Пред чемпресном капијом

Сребрнасто плави зраци 
преламају се кроз 
чемпресну капију.

Над траговима 
босоногог дива месечине
дахом новорођенчета
пулсира лопта од свитаца.

На клупи из тла изниклој 
седи дете гавраноглаво,
у једној руци му свећа, 
у другој гнездо.



Иза црног сунца

Ватрено штрче звездојата,
караван волшебни пролази
рубом ноћног вела.

Копљаник први пером анђела
у злато боји лавља тела,
носи их далеко са грбе света.
Оставља човека да лови човека.

Бљештаво трепћу кишне капи
на кори главе дрвеног бога.
Под крошњама јуре крда 
громови се грле са роговима.

Видиш ли мој смртни брате, 
још једну тајну неба -
како иза црног сунца не старе ноћи лета.



О усамљености

Под кишом метеора 
језером плута барка 
тамног дечака.

Велике усамљености бог је мали. 
Његови анђели ситни су блицеви
на површини воде. 

Види ли га ко други до песника 
распетог у калеидоскопу
ока удовице ластавице?

Можда само Ти који у 
празној колевци ткаш 
сенке без људи.



Мртва вода

Из сувог бунара, слепи слуга
црну маглу захвата,

сенке станара дубоких домова
грле стазу и путељак,

залутали заноћници
уснуше у браздама,

место лица им кора дрвена.



Трон

На кристалним 
стубиштима подземља
пећинскa звер се огледа.

Пара из очних пламенова
обавија корење, постаје 
душа младих стабала.

Сена првог пастира
води стада облака,

од снова уснуле кише
на крошњама гради трон
човеколиким совама.



У пахуљама

Хладна рука маглена врата отвара.
Бели пепео звезда благо се ковитла
све до починка на кожи и улицама.

У шаке падају кристали неба.
Блажено постаје бледило просјака.
Да угреје срце може само тишина.

Стамени жбун снежно лице поприма,
сироче прати птичијим очима
путем који води у пчелињи сан.



Сенка песника
 
У пределу што измиче погледима 
дише ненаписана песма.

У тамнотравој долини - срцу прастарог бога
ход ти усмерава црвена месечина.

Облак земни на леђима златних змија затрепери,
муњама и громовима отвара очи дрвећа

па се шума помаља,
хода са тобом као твоја сенка.