Несвакидашња ситуација у коју је читав свет ушао почетком 2020. године поставила нам је многа питања на која још не дајемо одговоре. Затечени том друштвеном, медицинском и економском новотаријом историчари нису у стању да у помоћ призову искуства претходних генерација. Један стари политичар, сећам се, рекао је да се све што се нама догађа – некоме већ догодило. Ипак, ковид 19 се десио само тада – и само нама. Овај глобални преседан збуњује и данас, али поједини научници не одустају од покушаја научне интерпретације те велике драме. У такве покушаје сврставамо и тематски зборник, којег су приредили Клаус Бухенау и Матиас Фехнер, у којем је један мултидисциплинарни тим преиспитао неке аспекте ове пандемијске кризе.

У фокусу зборника Die verlorene Wissenschaft. Versuch einer Katharsis nach Corona (Изгубљена наука. Покушај катарзе после короне) је питање друштвене улоге науке и научника, при чему је посебно испитана позиција научника у периоду ковида. Пандемија, дакле, није тема зборника, већ се она посматра као лакмус-папир општег (лошег) стања данашње науке. Аутори прилога науку и научника сликају најтамнијим бојама, трагајући за узроцима кризе науке, али и покушавајући да понуде и решења. У овим анализама аутори крећу од премисе да је у време пандемије свет науке играо пасивну, или чак негативну улогу, да није отварао дебате и постављао одважнија питања, односно да је у суочавању са овим медицинско-друштвеним изазовом изостала научна критичност. Највећи број прилога у зборнику тематизује узроке оваквог пада науке, налазећи их у бројним системским слабостима, које производе стручно и етички крхког научника.

Матиас Фехнер пише о великој зависности научника од система који га финансира. Научник тако постаје чиновник, неизбежно лојалан држави. Новац, међутим, не долази само од државе, већ  од других донатора. Тако се повећава круг оних, којима научник мора да узврати услугу. Радна места у науци су, затим, истиче Фехнер, у великој мери несигурна, што повећава страх научника и оклевање да се храбријим наступом доведе у питање продужетак уговора. Фехнер тиме објашњава изостанак критичког сагледавања мера и поступака предузиманих у време пандемије.

Новац, као фактор који ограничава научничку слободу, помиње и психолог Борис Кочубеј. По њему, политика финансирања науке довела је до застрашујуће хомогенизације научника око једног дела политичко-идеолошког спектра, при чему се свет науке окреће оном центру, који обећава и даје највише новца. Појачано финансирање научника ове уводи у појачану зависност од финансијера. „Чији хлеб једем, његову песму певам“, закључује Кочубеј. Такву (логичну) констатацију налазимо и у прилогу уредника зборника, Клауса Бухенауа, који наглашава да се од универзитета повезаног са светом новца не може очекивати „да се залаже за ствари које противрече декларисаним циљевима њихових донатора из политике и привреде“.

По њему, политика финансирања науке довела је до застрашујуће хомогенизације научника око једног дела политичко-идеолошког спектра, при чему се свет науке окреће оном центру, који обећава и даје највише новца.

Велики новац приватних и јавних донатора, читамо у прилогу теоријског физичара Клауса Моравеца, директно утиче на избор истраживачких тема. Моравец лапидарно закључује да политички непожељне теме немају изгледа на финансијску подршку.

Аутори два прилога (Јан Доххорн и Маркус Риденауер) наводе још један проблем с којим се суочавају научници изван англосаксонског света. У питању је све присутнија доминација енглеског језика у академској комуникацији. Тиме се, читамо у зборнику, научници не-енглеског говорног простора стављају у подређен положај у односу на представнике англоамеричке академске заједнице. Осим тога, како примећује Маркус Риденауер, превласт енглеског језика спутава развој стручне терминологије не-енглеских језика. Према Доххорну, доминација енглеског језика у свету науке доприноси и глобалном униформисању научног дискурса, којег обликује англосаксонска, у првом реду америчка наука. Резултат је, дакле, даља стандардизација науке. Доххорн зато позива на „ренационализацију“ науке и повратак сопственим традицијама.

