ПРЕСУДА

Била је заљубљена. И тврдоглава.

Имала је само деветнаест година када се он загледао у њу, а она помислила да

је освојила свет. Узалуд су јој пријатељице говориле да није за њу. Узалуд су јој родитељи забрањивали. Не, не и не. Уживала је да се вози са њим по околини у његовом старом „Пежоу“ и да се смеје његовим пијаним доживљајима. Са сваком лудошћу мислила је да показује другима да је одрасла и да може да живи живот како она пожели.

Када је код куће рекла да ће се удати, мајка је замало пала у несвест, а отац јој је јасно рекао:

„Удај се, али ако пожелиш да се вратиш, у овој кући више нема места за тебе.“

Тако је почео њен брак – без родитељског благослова.

Регистровали су се само са двојицом сведока – његовим друговима које је тада видела први и последњи пут. Када је формалност завршена, сви су се разишли. Није јој било свеједно – одувек је желела да буде лепа млада, да има венчање по свим протоколима, али се тешила да бела венчаница није гаранција за срећу.

Први шок стигао је већ истог дана. Када већ није било свадбе, очекивала је да је изведе на вечеру, да прославе само њих двоје, да се закуну на вечну љубав. Али он се обукао и кренуо ка вратима. Када је покушала нешто да каже, објаснио јој је – није пристојно да удата жена излази ноћу. И изашао је.

Остала је да стоји у ходнику, разјапљених уста. Била је понижена и поражена – за њега је очигледно била мала и безначајна. Полако је отишла у дневну собу и села у фотељу. Из груди јој је избио болан крик као код рањене звери. Плакала је дуго, све док није изгубила снагу и утонула у немиран сан. Када је чула шкрипу браве, пробудила се у бунилу. Већ је свитало.

Мирис алкохола проширио се ходником чим је отворио врата. За неколико корака био је у дневној – као разбеснела звер. Зграбио ју је за косу и повукао у спаваћу собу.

„Ти ћеш мене да контролишеш кад се враћам?! Глупачо једна! Спавај тамо, цркни!“

Скупчала се на крај кревета, а сузе су јој без престанка текле. Биле су вреле и пекле су је по образима. Замишљала је брак као романтичну бајку, а не овако. Цео свет се срушио на њу. Мисли су јој биле конфузне, није знала шта је урадила да га изнервира. Кривила је себе што је заспала у дневној соби.

Следећег дана када се пробудила, он је већ био изашао. Осетила је мало олакшање.

Изненађење је уследило када се вратио. Загрлио ју је, као да се ништа претходне ноћи није десило:

„Како је моја лепа женица?“

То ју је мало смирило, покушала је да пронађе оправдање за његово понашање: можда је имао тежак дан, био нервозан, можда је имао проблеме на послу, па је зато попио. Вера у њихову светлу будућност вратила се на тренутак.

Али све је то кратко трајало. Живот јој се врло брзо претворио у вртлог из ког није знала како да изађе. Његово ноћно скитање, пијани изливи беса, насиље, модрице по целом телу – постали су њена стварност. Ноћу су се њени врисци чули кроз целу зграду, па су је комшије почеле гледати сажаљиво. Срамота ју је било да излази, да се јавља пријатељицама, није смела да се врати кући. Није имала посао, није имала новац, није имала коме да се пожали ни ко да јој помогне. Само би је мајка с времена на време позвала да пита како је. Њој никад није признала ништа, али по забринутости мајке знала је да глас увек изда кад лаже.

Прошли су дани, недеље и месеци, а од оне девојке пуне енергије, веселе и хировите, није остала ни сенка. Тонула је у очај и безнађе. Сви су били у праву кад су јој говорили да га остави. Али тад их није разумела. Мислила је да су пријатељице љубоморне, а родитељи ништа не разумеју. Сада је највише болео последњи очев говор – још увек је био љут на њу.

Једне ноћи, док је он урлао да ће је убити, а она га молила да је не туче, на врата су закуцала два полицајца. Рекли су да је неко од комшија пријавио буку. Уплашила се кад их је видела, као да је она крива за нешто. Кад су је питали да ли је повређена, рекла је да није. А шта је и могла да каже, кад ју је он гађао погледом и одговарао уместо ње?

Сутрадан, док је била сама, на врата је дошла жена која се представила као социјална радница. Дошао је извештај из полиције о синоћњој пријави.

„Ипак су полицајци схватили шта се дешава“ – помислила је пуна наде.

Жена је ушла и започела разговор. Хтела је да зна шта се заиста дешава. У почетку ју је било страх да прича – срам и осећај кривице су је гушили. Али охрабрила се. Признала је да нема где да оде, да нема новца. Жена је отишла уз обећање да ће јој убрзо обезбедити смештај у прихватилишту.

