НЕИСПУЊЕН ЗАВЕТ

Касно ноћас пас је говорио о теби;
шљука је причала о теби у својој дубокој мочвари,
да си то ти, усамљена птица у шуми,
и да можеш бити сам док ме не нађеш.

Обећао си ми, и рекао си ми лаж,
да ћеш бити преда мном где је стадо оваца,
звиждала сам ти и триста пута плакала,
и не одазва ми се нико сем јагњета што заблеја.

Обећао си ми оно што ти је претешко,
златну лађу под сребрним јарболом,
дванаест градова са пијацом у сваком,
и лепи бели дворац тик покрај мора.

Обећао си ми оно немогуће,
да ћеш ми дати рукавице од рибље коже,
да ћеш ми дати ципеле од птичје коже,
и одело од најдрагоценије свиле у Ирској.

Кад одем сама до бунара самоће,
седим и мислим изнова на своју невољу;
видим свет и не видим свог дечака,
онога са косом боје ћилибара.

У ту недељу сам ти дала своју љубав;
недељу која је последња пред Васкрс,
а ја на коленима читам Страдање,
и моја два ока дају ти љубав заувек.

Мајка ми је рекла да не разговарам са тобом данас,
или сутра, или у недељу;
лош час је изабрала да ми то каже,
не закључаваш врата кад је кућа већ опљачкана.

Срце ми је црно као црнило трњине,
или као црни угаљ из ковачнице,
или као траг ђона остављен у белим ходницима,
ти си тај мрак над мојим животом.

Узео си ми исток, узео си ми запад,
узео си оно што је преда мном и што је иза мене,
узео си ми месец, узео си ми сунце,
а највише се плашим да си ми Бога узео!

Превод народне ирске песме из филма „Мртви“.