ЖЕНЕ СТАРЕ РУСИЈЕ

Онај ко је макар мало упознат с руском историјом од десетог до петнаестог века, макар по предањима или уметничким делима, има властиту слику о женама и њиховој улози и месту у тој историји. Те слике су, више или мање, супротне. Замишљајући први период руске историје, једни замишљају жену као „затвореницу у кули” на потчињеном месту у породици и са незнатним социјалним правима. Други, напротив, виде социјално активне личности као, на пример, у лику кнегиње Олге која је мучила Древљане због смрти свог мужа, или у лику новгородске велепоседнице Марфе Борецке. Питање о томе какве су биле руске жене од десетог до петнаестог века веома је важно, не само по себи, већ и за целокупну слику државне социјалне, културне и политичке историје тих шест векова.

У овом чланку су дати неки изводи из књиге Жене старе Русије аутора професора доктора Наталије Пушкареве.

Наталија Љвовна Пушкарева (рођена 23. септембра 1959, Москва) је руска историчарка, антрополог, оснивач историјске феминологије и родне историје у совјетској и руској науци. Доктор историјских наука, професор, шеф Сектора за етно-родно истраживање Института за етнологију и антропологију РАС, председник Руског удружења истраживача историје жена.

****

Одређени број црквених одлука предвиђао је заштиту здравља труднице и њеног детета: „Егда в утробе какая жена носить младенець, то не вели кланятися ей до пояса, аще и в великий пост. Мнози бо вережаются, до земли кланяяся” (ако нека жена у утроби носи младенца, не треба се клањати до појаса, чак ни у великом посту. Многе су се поштетиле до земље се клањајући).

Тешка казна, изједначена са кажњавањем за чедоморство, чекала је мужа „аще он риняся пьян на свою жену, вередит в ней детя” (ако пијан удари жену и поштети у њој дете).

Овај дефинитивно позитиван аспект делатности древних руских црквењака био је комбинован са одлучним прогоном од стране цркве свих остатака паганских култова повезаних са порођајем. Показало се да су старински ритуали повезани са рађањем, чије је значење уско повезано са вечним људским осећањима, веома упорни. Њихово постојање може се пратити у споменицима епитимијске дисциплине до 15. века.

„Идолопоклонице” и „безбожне жене” које су организовале „рожаничные трапезы” (трпезе за покојнике) које су имале симболичко значење и укључивале хлеб и сир, мед, као и кашу, чувари су многих народних традиција и ритуала. Њихови описи се могу наћи у апокрифним молитвама: Аще коли жена детятем болит (ако је нека трудница због детета болна) и Аще жена начнет детя родити не в борзе (ако крене порођај ван куће).

****

Пошто жене још увек „нису биле утврђене у вери” биле су проклете врачањем и чаробњаштвом у оптужујућим црквеним учењима. Печат одлучне осуде шарлатанства и чаробњаштва носе посебни чланци у исповедницима и епитимијским збиркама о паганским (магијским) методама који се тичу „очаравања” супружника. Питања на исповести су навела: женско млеко, мед, „љубавне траве”, зној, итд., као средство којим жене омађијавају своје мужеве како би стекле њихову наклоност и расположење.

У епитимницима се открива још један интересантан аспект староруске жене ‒ улога „врачарице” у народном исцељивању, у очувању и преношењу искуства традиционалне медицине. Новгородац Кирик се пожалио да, кад се деца разболе њихове мајке их врачарицама носе а не свештеницима за молитву. У селима су управо врачарице биле бабице; оне су „у жен плод отъимали” (жене од плода ослобађале) и лечиле неплодност. Исповедна питања доносе нам информације о неким „радикалним средствима” које је народна „врачарица” користила. То је пупчана врпца, плацента, и низ других сличних средстава која су сујеверно имала магијске моћи. (Међутим, плацента се користи и у модерној медицини за прављење лекова који побољшавају репродуктивне функције и промовишу подмлађивање органа. Староруске жене не лече само као шарлатанке и врачарице. „Целити болести” су знале и образоване кнегиње; њихове методе и средства ушли су у историју светске медицине.