Пружена рука помоћи учинила је да јој душа заигра од среће. Видела је себе како ради, како је самостална, како поново живи. Наредни дани прошли су у ишчекивању. Сваког тренутка очекивала је звоно на вратима, окретала се на сваки шум. Али нико није дошао. Ништа се није десило. Нада је полако почела да се гаси, а живот је текао као и пре.

Једног дана, док је поспремала стан, случајно се погледала у огледалу. Уплашила се свог одраза – пропало, прерано остарело лице, очи без сјаја, а модрица испод ока тамна и свежа.

„Убићу га“ – прошаптала је – „Убићу га за сва ова понижења, за све болове које ми наноси годинама. Где води све ово? Док не умрем? Никад се неће променити.“

Први пут је осетила бунт који није био само мисао, већ стварно искушење.
Скочила је од страха од саме помисли на убиство, грозничаво је размишљала о другом решењу како да се ослободи, али мисао о његовој смрти није је напуштала. Прогонила ју је, говорила себи да је полудела, смишљала како да га остави и где да побегне, али и даље јој је смрт изгледала као једина правда.

Те вечери, кад је зазвонило на вратима, било је рано и није га очекивала. Али то је био он – пијан, бесан као фурија, спреман да уништи све.

„Убићу те! Крадеш ме! Врати ми паре што си ми узела!“

Инстинктивно се повукла ка кухињи. Није разумела шта прича. Муцала је док му је објашњавала да није узела ништа, да га не краде. Осетила је снажан ударац изнад левог ока. Још један – и нос јој је прокрварио. Плакала је, молила, он ју је шутирао, вукао за косу. И тада је одлучила. Ухватила је кухињски нож и забола му га право у груди. За њега је напад био неочекиван. Застао је, раширених очију, тетурао се ка њој.

„Ђубре“ – погледала га је пуна мржње и кренула ка ходнику.

У том тренутку отворила су се улазна врата и ушли су полицајци. Застала је кад их је видела.

„Убила сам га“, рекла је гласом који као да није био њен – и онесвестила се.

Све што се дешавало после било је као на филму: саслушања, сведочења, лекарски прегледи. У међувремену, била је у кућном притвору код својих.

Судска рочишта била су тешка. Морала је поново да се присећа пакла у ком је живела претходних година. Свака реченица сведока бодила ју је као нож. Сви су знали шта се дешава иза затворених врата. Највише ју је заболело када је мајка тихим, дрхтавим гласом причала о телефонима и сумњама да се нешто лоше дешава са њеном ћерком. Тада је гледала празно испред себе и молила Бога да све што пре прође.

Није јој било лако. Понекад је осећала кривицу што је пожелела његову смрт, а помисао да је убила човека – била је страшна. Али одмах затим би себи говорила да је то једино било праведно. Нико јој није помогао – била је приморана да сама донесе пресуду за пакао у који јој је претворио живот. А сада њој суде.

Није је било брига колика ће казна бити. Затвор ће издржати. Али питала се – како ће да зарасте рана у души? Како ће поново веровати људима? Да ли ће моћи да живи са оним што је учинила?

Док је стајала и чекала пресуду, крв јој је тутњала у ушима. Руке је ставила на клупу испред себе да не падне. Одлучивало се о њеној судбини.

„Шта буде – нека буде“, помислила је. „Нека буде како је записано.“

Емоција у завршним речима судије занемела је целу судницу:

„Правда не може да се доноси само по слову закона. Убиство је тешко дело, али жена која је годинама живела под сталним терором и страхом – не може поново бити кажњена. Правни систем не сме да игнорише суровост коју је преживела. Зато овај суд доноси ослобађајућу пресуду.“

Ослобађајућа пресуда јој није донела олакшање. Осмех који јој се појавио на лицу био је пун бола и презира.

ИЗ ПТИЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Ја сам Црни Гавран – тако ме назва једно дете кад сам био млад.

Још увек живим на дрвету на ком сам се излегао. Никада га нисам напустио. Већ сам стар, али не бих знао да кажем колико је то у људским годинама.

Волим да посматрам људе, посебно откако сам повредио једно крило. Много су другачији од нас и нисам увек сигуран да ли је оно што раде добро или лоше. Разумем и шта говоре, али не све. Понекад покушам да поновим неку реч и за дивно чудо – успем.

Највише посматрам кућу поред мог дрвета. Има пуно прозора. Виде се и степенице до горњих спратова, па нисам пропустио ниједно кретање по њима. А није да има нека велика ужурбаност, све се своди на свакодневну рутину.

У приземљу живи Бака. Ту је откад знам за себе. Стара, погурена. Или гледа телевизију, или стоји на прозору и посматра пролазнике. Понекад себи нешто у браду мрмља, прича сама са собом. Час се смеши, час се мршти. Код ње нико не долази, она никуд не иде.