Обесмишљавању науке доприноси и, сматра Клаус Бухенау, „псеудоекономизација“ науке, односно притисак да се појача „продуктивност“ научника, због чега смо поплављени објављеним радовима. Вредновање научних резултата бројањем објављених публикација научне радове своди на бројку у биографији научника (што ће се можда прелити и у бројеве на банкарском конту). На овај проблем индиректно указује и Борис Кочубеј. За њега је награђивање према учинку у науци апсурдно, због чега позива на укидање ове праксе. Свако мерење учинка у истраживањима, сматра он, мора бити „бесмислено или самовољно“. Овакви критеријуми вредновања научног рада неизбежно воде у научну скрибоманију, што у крајњој консеквенци доводи до појаве бесмисленог акумулирања библиографских јединица у биографијама истраживача.

Два прилога у зборнику тематизују стање на медијском простору у Немачкој (Роланд Хофвилер) и Србији (Владан Јовановић) током пандемије 2020-2022. Иако у овим радовима нису у првом плану слабости данашње науке, чему је зборник посвећен, ови прилози откривају шири контекст у којем су научници у том периоду морали да делују. Поређење ова два прилога показује да је део истакнутих медија у Немачкој током поменуте кризе био делимично отворенији за критичка тумачења феномена ковид, односно да су медији главног тока у Србији у потпуности били оријентисани ка званичном наративу. Из таквог миљеа испливале су, поред осталог, закључује Јовановић, „кохорте морално слабих и корумпираних“ научника.

Систем управљања науком, о којем су минуциозно писали аутори прилога у зборнику, довео је до формирања новог типа научника. Велики новац којим се свет науке натапа, пише Кочубеј, привлачи посебну категорију људи, која раније није прилазила науци. То су људи које не подстиче трагање за истином, већ су обдарени способношћу да ка себи усмере токове новца. Заједно они творе „организовани научни криминал“. Важан методолошки инструмент ових псеудо-научника, читамо даље у овом чланку, је спин, односно манипулација подацима у циљу вештачког потврђивања жељеног резултата истраживања. Приликом спиновања научник бира податке који потврђују постављену тезу, док се занемарују сазнања која би оспорила пројектовани циљ истраживања.

Велики новац, пише Кочубеј, привлачи посебну категорију људи, која раније није прилазила науци. То су људи које не подстиче трагање за истином, већ су обдарени способношћу да ка себи усмере токове новца.

Све поменуто само је део критика данашње науке и данашњег научника, пописаних и анализираних у овом зборнику. Ипак, осим критика, у зборнику наилазимо и на препоруке за излаз из ове научне странпутице. Кочубеј позива на „радикално“ редуковање финансирања науке. С обзиром, да је у зборнику новац на више места означен као кључни инструмент управљања научним дискурсом, овај захтев свакако има смисла. У закључку свог прилога Бухенау констатује да превласт једног дискурса води теоријском осиромашењу и атрофији дебатне културе и позива на дискусију са политичким и теоријским неистомишљеницима. То поручује и хемичар Гералд Дикер, наглашавајући да дијалог са представницима другачијих теза спада у „добру научну праксу“.

Поставља се питање, каква је могућност реализовања ових препорука. То делује као права утопија, јер зашто би они који контролишу или покушавају да контролишу научни дискурс себе лишили могућности да са таквом праксом наставе? Осим тога, зашто би просечан научник, често покретан само материјалним мотивима, пристао на оскудицу и жртвовање, зарад вредности у које мало или нимало верује? Успостављена је наиме подударност интереса једног дела система и једног дела (да ли већинског?) академског и истраживачког света. Како у таквим условима обезбедити будућност критичке и слободне науке? Одговор на ово питање од важности је не само за научну заједницу, већ и за друштво у целини.

---

Шира верзија текста објављена је у часопису Токови историје 2 (2024)