину. Презентација је одушевила мајстора џудоа и џиу џице и првог човека борилачких вештина у службама безбедности, Светислава Ивановића Еса који је одмах одлучио да пошаље на обуку неколико појединаца који би потом карате донели у Југославију. Одабран је Ђорђе Ђуричић који одлази на тромесечни курс у Швајцарску где по повратку 1963. године отвара први карате клуб у Србији: „Универзитетски карате клуб – Студент“. [4]

            Паралелно са иницијативом Ивановића и обуком Ђуричића, значајан је случајни сусрет са каратеом који ће обележити историју ове вештине у Југославији. У Дубровнику 1957. године браћа Владимир и Илија Јорга присуствовали су несвакидашњем спектаклу на плажи. Неименовани студент из Француске шетао се са својом девојком када су га напала четворица младића. На очиглед браће Јорги, студент их је сву четворицу савладао и то естетски врло привлачном ножном техником. Јорге су му пришле и упитале за тајну – тајна је био карате, француски студент је био мајстор ове вештине. Поклонио им је књигу о каратеу и браћа одушевљено почињу самостално да изучавају ову вештину.[5] По формирању првог клуба 1963. године, одмах су узели активно учешће где је за председника клуба изабран Владимир Јорга.[6]

Простор Косова и Метохије има богату борилачку традицију. Најзаступљенија била су народна рвања која су се преносила са колена на колено, где би најчешће отац по традиција учио сина прве борилачке захвате.[7] Међу српским становништвом пристуне су биле дисциплине у коштац, или у кости, и у појас, или у каиш.[8] Међу муслиманским становништвом турска трасдиција је преовладала па је тако најзаступљеније било пеливанско рвање које је постало неизоставни део традиције ових народа.[9] Стога, карате је дошао на поднебље које је већ вековима добро упознато са принципима борења и као такво пригрило је ову далекоисточну вештину као нешто ново, егзотично али и ефикасно.

Шест година после првог клуба у Србији, оснива се карате клуб „Средњошколац“ у Приштини који је водио Драган Марић. Клуб је радио у фискултурној сали школе и отворен је 1969. године. Као такав представља зачетак изучавања каратеа на овом простору. На динамику развоја утицала је медицина јер Илија Јорга добија посао асистента катедри за физиологију на Медицинском факултету у Приштини. Паралелно са академском каријером, Јорга је неговао карте и ширио га по читавој Југославији па је његов долазак на Косово и Метохију значајно утицао на популаризацију ове вештине али и научни приступ истој. Одмах по доласку одржао је јавну презентацију каратеа која је одушевила публику.[10] Свеукупно, за само неколико година на Косову основано је низ клубова који су окупљали и преко 5000 полазника.

Мултиетничност и равноправни третман свх је евидентат и код Индивидуалног првенства Југославије које је одржано у Косовској Митровици 1980. године. Учествовало је преко 150 такмичара из свих република. Такмичење је отворио председник карате клуба „Трепча“ Агим Бектеши. Коначно, многи Албанци постали су истакнути мајстори каратеа и као такви преседавали су комисијама за полагања. Имамо пример из 1982. године када је одржано полагање за мајсторска звања у карате клубу „Партизан“ у Пећи. Комисија је била у саставу: Исак Љатифи, Бајрам Тропуша, Назми Ибердемај, Илија Јорга, Шемседин Кељменди и Венцеслав Недев.[11]

Мултиетнички живот каратеа на Косову и Метохији нагло је прекинуо устанак тзв. ОВК 1998. године праћен са НАТО бомбардовањем 1999. године. Простор Косова и Метохије се поцепао по етничким шавовима и никаква даља сарадња, па макар и на спортском плану није била могућа. Карате као борилачка вештина одиграо је и своју улогу у овим сукобима и ту улогу ћемо настојати да оцртамо кроз најистканутије каратисте са овог простора. 

Од албанских каратиста, ученика браће Јорге истиче се Назми Ибердемај.Проналазимо га као помоћног тренера карате клуба „Партизан“, основаног у Пећи 1972. године. Главни тренер био је исто Албанац – Шемседин Кељеменди али је читав клуб био мултиетнички где су раме уз раме тренирали и Срби и Албанци.[12] Данас је Ибердемај кључни сенсеи тзв. Косова.