На спрату изнад Баке живели су Жена и Мушкарaц. О, тамо је имало шта да се види, па и да се чује. Мушкарaц је ујутру излазио из куће. Понекад би се вратио поподне, али чешће касно увече, тетурајући се. Једва се пео уз степенице до првог спрата и кад би стао пред врата, почињао би да виче тако гласно и да лупа, да чак и ја чујем: „Курво! Отварај! Убићу те ако одмах не отвориш!“

Када би ушао у кућу, наставио би са: „Курво! Убићу те!“  Дешавало се да маше рукама, да удари Жену, а она врисне: „Идиоте! Пијандуро!“ Ретко, врло ретко, он би се сручио на кревет и не би устајао до сутра. Сутрадан кад би се пробудио, грлио би Жену, а она би плакала, ударала га по грудима. Плакао би и он, али ја нисам знао шта се тачно дешава.

Увек кад би се увече чула галама одозго, Бака би погледала нагоре ка таваници и, као пас, подигла уши. А чим би гласови утихнули, она би као папагај поновила: „Курва! Идиот!“

Жена је најчешће седела код куће. Око поднева би изашла с великим тамним наочарима, чак и кад је облачно и кад пада киша. Једном, кад је било топло и сви прозори били отворени, чуо сам Баку како мрмља: „Модра је око очију, па их крије. Курва!“

Жена се увек брзо враћала с неком торбом. Потом улазила би у кухињу, прала, кувала. Веома често је телефоном разговарала с неким. Понекад би плакала, понекад би се смејала. Само тад је изгледала срећно. Али чим би пао мрак, чак и с моје гране видело се да је у неком грчу. Или би седела на столици и ломила прсте, или би се склупчала у кревету покривена преко главе. Можда је и успевала да заспи пре него што се на вратима појави Мушкарaц.

Изнад њих, на последњем спрату, живео је Самац. Он се последњи доселио. Увек је био сам, па сам га назвао Самцем. Само једном је неки висок човек дошао до његових врата, дуго куцао и отишао. Самац је био код куће, али није отворио. Чудан човек. Понекад је излазио из куће рано ујутру, вратио би се поподне. Дешавало се да спава до подне, па онда да изађе и не врати се до сутрадан ујутро. Кад је био код куће, седео је у фотељи поред прозора, читао новине и увек у десној руци држао цигарету.

Мени се Самац није допадао. Кад је излазио, ако сам случајно доле па нам се сретну погледи, прошли би ме жмарци. Не знам због чега – птичја интуиција. У ствари, ја се плашим свих људи, иако не шутирају сви каменчиће на мене кад пијем воду. Не плашим се само за себе, плашим се да се не деси нешто лоше било коме, као што се десило недавно. Ево како је било:

Једног дана испред улаза у кућу срели су се Жена и Самац. Она се враћала с пуном торбом, а он је некуд био кренуо. Застали су, и она му се осмехнула, а био је то онај њен најлепши осмех. Самац је узео торбу од Жене и однео је до њеног спрата. Потом је отишао, а она ушла у стан – не као иначе, него лако, поскакујући. Изнутра се чула музика, лагана, разиграна.

Њихови сусрети испред куће и на степеништу постајали су све чешћи. Разговори све дужи. Кад би се Мушкарaц враћао кући и викао: „Курво! Убићу те!“, Жена више није одговарала: „Идиоте! Пијандуро!“ Не, сада се повлачила у кухињу и чекала да он заспи па да и она легне.

Била је већ зима кад се једног јутра Жена попела на спрат код Самца. Самац јој је отворио врата, ухватио је за руку и увукао унутра. Врата је затворио ногом и, док сам трепнуо, већ су се котрљали по кревету. Тако је било целе зиме, све док дрвеће поново није олистало и време отоплило.

Бака је и даље оштрила уши као пас, али сад је широм отварала и очи кад би видела Жену и Самца како шапућу испред куће. И увек нешто мрмљала у браду кад Самац дотакне Жену по коси или је помилује по образу.

И онда се то догодило.

Било је око подне кад се Мушкарaц изненада појавио испред куће. Бака је чула шкрипу његовог старог аутомобила и истрчала напоље. Нешто му је причала, махала рукама и показивала на Самчев прозор. Мушкарaц је само слушао и црвенео. Одједном је утрчао у свој стан, из фиоке у кухињи извадио пиштољ и потрчао уз степенице ка Самцу. Свом снагом је ударио врата и почео да виче:„Курво! Курво! Знао сам да си курва! Убићу те!“

Жена и Самац, голи у кревету, били су пренеражени од страха. Жена је само крикнула, и у том тренутку се чуо пуцањ. Један, па још један. Мушкарaц је бацио пиштољ у страну и клекнуо на под. Само је покрио лице рукама.

Све је било тихо док није дошла полиција. Мушкарцу су везали руке и одвели га. Дошло је и возило које је однело тела Жене и Самца.

Бака је све време стајала на отвореном прозору. Кад се све смирило, само је рекла: „Курва! Идиоти!“ и затворила прозор.

И даље волим да стојим на својој грани посматрајући кућу преко пута.

Татјана Маженковска

Скопје, 09.06.2025