****

Пошто су жене у Русији често учествовале у разним тучама, Устав кнеза Јарослава не само да је у посебном чланку истакао „драку по-женьскы” тј. женску тучу (уједе, кидање одеће), већ је увео и специјалне казне за премлаћивање сопственог мужа, као и друге жене. У овом другом случају, казна је била двоструко већа: 3 гривне за премлаћивање мужа, насупрот 6 гривни за пребијање жене од стране жене. Међу исповедним питањима женама налазе се и казне за оне које су „лајале”, „тукле се”, „пљувале по лицу” како странцима тако и властитом мужу. У Требницима се помињу казне женама за премлаћивање чак и „духовног оца” и „срамни говор” према њему. За вербалну увреду „или укорила еси чужаго мужа” (ако си укорила туђег мужуа) изречена је епитимија ‒ 12 метанија.

****

Значајно је да је на крају 13. века чак и незаконита жена могла потражити „прелюбодейную часть” (прељубнички део) у имању покојника, да нахрани децу коју је добила заједно с њим, па чак и водити тужбу са његовом законитом женом (чак и са њим за живота!), захтевајући „дати урочна чясть на оскуду” (да јој се да део да не би оскудевала.

****

Живот слушкиње вредео је више него живот слуге (5 гривни), будући да је слушкиња производила радну снагу за феудалног господара. У Слову о походу Игоровом јужни кнежеви који позивају у помоћ суздаљског кнеза Всеволода, узвикују: „Еже бы ты был [здесь], то была бы чага (раба.— Н.  П.) по ногате, а кощей (раб.—Н.  П.) по  резане!” (Да си ти био овде, била би робиња за ногату, а роб за резан). Било би наивно претпоставити да је аутор Слова ту идеју изразио комерцијално тачно; али прилив половецких робова заиста је могао умањити цену руских робова толико да не би вредели ни „пет пара”. Ногата и резан су мали новац (1 гривна = 20 ногати или 50 резана), односно цена робиња би пала 120 пута, а робова ‒ 250! У поређењу са робом, већа вредност живота робиња огледала се чак и у изреци: „Робиња – за ногату, роб ‒ за резан.

****

Кршење целовитости женских одора, посебно скидање украса (покривке) са главе, такође је било стварна увреда: „оже съгренеть чюжее жене повои с головы или дщери, явится простоволоса, 6 гривен старые за сором” (ако стргне туђој жени или кћерки покривку с главе и појави се гологлава, шест гривни старих да плати за срамоту). Аналогна увреда нанесена мушкарцу кажњавала се два пута мање. Прљање женске одеће кажњавано је, судећи према материјалима епитимијске литературе, вишедневном епитимијом. Црквена казна предвиђена је и за оне који „лукавством туђу жену пољубе.

Озбиљна казна је предвиђена и за сина због премлаћивања мајке: за такав злочин кажњен је „волостельской казнью” пострижењем у монаштво. Не-нормативни извори, посебно грамате на кори брезе, указују на то да су се такве ситуације у породичном животу догађале прилично често. О томе сведоче летописи и епиграфија. Дакле, Евпраксију, жену кнеза Јарослава Владимировича, тукао је њен пасторак. На кори брезе 415 (14. век) читамо: „Поклоно от Февронее к Феликсу с плацомо. Убиле мя пасынке и выгониле мя изо двора. Велише ми ехать городо или сам поеди семо. Убита есемо” ( Наклон од Февроније Феликсу из града. Тукао ме посинак и изгнао из двора. Нареди да идем у град или сам дођи овамо. Убијена сам). Пасторку је за премлаћивање маћехе чак претио губитак дела наслеђа, наводи РП. И маћеха Февронија је у међувремену била свесна својих права: обратила се неком званичнику. Налаз оловног печата који је припадао примаоцу писма – Феликсу, уверава нас да је он био овај службеник на суду.