У рату, преко архиве Хашког трибунала проналазимо албанске каратисте који су били чланови ОВК и злоупотребили ову вештину. Тако, извесни Зенели хвалио се својим знањем каратеа.[13] Ипак, највише се по злоупотреби каратеа истакао Исак Муслиу који се истакао у бици код Лапушника 1998. године. Потом, у „ослобођеном“ селу био је један од управника логора у коме су били заточени и злостављани Срби али и Албанци који нису били лојални политици ОВК. За злочине у овом логору суђено му је у Хашком трибуналу али је на крају, 2005. године ослобођен свих оптужби. У стенограмима са суђења проналазимо да су су жртве сведочиле да су биле злостављане „техникама борилачких вештина“, попут „бруталних удараца ногом и руком“. Муслиу се бранио да то није он у питању али је као један од доказа приложена његова чланска карата Карате Федерације Косова и Метохије. Додатно, наведен је документ у коме сам Муслиу наводи да је мајстор каратеа, носилац црног појаса.[14]

Са српске стране кључна личност је Оливер Ивановић. Свој карате пут започео је у карате клубу „Темпо“ у Загребу где се школовао на Војно-машинској академији. На Косово и Метохији се вратио са плавим појасом и постао тренер карате клуба „Трепча“.[15] Клуб основан 1974. године за председника клуба имао је је Агим Бектешија а за помоћног тренера Фетаха Бољетинија. Кроз клуб је прошло преко 6000 чланова свих националности.[16]

Налазио се у гротлу политике на Косову и Метохији. Постао је политичар јер је политици био потребан каратиста. Како сам наводи, на чувеном мосту у Косовској Митровици све је почело јуна 1999. године на „са захтевом „момака са моста“ да им као карате мајстор помогнем у одбрани“. „Момци са моста“ били су стална стража Срба који су патролирали неформалном међуетничком границом. Организација иза њих била је Српско национално веће које је основано исте 1999. године и Ивановић убрзо постаје његов наијстакнутији члан.[17]

О употреби каратеа у политици Ивановић  је истицао: “Гледам саговорника у очи, јер ми се чини да тако видим колико верује у то што прича. Исто као у каратеу: Мораш гледати у очи, јер се ту види намера, јер ако чекаш покрет, онда је већ касно, нећеш стићи да блокираш ударац, јер има предност. Исто је и у политици!”[18]

Ван Шотокан стила истиче се Вадо-рју стил, који се основао Хинорори Оцука, где су пионири овог егзотичног каратеа на Косову и Метохији били браћа Зоран и Богољуб Карић. Кључни сенсеи Вадо-рју стила за Југославију био је Марко Ницовић Макото а међу ученицима били су и Карићи који 1973. године оснивају први Вадо-рју карате клуб на Косову и Метохији. Испоставиће се да је клуб био и последњи: после три године престао је са радом и као такав представља почетак и крај изучавања овог мало познатог стила на том простору.[19]

---

[1] Ilija Jorga, Vladimir Jorga i Petar Đurić, Karate: uvod u jednu veštinu borenja, Beograd: Sporska knjiga, 1968, 11.

[2] Зоран Ћирковић, Срећко Јовановић, Борења: Вокс – Карате, Београд: Факултет физичке културе, 2002, 177.

[3] Fay Gooodman, The Ultimate Book of Martial Arts, 28.

[4] Đorđe Đuričić, Nenad Simić, Kazivanja osnivača jugoslovenskog karatea: (put od džiu-džice do osnivanja karatea), Beograd: Đ. Đuričić, N. Simić, 2023, 25-39.

[5] Štiklica Lenko, Karate: Bunkai vežbanje kata sa realnim protivnicima, Beograd: Longin, 21.

[6] Ring, “Tako je počelo u Srbiji“, decembar 1990, broj 42, 34-35.

[7] Zoran Ćirković, Srećko Jovanović, Goran Kasum, Borenja, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, 2010, 16-17.

[8] Goran Kasum, Srećko Jovanović, Zoran Ćirković, „Narodni oblici rvanja i njihov uticaj na moderno rvanje“, Aktuelno u praksi: Časopis za naučno-stručna pitanja u segmentu sporta, br. 9. god XXII, 2010, 61-62.

[9] Zoran Ćirković, Srećko Jovanović, Goran Kasum, Borenja, 16-17.

[10] Milan Radičević, Karate na Kosovu i Metohiji, 28, 33, 34.

[11] Исто, 103-109.

[12] Milan Radičević, Karate na Kosovu i Metohiji, 43-45

[13] https://www.icty.org/x/cases/limaj/trans/en/050901ED.htm Присупљено 11.07.2023.

[14] https://www.icty.org/x/cases/limaj/trans/en/041115IT2.htm Приступљено 11.07.2023.

[15] Milan Radičević, Karate na Kosovu i Metohiji, 65

[16] Исто, 65

[17] https://balkaninsight.com/sr/2016/01/21/oliver-ivanovic-majstor-karatea-pora%C5%BEen-u-sudu-01-21-2016/ Приступљено 30.04.2024.

[18] https://oliverivanovic.com/oliver-je-govorio/ Приступљено 30.04.2024.

[19] Crni pojas, „Karate kao život“, jul/avgust 1988; Teruo Kono, Karate: Put do crnog pojasa, Beograd: BIGZ, 1987, 15; Milan Radičević, Karate na Kosovu i Metohiji, 51.