ČETIRI ZEN ZGODE IZ STUDENTSKIH DANA

1) U trolejbusu

Prepuna trola sprema se da krene sa stanice na Slaviji prema Crvenom krstu. U njoj sam, sedim na dvojnoj klupi dalje od prozora, bliže platformi. Dve gospođe od jedno 45-50 godina su ušle i stanu na platformu odmah do mog mesta. Jedna od njih ima gips na jednoj ruci, od šake do lakta, i ja odmah ustanem i ponudim je da sedne. ‘Hvala, niste trebali’, na to će ona… ‘Pa, ako nisam trebao, onda ništa’, odgovorim iz još neispravljene vertikale vraćajući se u prvobitan položaj… ‘Kakav ste to Vi čovek!’, na to će gnevno ona druga… ‘Pa eto, takav sam’, odgovorih i već na sledećoj stanici siđoh, jer sam do tamo putovao… Gospođa sa gipsom sede na moje mesto, a do tada se sasvim dobro držala drugom rukom za rukohvat i niko drugi je od obližnjih ‘komšija’ koji su mi za tih nekoliko minuta povremeno upućivali začudne poglede, nije ponudio da sedne.

2) Na žurci

Negde na početku bivše L. Ribara žurka u potkrovlju od stotinak i kusur kvadrata. Gosti uglavnom mlađi akademci iz sveta umetnosti sa po nekom budućom likovnom zvezdom u usponu. Vlasnik, stariji od moje generacije nekoliko god. poseduje ispod i stan u malo manjoj kvadraturi… Na prvi pogled reklo bi se fin neki čovek, zabavljao se sa mojom talentovanom koleginicom ali mlađom nekoliko god. koja me pozvala jer smo bili i iz istog kraja, ona po rođenju a ja po školovanju. Ne znam šta je dotičnom bio otac po zanimanju, predpostavljam neko od važnijih likova u ondašnjoj miliciji ili vojsci.

Bilo je sasvim primetno da nisu deo neke stare predratne beogradske porodice koja bi na jednom takvom mestu mogla da ima toliku površinu nekretnina. Ipak, u nekim iskošenim pogledima meni upućenim, i nekakvim ‘secanjem’ u tonu govora, provejavalo je nešto pandursko, nepoverljivo… Valjda osete kad neko nije ‘njihov’. I, usred razgovora, predstavi mi nekog bradatog ’grmlja’ njegovog ‘starog druga’ očigledno pripitog koji je stajao odmah iza nas sa flašom piva a on produži dalje do novopridošlih zvanica… Ovaj, da l Miša da l Neša, ne sećam se više, udbaški tip opasnog izgleda, nekako čudno se upiljio u mene, i posle kraće neprijatne pauze kaže mi: ‘Znaš, ti se meni uopšte ne sviđaš’!? Malo me zatekao tako razgolićenom konstatacijom, ne videh razlog jer sam  tokom upoznavanja rekao ime i otvoreno ga pogledao. Pomislih da je razlog moja neuobičajena štraftasta ‘umetnička’ košulja. Da ne bi opet bilo neke druge ili duže pauze, odmah i kao malo začuđeno, uzvratih: ‘Ti se meni baš sviđaš i kao lik i kao čovek, ne znam odakle ti to prijatelju’? Vidim da sam ga u trenu vratio na mesto al opet kao da mu se izdaleka valjalo nešto negativno, samo da uobliči način na koji će da ispliva. Nisam želeo dalji rasplet, kratko pozdravih ‘dobrog druga’, uhvatih krivinu među gostima i posle nekog kraćeg zadržavanja uskoro se nađoh u hodniku ispred lifta. U to vreme i ja sam malo više voleo da popijem i dalje ostajanje u okolnostima koje su pretile da postanu ekcesne u jednoj samo naoko prijatnoj ali po mom ukusu isuviše ljubaznoj atmosferi uz činjenicu da uz sebe nisam imao nikog sugurnog i jakog svog, shvatio sam da mi ni najmanje ne bi prijalo.

3) Božji službenici

Došlo krajnje vreme za posetu zubaru. U gimnazijskom uzrastu me baš zatreše oni školski, socijalistički, kod kojih je lek u zubu skoro uvek trebao da stoji bar mesec dana a burgije se nisu hladile mlazom vode već usijane tandrkale negde daleko u glavi kao vožnja zaprežnim kolima po dotrajaloj gradskoj kaldrmi. Posle faksa i Studentske poliklinike, lečenje i opravku nastavio sam na Stomatološkom fakultetu u Rankeovoj, u neposrednoj blizini Hrama. Već nekoliko nedelja, par puta sedmično bio sam redovan pacijent i jednog dana dođoh skoro sat i po vremena ranije. Tada sam boravio u Grockoj, pa dok stignem do Stomatološkog, a zaboravio sam da pomerim skazaljke na satu jer se te noći prešlo se na prolećno računanje vremena. I, šta ću sad, da čekam toliko dugo na hodniku, ne bih mogao… Odoh u šetnju do male crkve Sv.Save odmah pored Hrama koji je još uvek bio u izgradnji a u kojoj do tada nisam bio s’ namerom da vidim freske, ikone i drugu zidnu umetnost mada me ta vrsta umetnosti nikada nije preterano privlačila.

Uđem u Crkvu, nigde nikoga, i onako smoren u prepunim i različitim prevozima u kojima sam sve vreme stajao, sednem na jednu od tri oveće drvene stolice slične starinskim bioskopskim sedištima, fiksirane jedne kraj drugih i za jedan stepenik malo izdignute od poda. Ne prođe ni desetak sekundi, kad se iza oltara pojavi neki riđi pop srednjih godina koji se ubrzanim koracima i sa ljutitim izrazom lica kretao ka meni. Vrlo glasno i naredbodavno će: ‘Ustanite molim Vas, u Crkvi se ne sedi’!? ‘Nisam znao, čemu onda služe ove tri stolice’? odgovaram, ali još uvek ne ustajem.’ Za stara i nemoćna lica’, nastavlja pop istim tonom. ‘ Ne osećam se baš najbolje, ako bih mogao da posedim još dva, tri minuta a posle bih svakako ustao, došao sam da pogledam vašu zidnu umetnost’.’ ‘Ne možete, je l verujete Vi u Boga’ !? Posle takvog nastupa izgubih i ono malo vere što sam u Boga imao i u nekom sada pojačanom nihilističkom raspoloženju koje me u godinama ‘alkoholizma i Renesanse’ pratilo, rekoh: ‘Skoro da ni u šta ne verujem’ !

‘E pa ako ni u šta ne verujte onda odmah ustanite i izađite napolje, napolju je Ništa, a ovde je Bog’. ‘Izaći ću, al ne mogu baš istog trenutka, imao bih osećaj proterivanja kao da sam nešto mnogo zgrešio’. ‘Otiđite Vi iza oltara pa ću da odem’, kažem baš da vidim dokle će to da ide… Ovaj skoro zapenušio zbog još jedne izgubljene duše svog sunarodnika, pa će već histerično: Izađite ili ću odmah da zovem Miliciju!!? U jebote, ovaj je skroz odlepio, pomislih, izgleda da mu popadija nije dala od jutros kad mu se baš htelo. ‘Je l’ i Milicija u službi Boga?` Da, jeste!

‘Pa da, zajedno smo jači’ zaključih.

‘Ako je već tako, evo odmah’ i izađem u Ništa, čistiji je vazduh‚, ako ništa drugo.

4) Najezda

Kasnije prolećne večeri putovao sam odnekud sa periferije do Trga Republike i spremao se da izađem iz busa na poslednjoj stanici preko puta Narodnog pozorišta. Nakon duže vožnje i duže pušačke pauze, nekoliko koraka po izlasku izvadih iz džepa paklicu cigareta i upaljač u nameri da zapalim. U to vreme pušio sam filter Jugoslaviju, crvenu sa belim slovima, radničke cigarete. Za neke bolje u studentskim vremenima nisam imao, pušio sam dva pakle a one najlošijeg kvaliteta srećom veoma retko.

Pod lošim uličnim osvetljenjem u blizini primetim stariji par, gospodina i gospođu svečano obučene, gospođa u belom kompletu rukom je činila čudne pokrete kao da se brani od nečega. Oboje najverovatnije u povratku sa pozorišne predstave, uokolo je bilo još lepo odevenog sveta. Gospođa mi u nekoliko koraka priđe i upita me: Hoćete li sad da zapalite cigaretu!? Rekoh, hoću, al mi čudno zašto me pita, prvo sam pomislio da je ostala bez cigareta ili bez upaljača, al’ bi to svakako zvučalo drugačije i na drugačiji bi način bilo izrečeno. E pa onda brzo zapalite i duvajte dim u mene!? Napao me roj malih zelenih mušica!? Isprva ih nisam video, kažem ne vidim ih i dotična se bliže pomeri  jačem izvoru neonskog svetla. Bio ih je pravi roj veličine glave čiode, male sa providnim krilcima kojih je najviše bilo na gornjem delu njene odeće koja ih je privukla svojom belinom. Bilo ih je i na njenom napuderisanom licu pa i na svetlo onduliranoj kosi a dosta ih je letelo i oko njene glave koje je brzim pokretima ruku pokušavla da otera.

Zapalim i krenem ubrzano da povlačim dim i da bez zadržavanja u plućima duvam ka zaposednutim površinama dok se ona u plavičastim oblacima okretala oko svoje ose. Izgoreh tako više od pola cigarete, presede mi pušenje, dok je gospođa radosno uzvikivala: Evo, sve ih je manje, odlaze, hvala vam mnogo. Osetih se kao vredni pčelar sa posebnim veštinama, rekoh molim i drugi put i odlazeći prođoh pored gospodina koji mi se uz osmeh takođe zahvaljivao dok su okolni šetači i čekaoci autobusa radoznalo posmatrali nesvakidašnju akciju. Pređoh na drugu stranu ulice i na Trgu sedoh na klupu da na miru zapalim još jednu, da sredim utiske od predhodnog događaja.

D. Azdejković, 22 jul 2025